Prikaz romana „Izdaja Rite Hejvort“, autor: Manuel Puig, izdanje: Dereta, 2019. (orig. „La traicion de Rita Hayworth“, 1968)
Kolažni „coming of age“ (priča o odrastanju) argentinskog pisca Manuela Puiga, kao većina prvih romana, neizbežno nosi mnoge karakteristike autobiografski inspirisane proze. Ipak, postmodernistički postupak kombinovanja i stalnog smenjivanja perspektiva, vremena i načina pripovedanja, čini da spomenute definicije odmah budu odbačene. Kao što „Izdaja Rite Hejvort“ odabirom naslova sugeriše izneveravanje idealizovanog uzornog motiva, knjiga je na planu sadržaja i forme osmišljena kao stalno „iskakanje“ iz očekivanog kalupa.
Za osnovu sižea moglo bi se uzeti praćenje stasavanja dečaka uglavnom oslovljavanog sa Toto, od rođenja (1932) do tinejdžerskog uzrasta (1947). Ali, s obzirom na neprekidno pomeranje fokusa i narativnih strategija, još više nego o pretpostavljenom glavnom junaku saznajemo o članovima njegove (šire) porodice, školskom kolektivu i, nešto kasnije, stanovnicima internata – pretežno i o samoj zajednici provincijskog Valjehosa. Na planu malog grada, ne dešava se gotovo ništa zanimljivije od matine-projekcija holivudskih filmova, koje dečak redovno posećuje sa majkom. Ipak, zahvaljujući pretežnom pribegavanju tehnici unutrašnjeg monologa, pisac uspeva da postigne dinamiku i dramatičnost, zaranjajući u misli, brige i opsesije svojih likova. Na taj se način postiže onaj, za hispanoameričku književnu struju sredine prošlog veka tako karakterističan, efekat groteskno uznemirujućeg, psihološkog realizma.
Iako bi se iz imenovanja romana moglo zaključiti sasvim suprotno, Rita Hejvort ipak nije vodeći simbol. Sa njom se u jednom trenutku prema sličnosti povezuje Totova majka Mita, žena živog duha i mnogo većih skrivenih snova nego što joj ih zajednica dopušta. Svakodnevni odlasci u bioskop u Totovom društvu, praćeni detaljnom rekonstrukcijom odgledanih priča u vidu neke vrste improvizovanih grafičkih novela, svedoče o potrebi za eskapizmom – kakav Totov otac, s druge strane, kao da pronalazi u strogoj predanosti poslu.
Pokretne slike svakako pružaju mnogo romantičniju, ulepšanu viziju koja se drastično kosi sa realnošću. Zapravo, estetski kriterijumi i maniri postavljeni na filmskom platnu hotimično bivaju razarani svakom demonstracijom navika, uverenja i praksi stvarnog sveta koji okružuje Totoa. Neizbežno oblikovan dejstvom takvog podizanja, usled čega mu se često prebacuje „feminiziranost“ (prvo izdanje knjige je upravo zato bilo cenzurisano), nasuprot tome rano upoznaje surovosti, animalne opsesivne porive i ne uvek razumljive postupke svojih bližnjih.
Taj svet, naročito pubertetom tek zahvaćene omladine (čiji je primer junakov rođak Ektor), ispunjavaju tabui telesnosti kao uznemirujuće misterije. Svako od gledišta, bez obzira na to kome se pripisuje, sadrži nešto sablažnjivo, namerno što „prljavije“ i okrutnije. Česte su usputne teme silovanja, (pokušaja) maltretiranja, vulgarizovanja, naspram naivnosti fikcije koju plasira daleki svet (osim filma, tu su i knjige, muzika, filozofska učenja).
Usled služenja velikim brojem naratora različitih godina, zanimanja, društvenih klasa i polova, piscu polazi za rukom da postigne polifoničnost koja ipak zadržava vidljiv zajednički pravac. Sredstva izlaganja su naizgled neiscrpna, pa se pored toka svesti izdvajaju dijalozi, dnevnički zapisi, izvodi iz prepiske, školski sastavi, čak i snovi, „transkripti“ telefonskih razgovora, uz mnoštvo intertekstualnih referenci. Dodatnu specifičnost predstavlja mračan humor, kojim se rečeno negira ili barem dovodi u pitanje, zadržavajući utisak uobrazilje, krajnje nepouzdanog viđenja kao vrste halucinacije.
