IVAN IVANJI: Ispovest o lepom životu u paklu

pisci-ivan-ivanji
Ivan Ivanji

Ivan Ivanji (1929) je opusu od dvadesetak knjiga među kojima se izdvajaju romani “Čoveka nisu ubili”, “Dioklecijan”, “Jedna mađarska jesen”, “Konstantin”, “Guvernanta” pridružio i roman “Moj lepi život u paklu”, u izdanju Lagune. Roman o sebi, svojim iskustvima, događajima kojima je bio svedok, prijateljima i poznanicima, o gorkim i lepim trenucima u vremenskom rasponu od gotovo devet decenija.

A imao je i o čemu da piše: roditelji lekari, Jevreji, ubijeni su u prve dve godine rata a on se spasao bekstvom kod rođaka u Novi Sad. Tu je, međutim, kao petnaestogodišnjak uhapšen, posle čega je bio zatočen u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald. Radni vek proveo je kao nastavnik, novinar, dramaturg, Titov prevodilac 20 godina, diplomata, kulturni poslenik. I od rane mladosti, sve vreme objavljivao poeziju, prozu, eseje, bajke i drame.

U razgovoru za Večernje novosti, iz kojeg prenosimo deo, Ivan Ivanji priča o svojoj novoj knjizi, sećanjima, iskustvu u nacističkim logorima, jačanju ekstremne desnice.

Verovatno nije bilo lako otvoriti dušu pred čitaocima i vratiti se nekim bolnim događajima iz prošlosti?

Iskreno rečeno, ne bih se ni usudio da me nehotice nije ohrabrio Dragan Velikić svojim romanom Islednik u kome iskreno i otvoreno piše o najintimnijim odnosima u svojoj porodici, o svojoj majci. Knjigu o “svom lepom životu u paklu” prvo sam objavio na nemačkom jeziku, mislio da zbog priča o živim ljudima, pa i najbližoj rodbini, ne treba da je ponudim kod nas. Ipak sam je nanovo napisao, u odnosu na nemačku verziju ponešto ispustio, mnogo toga dodao, ali upozoravam, autobiografske crte su doduše prepoznatljive, ali radi se o romanu. Možda je fikcija takođe ponešto što govorim u prvom licu. Čitaoci će shvatiti da se radi o beletristici, a ne o autobiografiji, najkasnije kad opisujem kako u jednoj misterioznoj nemačkoj laboratoriji vaskrsavaju mog oca na osnovu genetskog materijala, koji su esesovski lekari zamrzli za svoje docnije eksperimente, slično kao što je Spilberg oživljavao dinosauruse u svojim filmovima.

Kroz knjigu se provlači mučna dilema da li vas je i zašto stric Ernest, u čijoj ste kući bili, izdao mađarskim vlastima, posle čega je sledio put u nacističke logore.

Ta dilema je zaista jedan od nosećih stubova priče, ali se ne odnosi samo na stvarno ili sumnjivo držanje jednog strica, nego pretežno na pitanje kako bih se ja – kako bi se bilo ko – držao u sličnoj situaciji. Lako je prezreti ili optužiti kukavicu, teško je biti heroj.

Pišete da ste zakleti agnostik, jer su vas logori “izlečili od vere u jevrejsko-hrišćansko-muslimanskog boga”?

Pišem zaista da sam agnostik, ali pošto se, rekosmo, radi o romanu, nudim i novu verziju crkve u kojoj umesto ikona stoje ogledala. Već sam kao dete po savetu svog oca posećivao službe u pravoslavnoj, rimokatoličkoj i reformatskoj crkvi i u sinagogi, u pubertetu sam proživeo kratak period intenzivne pobožnosti, molio sam se, ali nisam uspeo da se probijem do Njega i, naravno, sebe krivio zbog toga. Kao odrastao čovek pokušavao sam da proučim islam i budizam, pa mislim da donekle znam o čemu govorim. Poštovanim hrišćanskim vernicima kao i nevernicima preporučujem da ozbiljno čitaju Sveto pismo, mada to nije laka lektira.

Kako ste uspeli da sačuvate optimizam i vedrinu duha?

Jesam li uspeo? Ako jesam, verovatno zbog toga što sam pisao. Ne mislim samo na knjige vezane za vreme užasa, kako ga zovem, da bih izbegao pojam Holokausta, koji može da se tumači na razne načine, nego takođe o drugim temama, mislim i nadam se da je moje najbitnije delo trilogija o rimskim carevima Dioklecijanu, Konstantinu i Julijanu. Dodao bih još da su Eli Vizel i Imre Kertes Nobelovu nagradu dobili za knjige o Holokaustu, koje su pretežno istraživale zločine i tugovali, za sličan pristup NIN-ovu nagradu dobio je i Filip David, ja pokušavam drugačije i zahvaljujem se što mi odajete priznanje da sam sačuvao optimizam i vedrinu duha, iako sebe više vidim kao ciničnog ignoranta.

Posle svih užasa Drugog svetskog rata, na koji način se može objasniti jačanje ekstremne desnice, pa i neonacističkih stranaka i grupa u svetu?

Konstatujem da je tako, sa velikom tugom, ali nisam iznenađen. Proučavajući istoriju dolazimo do zaključka da se razna “vremena zla” – ako smem da ponovim taj pojam – redovno javljaju posle “zlatnih vremena”. To je vezano za cikluse ekonomskog prosperiteta i državnih bankrota. Ljudi, koji se ne osećaju bezbednim, uplašeni su, usamljeni, zbunjeni, traže spas u svom narodu, među suvernicima, u hordi, a masa na osnovu instinkta čopora pronađe vođu i krene za njim. Kao utehu tvrdim da Hitlerove rekorde masovnih ubistava tako brzo niko neće prestići…

Izvor: Novosti.rs

Share