Jadranka Čavić diplomirala je na Univerzitetu u Beogradu. Objavila je knjige: Odbrana snova (proza), Mlečni put (poezija) i Laviranje uz kajganu (satirična proza), kao i dvojezično izdanje zbirke priča Vybrane sny a jine povidky. Objavljuje u više časopisa u regionu i van njega. Uvrštavana u nekoliko zbornika poezije i proze. Četiri puta nagrađivana za kratke priče. Uvrštena u enciklopedijski zbornik Serbika. Piše priče, eseje, satirične tekstove i drame. Bavi se primenjenom umetnošću i umetnošću pokreta. Živi i radi u Pragu i Beogradu. Počasni je član Maison Naaman pour la Culture iz Libana.
Tom Vejts se po nečijem rođendanskom ukusu istovremeno valjao po tepihu, bio svuda okolo, curio sa španskih zidova sobe i lepio se na Hladnu, hladnu zemlju. “Kako li izgleda Ognjena zemlja?”, pomisli Rudi i nastavi da pušta mašti na volju… Patuljasti Nušić je sedeo na rubu police sa knjigama, klatio nogama i štapom ispisivao ležeće osmice u vazduhu. Marija Kalas ga je očima guje gutala sa plakata na vratima sobe… Dim cigarete pokulja iz Rudijevih pluća i usta, kao da nikada neće stati i kao da se i sâm guši, tražeći put kroz otežali vazduh za oči koje ga prate. Kroz polutamu sobe, na nekoliko mesta probušenu laserskim zracima dnevnog svetla, pogled mu pade na otvorenu kutiju sa tabletama, preteći zelene boje, i čašu ustajale vode. “Papazjanija!”, reče u sebi Rudi, glasno nadovezujući: “Čedomir Alimpijević Rudi!”
Čeda Olimp u kraju, Čeda Bog u široj okolini, a Rudi – od veze s brucoškinjom iz neizgovorljivog sela sa neke planinske kose na kojoj se rađaju ženska deca nesvakidašnjih imena samo da bi gradskim mangupima kao što je on smrsila konce… “Ah, Rudiii…”, sviralo mu je u glavi kada je na motoru preleteo iznad krošnje drveta u centru grada. “Čudan osećaj”’ Pao je na debelo meso, potom unazad – na koščate laktove. Probudio se koji sat kasnije na leđima, u bolnici, ali je još uvek leteo nadomak beskraja i zakleo bi se da je u daljini video Olimp ili neku sličnu, dotad neviđenu planinu. Imao je potres mozga i osećao se bogovski! Izgubio je pamćenje. Amnezija je trajala sve dok se mala nije udala za nekog glavonju, tatinu gromadu, iz njene daleke i visoke opštine, koga su zvali Gagarin, zbog rakete koju je vozio, te male, kršteno – Valentine! Kada se to desilo, Rudi je iz fotelje procedio kroz zube: – Komplet Sputnjik! – i zapalio cigaretu. Društvo se sumnjičavo gledalo, a Rudi je počeo da razmišlja o tome ko je u stvari trebalo onda da leti nebu pod oblake?… Ali, svoje misli je ostavio za sebe, smatrajući da na to ima puno pravo.
Niko ništa nije slutio u vezi sa tom Rudijevom malom i žilavom tajnom, a njemu je bilo zanimljivo da posmatra ljude kako se prema njemu, ili u njegovom društvu, ponašaju, misleći da se ničega ne seća. Kao da su imali blanko ček ili su dobili na lutriji. “Zar je za ljudsku sreću potrebno tako malo… foliranja!?” Naravno, vremenom su i oni zaboravili da je on zaboravio, videvši da se sasvim dobro snalazi u prošlosti, pa je stoga nekom opuštenijem iz okoline spontano izletelo ono – da je Rudijev ćale kidnuo sa oblajhanom servirkom iz bifea na poslednjoj stanici tramvaja. Rudi se uvek pitao šta je njegov otac tamo radio kada se nikada nije vozio gradskim prevozom, ali je onda digao ruke i slegao ramenima: – Svako valjda ima svoju planinsku kosu… – dok su njegovi prijatelji pokušavali da isprave stvar i da mu ponude lepšu prošlost. “Dirljivo!”
Rudi se podiže iz fotelje, ostavljajući na njoj roj malopređašnjih sećanja. Razgrne zavesu i pogleda kroz prozor. Jedna tamnokosa devojka je upravo prelazila ulicu. Dok je hodala, dve savršene lopte od njenih grudi, čudno nepripadajuće telu, ljuljale su se u smeru gore-dole, a opet – ostajale nepomične?! Seti se Sare iz dvorišta i njene želje da što pre i po svaku cenu odraste. Ali Sarine lopte su bile različite i po boji i po veličini, što njoj nije nimalo smetalo… Mogao je da se kladi da bi se društvo šokiralo da je sada pomene. “Kladio bi se da su je svi zaboravili!” Amnezija mu je dala kredit da o svemu na miru porazmisli. I stvarno je to činio. U stvari, samo je to i radio… On se okrenu ka zamračenoj unutrašnjosti sobe i ponovo pogleda u kutiju sa tabletama, izgovarajući: – Ali ne i ostali!
Pročitajte i: HEMINGVEJ i Pariz 20-ih godina XX veka
“Počnimo ljubav iz počeeetkaaaa…”, dopiralo je iz sobe Rudijeve majke koja nije bila u toku. “Opet forsira reku…”, pomisli on, a onda teatralno reče: – Ali, keva je uvek u pravu! – I povuče se za ušnu resicu.
