Jasmin B. Frelih: GOBEKLI TEPE

Priča Gobekli Tepe objavljena je u knjizi Ideoluzije u izdanju IK Areté.
Autor: Jasmin B. Frelih. Prevod na srpski: Ivan Antić.
Retko ko pokuša da majmuna svoje ideologije pogleda pravo u oči. To nije prirodan impuls, zahteva napor, i malo ludila. Junaci Frelihovih priča u knjizi Ideoluzije, svaki na svoj način, postavljeni su u situacije u kojima je taj pogled neizbežan. Nama je pak data štoperica u ruke: merimo dužinu pogleda.
Ostani kod kuće i čitaj!


* Gobekli Tebe: je arheološko nalazište iz neolita koje se nalazi na teritoriji današenje Turske. (Prim. prev.)

Nije mi se činilo praznim, ne…

*

Gomila divljaka, ja i ceo buljuk sličnih, na goleti bez imena. Šunke, žene, kruške. Neko je slučajno zapalio vatru, brzo smo ga umlatili toljagama. Jeli su sirovo meso, uzimali ga sirovo, sve je cvilelo, od straha? Prijatnosti?… mislimo da znamo.

*

Mislimo da znamo. Reč je o grupi ljudi, silom prilika, prilično primitivnoj. Mir i izobilje, naime. Jednostavnost života, nagoni i nadražaji, ništa posebno, ništa bitno.

Jasmin B. Frelih
Jasmin B. Frelih. Foto: Arete

Ako razvijemo sliku. Cele dane su provodili izležavajući se na obali reke, izlagali su se suncu i jedan drugom. Žene su se držale u grupi, muškarci svako za sebe. Ravnoteža, naravno. Uopšte, danas bismo o njihovim golim suštastvima mogli ispisati čitave hrpe papira. Prilično sam ubeđen da već jesmo. Dakle, biće dovoljno tek nekoliko anegdota.

Voda im je išla na usta dok su posmatrali svinje kako izlaze iz šume i kako, niz proplanak obasjan mesečinom, prilaze reci da se napoje. Prva svinja koja se našla na pogrešnoj strani koplja izgledala je veoma iznenađeno, te iako je grupu najpre obuzeo talas zgražavanja, kada su videli nešto poznato u slici svinje koja izdiše, ukus još uvek tople krvi brzo im je ugušio sve obzire. Od tada, muškarci love na sve strane.

Žene su obirale drveće i grmlje, lešnike, kupine, kruške. Jabuke nisu jeli jer se s kolena na koleno, rečitošću prsta koji preti, prenosilo sećanje na nekog starca koji se ugušio peteljkom. Leševe su bacali u reku, ribama i brzacima.

Kada bi nekoj ženi počeo da raste stomak, muškarci su je merili pogledima punim sumnje. Na dan porođaja žene bi se zavukle u duboku travu, daleko od radoznalih pogleda, pa bi uz avetinjske krike dovukle na golet novog čoveka. Pri pogledu na krhko telašce muškarci su se radovali i zaboravljali na mađije, dok žene bol nisu mogle da zaborave. Možda su upravo stoga život umele više da cene.

Na leto su dohujali olujni oblaci. Usred nevremena, vetra, kiše i sevanja, pleme se zbilo u krug. Oko dece, koja su, držeći ruke na ušima, čučala u središtu, stajale su uspravno žene, napola preplašene, napola ponosne, oko njih su skakali muškarci koji su na grom odgovarali svojim divljim urlanjem i udaranjem u prsa trudeći se da sakriju svoju malenost i poniznost spram orkana. Budući da se uvek sve dobro svršilo – oluja bi jednako posustajala – muškarci su, do naredne oluje, držali glave nešto uspravnije.

*

Jači sam od svih. Uzimam jer mi se može. Zato me niko ne (osuđuje, mrzi, poštuje, ceni, voli, prezire…) jer niko ništa ne čini. Ni ja sam. Dok ga ne primetim i ne zapišem, njega uopšte nema. Trebaju nam strele.