Samim tim je od početka postavljena dilema u vezi sa (ne)jedinstvenošću pripovedne instance iza svih pomešanih vizija. Sa priličnom sigurnošću se nameće zaključak kako je sve, zapravo, neobičan kolaž pretpostavki koje Toto izvodi u kontinuiranim pokušajima da oslika neposredno okruženje iz svojih formativnih godina. Preduzevši neku vrstu složene stilske vežbe, stavlja se u misaono-iskustvenu poziciju rođaka, školskih drugarica, posluge, lokalnih siledžija, usedelica, anonimnih dopisnika; seli se čak do Beča iz doba mode valcera i pokušava da zabeleži svaki važan detalj na osnovu pretpostavljanih okolnih pojava ili svesti.
Konkurs Nikola Milošević Radio Beograda 2
S obzirom na to da je u pitanju debitanstsko delo, „Izdaja Rite Hejvort“ pati od pojedinih (očekivanih) manjkavosti, pretežno mestimičnog neuspeha da se sve niti doslednije povežu i time ostvare potpunu ubedljivost celine. No, uprkos svemu, prisutne su ostale, sasvim dovoljne naznake stila koji će buduća ostvarenja samo izbrusiti i učiniti (još) sigurnijim. Zbog svog, na izvesnim mestima posebno „dugog daha“, zahteva čitalačku „kondiciju“ i relativno dobru koncentraciju, kako ništa bitno ne bi promaklo neprimećeno. Jer, upravo sitnice i nenaglašeno izvedeni obrti u rezonovanju ili opažanju razotkrivaju nivo deziluzije. Tako, za Totoa, Rita Hejvort u filmu „Krv i pesak“ ima „izdajničko lice“: „Ponekad izgleda kao da je zla, ona je veoma lepa glumica, ali uvek nekoga prevari.“
Postupak oneobičavanja služi prikazivanju raznovrsnih predstava o seksualnosti, pri čemu je svako (naročito žensko) suočavanje sa takvim pojmovima traumatično i opterećeno velikim uticajem katoličke sredine. Granica između zamišljenog (odnosno, onoga kako Toto veruje da izgledaju pojedina iskustva ili tuđe reakcije na njih) i realnošću utemeljenog se tada pokazuje naročito neuhvatljivom. Ništa manju konfuziju ne unose uvek različiti načini oslovljavanja likova – pa se, pored hronoloških „šetnji“ (roman podeljen na dve celine počinje i završava se iste, 1933. godine – u prvom slučaju „uhvaćenim“ fragmentima razgovora, a u drugom kroz epistolarnu formu), delići mozaika tek naknadno spajaju sa vidljivom logikom.
Opredelimo li se za ugao tumačenja prema kome je Toto skriveni pripovedač svakog od poglavlja, dobijamo prilično obeshrabrujuću, iako svestrano ispoljenu težnju da se, „ulaskom“ u misli i osećanja predstavnika sveta u koji stupa, naizmenično izvrše idealizovanje i destrukcija. U te svrhe su i potpuno uniženi, na prosto zasićenje često izopačenih i mučiteljskih nagona svedeni muško-ženski (ali i istopolni) odnosi. Negde u pozadini svih dešavanja, prolazi doba Velike depresije, zatim i Drugog svetskog rata, nedovoljno relevantno za još suviše mlade živote većine glavnih protagonista. Rita Hejvort kao udaljena, polustvarna figura, kao da simbolizuje sam život ili svet odraslih, isprva uzbudljiv zbog svoje nepristupačne zagonetnosti, ali spreman da vas više nego sigurno trgne iz, oduševljenjem i nestrpljivošću obojenih, maštarija. Ona bi, pored toga, na tragu jednog od poređenja iz prve celine knjige, mogla biti i metaforična dvojnica majke koja iz preteranih obzira prema (odabranoj) sredini potiskuje lične želje ili sposobnosti.
Druga interpretacijska mogućnost odnosi se na obrnut proces – umesto prikupljanja utisaka i saznanja „u hodu“, odrasli junak/skriveni pripovedač razbija celinu i, pripisujući svakom od delova drugačije poreklo ili uvide, stvara kaleidoskop na čijoj se osnovi sada očitava, ne samo lična, već i kolektivna geneza. Koji god put izabrali, radi se o, stilskoj koliko iskustvenoj, vežbi prihvatanja života kroz svaki uzlet mašte i ponorno suočavanje sa realnošću.
Autorka: Isidora Đolović
