Ivan Šopov je makedonski pisac. Iz njegove zbirke priča Skopje: izgubljene cipele grada koja je objavljena u izdanju Izdavačke kuće Ili-Ili donosimo vam kratke priče u prevodu Saše Ognenovskog.
AUTOBUSKA UTOPIJA
Vozim se autobusom broj 12 sa malopre ošišanom glavom do kože. Na sedištu pored mene, majka sa dvoje male dece.
„Mamo, ovaj nema kosu“, kaže mlađe dete.
Majci je nelagodno, upozorava ga da zaćuti bez objašnjenja zašto ne sme da komentariše frizuru jednog starijeg putnika.
„Mama, ali on STVARNO nema kosu, kaže mali, ističući tačnost onoga što primećuje.
Ja se nasmejem i majka se oslobodi nelagodnosti zbog reči deteta.
Gledam kroz prozor i zamišljam kako se scena u autobusu širi kroz ceo grad: jedan opšti napad iskrenosti i otvorenosti: sve što je stavljeno u fascikli „preporučljivo da se prećuti“ govori se glasno sa jednim argumentom kao opravdanje: ali to je STVARNO tako!
Poželim da vožnja autobusom potraje što duže, molim se da zaglavimo u nekoj čudnoj saobraćajnoj porciji špageta, da napadno gledam dete i očekujem da me prosvetli sa još jednom opaskom u vezi sa mnom, koju je okolina možda prećutala, nadam se da je bar neki semafor da mi izađe u susret i da će zaglaviti na crvenom…
Ali, autobus se besmisleno kotrlja ka zadnjoj stanici i sve što mi preostaje kad siđem je da malo pomazim svoju kabriolet-glavu. Prvi put sa neobičnom radošću pomislim: STVARNO nemam kosu!
UKRŠTENE REČI
Znam najmanje troje bezdomnika koji naslonjeni na zidu neke zgrade ili na svom skromnom imanju smešteni u bovču, najveći deo dana prolaze rešavanjem ukrštenih reči. U njihovom svetu je sve sređeno, po vertikali i po horizontali.
Predstavljam sebi kako bi ulice izgledale kada bi iskoristile ukrštene reči kao novi plan grada.
Želeo bih da im jednog dana ukradem rešenja i da im pročitam ukrštene reče kao molitvu za ovaj grad. Ne znam zašto, ali sam uveren da će molitva biti uslišena samo ako ima neko pogrešno rešenje.
Pročitajte i >> Slave Đorđo Dimoski: dve pesme iz knjige HLEB I JEZIK
URBANIST
Moj komšija-alkoholičar nadgleda radnike koji uređuju park preko puta studentskog doma „Goce Delčev“. Pogled mu prodire daleko iza behatonskih pločica koje se rađaju kao slagalica na stazici, daleko iza novih klupa koje se postavljaju, a kandelabre, čini se, da uopše ne primećuje.
Pun strahopoštovanja nepoznatog porekla, očekujem njegov sud o najnovijim intervencijama na licu naselja.
„Lepo ste uradili, samo da ste još tamo stavili jednu kafanu“, obraća se majstorima glasom koji istovremeno zadrži autoritet monarha i molbu razmaženog deteta.