Ja sam. On je. Ne govori, niko ne govori. Ja pišem. On je.

*

…još dok sam bio objekat.

*

Dok je bio sasvim mali, neki mladić je, kamenom o kamen, kresnuo iskru i zapalio gomilu suve trave na kojoj je ležala starica. Pošto se gadno opekla počela je da viče. Pritrčali su muškarci, premlatili mladića toljagama i prognali ga. Nije se više vratio. Režali su na gomilu osmuđene trave, pljuvali je i urinirali po njoj. Zadimilo se, što ih je silno uznemirilo. Povukli su se malo iznad duž reke i nisu se više vraćali u taj kraj.

Svako jutro gledam u pravcu šume gde su ga proterali, i čekam da se vrati, jer ne razumem vreme, jer mi se taj mladić snažno utisnuo u pamćenje.

*

On nije bio slovo i nije bio tekst. Bio je… Kako da prodrem u njegovu glavu? Kako u njegovo vreme? Čim ga zapišem, istog trena mi izmakne i postane neko drugi. Neko – sad. I kada ga pročitaš? Mislim da opet postane sad, tvoje sad. Kakva zagonetka.

U stvari, kako uopšte pisati o čoveku koji nema jezik?

*

Polizao sam njeno lice jer mi je tako došlo i nije se branila, dakle… Jezik sam umočio u baru da bih video kakvog je ukusa. Pokazao sam mu ga jer mi je smetao. To sam mogao da uradim jer sam najjači i niko mi ne može… stati na put. Da nemam jezik ne bih mogao gutati svinjsko meso, kao ni kruške.

Sve bi ostalo van, u praznini.

Spavao je pod zvezdama i zvezde su ga sanjale. Ulivale su njegove osete i osećaje u kalup sećanja, u razvučenu kašu nekakve predsvesti. Ako bi se nešto nejasno prišunjalo tamo, da li je bio sposoban za prodor? Da li je obojio kožu u zeleno i puštao da mu rastu zubi umesto kose? Da li se prostor savijao u nešto nepoznato? Da li je mogao sanjati o nečemu što nikad nije video?

Probudio se i pokretom snažne ruke oterao dosadnu bubu. Neko je hrkao u mraku. Zurio je u telo koje je odavalo tako nemoguć zvuk. Četvoronoške mu se primakao i udario ga u bok. Trgla se, okrenula ka njemu, i prepoznavši njegovo lice u polutami, svila se u klupko položivši glavu na njegov stomak. U njegovom naručju bila je sigurna.

Čega se mogla plašiti? Divljih zveri koje su bežale od čovekovog mirisa? Smrti? Da li je uopšte znala da je čeka?

Zaspala je, a on nije znao šta bi s njom. Od strasti ni traga. Šta je radio tamo? Tek trajao je, poput nekog kamena, umirao lagano sedeći kraj žene? Skoro nemogućim se čini da nije razmišljao, da sinapse u njegovom mozgu ne bi treperile… nečim. Ali kako? Bojama, slikama, geometrijom, osećanjima? I pre svega – šta?

*

Razmišljao sam o nečem neobičnom što sam tog dana doživeo. Neki slabašan dečak koračao je ceo dan kraj reke, gore-dole, kao da je tako sakupljao hrabrost ne bi li napokon prelomio da ode najbujnijoj ženi plemena. Ona ga je najpre samo gledala ne reagujući, a onda, pošto je navaljivao, ciknula je i gurnula ga rukom; sve žene su povisile glasove u nekakvu neobičnu larmu. To nije bio znak opasnosti, nije, ali nešto jeste… Dečko se udaljio, skoro da je pobegao, pocrveneo je sasvim i kad sam ga pogledao u oči, u njima je bilo nešto tako… Tako… Ne znam. Ne znam šta je bilo u njegovim očima. Duboko iz stomaka mi se oteo nekakav zvuk koji nisam nikad ranije čuo, prijatan zvuk, bar meni se tako činilo. Svi su me pogledali i ućutao sam, no tren kasnije taj zvuk oteo se iz svih stomaka, i iz mog je potom samo planulo, sve se orilo od tog… Tog smeha.

