Razlika između pisca i konja je u tome što konj ne razume jezik onih koji njime trguju, misao je koju je Maks Friš poverio svom dnevniku, a citirao je izdavač i prijatelj poznatih pisaca Zigfrid Unzeld u svojoj studiji “Autor i izdavač” (Ultimatum, prevod Nikola B. Cvetković), o odnosu nekoliko poznatih pisaca: Hesea, Brehta, Rilkea i Valzera sa njihovim izdavačima. Još jedan od citata „Lakše je sa Hristom ići po oblacima, nego sa izdavačem kroz život” govori u prilog tome da je odnos pisaca i izdavača večita borba suprotnosti stvaraoca i praktičara, idealiste i onoga ko pliva u svetskim poslovima. Međutim, ova Unzeldova analiza pokazuje da stvari nisu tako crno-bele, da je svaki odnos pisca i izdavača poseban, i da se ipak miri u stvarima duha, na kojima i počiva.
Unzeld je držao predavanja o svom pozivu od 1968. do 1977. godine, i primetio je da se za predstavu o izdavaču, u istoriji književnosti vezuju osobine: bogat, autoritativan, sprovodi cenzuru, kapitalistički je, da „pije šampanjac iz lobanja izgladnelih pisaca”. Da bi pokazao višeznačnu ulogu izdavača, Unzeld citira i Alfreda Deblina, pored ostalog autora romana “Berlin Aleksanderplac”, koji je rekao: “Izdavač jednim okom gleda u pisca, a drugim u publiku. Ali, treće oko, to oko mudrosti, nepogrešivo gleda u novčanik”. Opredeljujući se da stane iza određenog dela, da ga predstavi javnosti, izdavač ga podržava svojom idejnošću i svojom, kako kaže Unzeld, “golom kožom, što će važiti sve dok je knjiga vrsta robe”.
Izdavač Semjuel Fišer govorio je da je u početku bio opsednut zaradom, ali da je kasnije shvatio da: “Pesnik ne stvara radi potrebe publike. Što se njegova priroda osobenije ispoljava, sve mu je teže da se jasnije izražava. Nametnuti publici nove vrednosti koje ona neće, to je najvažnija i najlepša misija izdavača”.
Čuveni izdavač Peter Zurkamp, posle jednog susreta sa mladim i još nepoznatim piscem, rekao je Unzeldu nešto što je ovaj dugo pamtio: “Zapamtite jedno: svaki je pisac, pa ma kako mlad on bio, kao stvaralačka ličnost daleko iznad nas koji ovde sedimo”. Tada je Zurkamp imao 62 godine i veliko iskustvo sa autorima.
– Tu priču ispričao sam piscima naše izdavačke kuće, sa kojima sam bio prijatelj. Oni, međutim, nisu hteli ni da čuju o nekoj veličini. Mi, dakle, živimo u vremenu u kojem, prema rečima Valtera Benjamina, umetničko delo gubi svoju auru, i treba da je izgubi, kako bi umesto “uzvišenog” postalo “korisno”, te obuhvatilo i promenilo sve nas. Pisci svoja dela stvaraju uz sve veće odustajanje od davanja poruka, još krajem sedamdesetih, pisao je Unzeld.
Odnos Hesea i njegovog najvažnijeg izdavača Petera Zurkampa ujedinio je zajednički otpor prema nacističkom režimu. Zajedno su se borili protiv cenzure, a Zurkamp je aprila 1944. godine bio uhapšen, optužen za izdaju i prebačen u koncentracioni logor Zahsenhauzen. Posle rata, bio je prvi nemački izdavač koji je dobio englesku licencu za dalji rad.
Da Brehtovim izdavačima nije bilo lako s njim potvrdio je Viland Hercfelde. Breht je stalno menjao tekst, pa je Zurkampu, posle piščeve smrti, bilo teško da u njegova Sabrana dela uvrsti sve verzije i rukom pisane izmene. Izdavač Kipenberg bio je za Rilkea prijatelj, savetnik i strpljiva podrška u ekonomskim i životnim problemima, a kako je pisao Unzeld, odnos Roberta Valzera i izdavača njegovog doba bio je „vrlo napet“: „Nijedan drugi veliki autor nemačkog govornog područja 20. veka nije imao tako raznovrsne kontakte sa izdavačkim kućama svoga doba kao taj veliki neznanac. Ni jednom autoru, osim njemu, nije se desilo da jedan ili dva njegova rada objave, a onda ga napuste. On je i kroz ovo iskustvo postao veliki pesnik i štićenik lečilišta Herizau“.
Često su uloge pisca i izdavača i u našoj sredini isprepletene, neki pisci ujedno su urednici i izdavači, pa i kroz objavljivanje knjiga mogu da utiču na čitalački ukus. Vladislav Bajac pisac je i glavni urednik „Geopoetike“, izdavačke kuće koja je odnegovala generacije čitalaca, a ističe da svaku knjigu i sam najpre vidi kao čitalac.
– I pisac je pre svega čitalac. I kao izdavač prilazim novoj knjizi sa željnim očekivanjem da u njoj otkrijem nešto novo. U tome me ohrabruje iskustvo: književnost još uvek nije iscrpla sve svoje neistražene mogućnosti. Koliko god nam se činilo da se u njoj više nema šta da kaže, srećom, nismo u pravu. To što sam pisac samo mi pomaže, moje poznavanje literature „iznutra“ glavni je ključ otkrivanja tih umetničkih pomaka u pisanju knjiga. Čak mislim da tako u pozitivnom smislu „zloupotrebljavam“ svoju malu javnu misiju i znanjem i ukusom utičem na održavanje nivoa čitanja kvalitetnog štiva. A to je rad za opšte dobro, smatra Bajac, dodajući da mu je lakše da kao pisac sarađuje sa svojim urednicima, iako kao urednik odvaja umetničko delo od svake spisateljske sujete.
Slično svoju dvojnu ulogu vidi i Igor Marojević, pisac i urednik u izdavačkoj kući „Laguna“. Priseća se da je u „Laguni“ nasledio urednika Mladena Veskovića koji je novoustanovljenu ediciju „Mediterani“ otvorio baš njegovom knjigom.
– Naravno, prvo sam svoje knjige izbacio iz edicije, a onda sam odlučio da ne govorim javno o knjigama koje uredim. Ponekad se, sticajem okolnosti, objavi naslov koji baš i nije savršen i onda bi ga bilo neumesno hvaliti ili kuditi. Ako sarađujete sa Dejanom Papićem, koji je moj poslodavac već deset godina, onda vam je lako da postignete korektan dogovor. Najbolje je ako me rukopis ili knjiga zainteresuju kao pisca, čitaoca i kao urednika, ali se to odjednom dešava retko. Trudim se da mi lični senzibilitet u proceni rukopisa bude na poslednjem mestu, kaže Igor Marojević.
Ipak, i on ističe da više voli da radi sa urednikom kao pisac, nego kao urednik sa različitim autorima, iako većina pisaca sa kojima sarađuje usvaja njegove sugestije.
Pisci su ipak najpažljiviji čitaoci, i kada upute pohvalu drugom autoru u njoj se nalazi i želja za umnožavanjem istomišljenika, koji bi svešću mogli da promene svet. Tako je Hese hvalio Valzera: „Kad bi ovakvi pesnici kao što je Valzer pripadali vodećim umovima, ne bi bilo ratova. Kada bi on imao stotine hiljada čitalaca, svet bi bio lepši. No, bez obzira kakav je, svet je opravdan time što postoje ljudi kao što je Valzer“.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