*

A onda, a onda… Onda ste izvukli sve iz mene! Otrgli, oteli, izdubili ste me, utrobu mojih osećanja, mojih nagona, moje ljudske suštine, mogao bih reći celu, da, moju dušu, prodao sam je, da, i to ne za džabe, ne sasvim za džabe, u zamenu sam dobio lepotu i izgubio celinu, otkrili ste prazninu kad ste načinili od mene dva čoveka, kad ste postavili ogledalo pred mene i uzvratili mi odjekom. Rascepili ste me strelicom hitnutom u ništa, slova ste povešali o moje nagone, razumom me okovali u vreme tako da moja suština sada pliva, pliva u toku beskonačnog dijaloga interpretacija.

Saznanje nije više moguće, istina je tišina, istina je praznina. Moguće je bilo samo nekada, tada, u večnosti trenutka.

Vratio se!

Istina je. Onaj mladić koji je slučajno otkrio vatru, vratio se kao starac. Njegovo lice bilo je upredeno u bore, bio je krunisan sedom ćelom, obraze je bojio u žutu boju ilovače. Na leđima je nosio pletenu korpu od kore drveta u kojoj je prenosio nakaznu staricu, jedva živu, koja se ustima doticala njegovog uva i neprestano mu siktala nešto svojim raspolućenim jezikom.

Ugledali su ga izdaleka, muškarci su se mašili za koplja i stali ispred žena i dece. Krenuo sam korak ispred njih.

Stajali su oči u oči. Prljav je. Digao je ruku i pokušao da mu očisti lice, no starac se izmakao, osmehnuvši se. I ja sam njemu pokazao zube, iako nije osetio da je u opasnosti.

*

U opasnosti? Nasilje koje će starac dopustiti širom je otvorilo vrata dobru i zlu.

*

Natrulom maslinovom grančicom, koju je stiskao među prstima, starac je u pesku pred svojim nogama nacrtao krug.

Jedan muškarac pobedio je strah, odvojio se od grupe, skočio na crtež i izgazio ga pre no što sam ga mogao zgrabiti za rame i odvući natrag, prvi put začuđen. Grančica je ponovila svoj pokret i, očarani, zurili smo u znak.

Starica na njegovim leđima pustila je suv kikot u vetar.

Podigao sam pogled, zagledao se u njega, a on je podigao prst u vazduh, uperio ga u sebe i rekao: Am.

Prstom sam pokazao na sebe i rekao: Am. Odmahnuo je glavom, starica je pripretila prstom, a onda vrh prsta usmerila u mene i siknula: Si.

Prstom je pokazao na sebe i rekao: Si. Klimnuli su mu. Članovi plemena postajali su nemirni, cupkali su, iz grla im je izlazilo pritajeno režanje.

Okrenuo sam se i pogledao je, nju, koja je hrkala one noći. Prislonio sam joj nokat na čelo i rekao: Vo. Starac je počeo udarati dlanom o dlan, aplaudirao mu je.

Ponudio mu je grančicu, uzeo sam je, njenim vrškom pratio sam već nacrtani krug, i što sam jače pritiskao, išlo je dublje.

*

Odvojen. Oduzet od poplave osećaja, na silu sproveden kroz plitka korita nagona. Što je pre bilo neprekinut niz slika, utisaka, osećaja, prelivanja boja, tame i svetlosti, bola, prijatnosti, zvuka i tišine, odjednom se zaoštrilo u svest.

Između svesti i sveta zinula je strašna praznina koju je nekada bilo tako jednostavno napuniti dostatnošću nagona.

Ali praznina se više ne može ispuniti, nagon još uvek zavija od gladi, zavija kao izgladneo vuk, te u nju jalovo bacamo, bacamo, bacamo, u tu rupu bez dna, ja, ti, moje, tvoje, njihovo, naše, bilo je, biće, sva ta slepa pitanja, sve te neme odgovore – i druge takve stvari koje su nam svima jasne.

*

Starac je otišao, ali dao mi je na znanje da će se uskoro vratiti. Postojati, na trenutke je postajalo skoro nepodnošljivo.

Osvestili su se svi članovi plemena. Umalo svi – onaj muškarac koji je stopalima skočio na krug, ostao je životinja. Kao da je u kljusama, režao je na strance koji su odjednom čučali oko njega i budući da nije više znao može li im verovati, pobedio ga je strah, te je, divlje vrišteći, pobegao u šumu. Nisu išli za njim.

Vo je moja žena. Ako joj se neko približi, neko li se samo duže zagleda u nju, pretim mu pesnicom. Lovim svinje i kad nisam gladan. Meso bacamo na krvave gomile koje prizivaju muve i brzo počinju užasno da smrde, stoga ih što pre zakopavamo. Kruške, koje mogu izdržati duže, žene odnose na drugu gomilu. Kad neko prestane da sarađuje s nama, to jest, ako umre, kanapom od lana obesimo ga o neko drvo duboko u šumi.

Tako ih je savetovao starac.

Nisam ga razumeo. Nečemu me je morao naučiti pre no što će otići, međutim, nisam se mogao približiti odgovoru koji mi je ponudio sve dok se nisam sâm dokopao pitanja. Pratio me je, crtao onaj krug na zemlji i pokazivao na njega i pokazivao na sebe i mahao oko sebe svojim štapom, žena na njegovim leđima cvilela je od neke ljutnje, dok sam ja radio nešto uprazno, sležući ramenima pritom.

Starac je pleme smirio rukama, smestio ih je na zemlju i počeo nanositi suvo granje u sredinu. Gledao ih je pogledom koji uliva mir; kad je kresao kremen o kremen i palio vatru, pleme se preplašilo, a on je kroz usne ispuštao vazduh, ššššššššš, te su ostali da sede u miru. Nabio je komad mesa na štap, držao ga malo nad vatrom, a onda im dao da grizu. Bilo je odlično.

Oči sam držao uprte u plamenove, poskakivali su u predivnim bojama, grejali su me te hladne večeri i drvo se raspadalo u siv pepeo. Nisam znao kako sebi to da objasnim, izgledalo je previše neverovatno, kao da to ne bi moglo imati mesta u mom postojanju, u mom životu. Kad sam video da me posmatra, ustao sam, otišao do njega i nekako celim telom upitao: Šta je sve ovo?

Ustao je, uzeo maslinovu grančicu i na zemlji nacrtao krug. Nije mi se dalo da budem strpljiv, zahtevao sam odgovor, a ne opet ludorije te vrste. Žena na njegovim leđima pokazala mi je zube, a on me je nežno uhvatio za rame. Pokazao je na krug. Klimnuo sam glavom. Uperio je prst u sebe i predstavio sebe kako gleda taj krug. Opet sam klimnuo. A onda je štapom opisao krug oko našeg horizonta i pokazao na krug. Razumeo sam tek napola. Potom je pokazao zalazeće sunce, polukrug koji je još štrčao iza dalekih vrhova; pokazao na svoje oči, pa opet sunce i onda štapom napravio krug oko horizonta; pokazao krug i opet sunce i sebe kako gleda u krug i u sunce, koje gleda na horizont.

Razumeo je. Sutradan, starca i starice više nije bilo.

**

Bilo je nesnosno jer nisam bio više sam. Praznina je bila ispunjena suncem koje me je posmatralo, svaki moj pokret, svaku moju misao, i mogao sam sebi predstaviti sunce kako negoduje nad tim što činim, nad tim što mislim, kao što sam sâm negodovao nad članovima našeg plemena, nad divljom svinjom koja grokće celu noć, nad olujom. Mir sam imao samo noću, i tad tek napola, tada sam zurio u mesec i zvezde koji mi nisu dali da spavam. Samog sebe i sve nas, gledao sam očima koje više nisu bile moje…

**

Vratili su se, ali ne sami. Silna buka probudila je pleme, divlja koračnica horde naroda koji su išli za njima bacila me je na noge, probudila me prestrašenog iz sna. Ljudi, stranci, svih boja i oblika, vukli su ogromnu stenu preko proplanka. Oblak prašine i silno bubnjanje odmah su užegli poštovanje u srcima plemena. Starac mu se približio.

Opet je nacrtao znak na zemlji i pokazao na stenu. Hteo je reći da će napraviti ogroman krug. Slegnuo sam ramenima, zašto? Pokazao je ka nebu. Za sunce!

**

Za sunce! Bojni poklič tadašnjeg čovečanstva koje se svim snagama što ih je imalo u telu namerilo na nešto što ih je prevazilazilo, upravo stoga što ih je prevazilazilo.

Toliko mnoštvo još sasvim primitivnih ljudi na jednoj gomili pokrenulo je razvoj društvenih struktura, po nekakvoj prirodnoj logici pripitomili su svinje, sa oduševljenjem ih tovili, pa stvarali polja na kojima su obrađivali pšenicu, sekli su šume za potrebe gradnje, zarad preglednosti udruživali bi se u družine, družine okupljali u klanove, učili decu, lovili ribe, pekli hleb i šta znam šta sve još ne – uopšte, na sve strane vrvelo je od ljudske delatnosti.

Danas znamo da su spomenik suncu kroz neko vreme planski zatrpali. Možda snažno poželevši jednostavnost. Možda su se nadali odgovorima, i pošto je sunce ostalo nemo, možda su pomislili da ih je izdalo. Možda…

*

Kad je ogroman krug bio zatvoren, starac je poželeo njegovo društvo. Govorili su pokretima.

Rekao sam – a sada?

Slegnuo je ramenima – ne znam.

Namrštio sam obrve – kako ne znaš?

Ponovio je – ne znam.

Naljutio sam se – to smo učinili za sunce, sada će nas sigurno gledati s više naklonjenosti, toplije će nam sijati, čuvaće nas, vodiće nas kroz tamu…

Odmahnuo je glavom – ne, sunce neće ništa jer ga se mi ne tičemo.

Planuo sam – šta? Dakle, lagao si i sve je bilo uzalud, dakle, bez razloga smo na gomilu dovukli sve to kamenje?

Uzdahnuo je – ne bez razloga. Pogledaj. Pre na tom mestu nije bilo ničeg, bilo je prazno, bar nama, ljudima. Dok sam gledao u tu prazninu, čudila me je ravnodušnost tog prostora; ne samo čudila, izazivala me je, zapravo pretila. Rešio sam da se urežem u nju, da joj nekako dokažem da postojim. Da postojimo. Zato! Zato ćemo je napuniti imenima, gradićemo se putem nje i iz sve snage borićemo se za njeno priznanje. Za priznanje da postojimo.

Bolelo me je to – sunce nas ne gleda?

Pokazao mi je zube i još jednom slegnuo ramenima.

Predao sam se, morao sam se predati – dakle, ne preostaje nam drugo… nego da gradimo dalje.

Klimnuo je. Starica na njegovim leđima zagrizla je crvenu jabuku, a prst druge ruke uperila u veličanstven krug.

„Zar nije lepo?”, rekla je punih usta.

S druge strane gradilišta, pred prizorom prvog skrnavljenja čoveka, začuli su se životinjski krici iz ljudskih grla. Naime, jedan je seljak toljagom na smrt premlatio stočara koji nije hteo da trampi deo svoje masne šunke za običan komad hleba.

Share