Margerit Diras je majstor minimalističkog, podtonovima obojenog proznog stila koji napregnutošću emocija i psiholoških stanja nadoknađuje odsustvo konkretnije radnje ili barem njene očite dinamičnosti. Ni roman „Letnje veče – pola jedanaest“ („Dix heures et demie du soir en été“, 1960) ne predstavlja izuzetak. Priča koja traje jedva dvadeset četiri časa, u celini se prelama kroz perspektivu krhke, labilne i poročne glavne junakinje. U njenoj svesti, odražavaju se spoljne, pritajene ili otvoreno preteće, figurativne ili sasvim bukvalne oluje, a to što Mariju od prve pojave zatičemo sa čašom u ruci, ne umanjuje verodostojnost njenog svedočenja, istančanost introspekcije, niti dubinu samog doživljaja.
Radnja sve vreme prepliće i varira doživljaj strasti i smrti, onaj klasični ukrštaj erosa i tanatosa, započinjući in medias res na prinudnom konačištu tokom putovanja do Madrida. Odmah je uvedena tema ljubavnog trougla: posredno, kroz neobičan sastav putničke družine koja zbog nevremena biva zaustavljena u provincijskom hotelu – i direktno, vestima o zločinu koji upravo potresa čitavo naselje. Izvesni Rodrigo Paestra zatekao je veoma mladu suprugu u preljubi, ubio oboje prestupnika, a sada se krije negde na krovovima pod oblačnim španskim nebom. Patrola koja se okuplja, spremna da krene u akciju čim svane i vreme se umiri, razbacana je širom sela utonulog u mrak jer su zbog oluje privremeno onesposobljene strujne veze.
Stecište turista, od kojih su mnogi tu silom zaustavljeni, predstavlja sada već krcati hotel. Među neplaniranim gostima nalaze se Marija, njen suprug Pjer, kći Judita i devojka Kler, koji su iz Francuske krenuli na odmor u susednu prestonicu. Uloga Kler uz tročlanu porodicu od početka je nejasna: nije guvernanta devojčice, a suviše je mlada za najbolju prijateljicu bilo kog od supružnika. Dirasova vešto postavlja paralelne tokove radnje, jedan očigledniji i drugi subverzivan, dok razvija središnji problem.
U vreme naznačeno naslovom knjige, dok je sa balkona pratila približavanje kiše nad selom, Marija pod bljeskom munje uočava dva prizora na različitim spratovima prekoputa. Prvi predstavlja vešto sakrivenog begunca, priljubljenog uz dimnjak; drugi su njen muž i Kler, uhvaćeni u trenutku predavanja očito novoj, ali uveliko naslućivanoj uzajamnoj žudnji. Svesti već iskusno „načete“, ili možda izoštrene, alkoholom, Marija uplovljava u besanu noć koju će ispuniti vrebanje, iščekivanje, minuciozno „lovljenje“ izdajničkih gestova i polagani hod ka razrešenju vlastite situacije.
Junakinjine misli opsesivno počinje da zaokuplja, s jedne strane, namera da nekako pomogne Rodrigu pre no što ga racija ulovi s prvim jutarnjim zracima, a s druge pokušaj da dokuči, ne toliko izvor i ishod afere što joj se rađa pred očima, koliko da zamisli i potpuno doživi njihov tok svesti. Marija, naime, ne gaji dilemu po pitanju toga da li će se, kao magnetom privučeni, ljubavnici sjediniti u Madridu. Začuđujuće mirna, prepuštena očito dugoj alokoholičarskoj zavisnosti koja je u očima Pjera i Kler čini bezmalo još jednim detetom, figurom za koju se treba starati, Marija „čita“ njihove pokrete, snebivljive poglede, silom glumljenu uzajamnu ravnodušnost. Sve se stapa uz atmosferu noći, tišine usred po hodniku zaspalih gostiju, mirisa protutnjalog nevremena u vazduhu, ukusa konjaka iz Klerinog automobila, pomešano sa rizikom spasilačke akcije u korist zločinca vođenog strastima. Potonje su kod Marije, sasvim suprotno, bezbedno stišane i svedene tek na brze odseve sećanja.
Efekat udvostručenog prizora koji je otkrio brzi trenutak osvetljenja na balkonu nesumnjivo ima dejstvo traumatičnog potresa, ali i neobičnog otrežnjenja. Dok pokušava da se pomiri sa spoznajom kako je njenom braku došao kraj, Marija ne oseća ljubomoru ili osvetoljubive porive. Mada bi površno stvaranje analogije sa Rodrigovim slučajem, koji se tako otvoreno simbolično nametnuo baš tu ispred njih, dalo povoda suprotnim zaključcima, junakinju pre pobeđuje duboka tuga usled pune svesti o sopstvenoj odgovornosti. Odsustvo hladnoće i saosećajnost koju preljubnici gaje prema njoj, pasivnoj u svemu sem tvrdoglavo destruktivnog htenja za pićem, čini da i kod čitalaca izostane gnevna reakcija. Sve se valja potmulo poput daleke grmljavine, samim tim čin (pokušaja) oslobađanja begunca (tako što ga krišom odvozi van naselja i obećava prebacivanje preko granice) korespondira sa završnim postupkom davanja svojevrsnog blagoslova suprugu za novu ljubav.
ŠUNKININ PORTRET: Zagonetke ljubavi i (m)učenja (prikaz)
Ono što, ipak, karakteriše prozu Dirasove i čini njene rasplete dalekim od predvidljive sladunjavosti klišea, prisutno je i ovde: gorčina epiloga postignuta prizorom troje protagonista dok u zbijenosti sale gledaju čoveka koji sasvim sam igra na podijumu, uz „čas neki izveštačeni osmeh, čas masku nekakve ljubazne opijenosti, čeznutljive i gadne, koja kod ljudi stvara iluziju“ (str. 148).
Ograničenost vremena i prostora zbivanja nadomeštena je istančanošću čulnog doživljaja ambijenta unutar koga jedinka pomno promišlja o svom i životima bližnjih. Sve se, na tako svedenom rastojanju od hodnika do balkona, od vozila do autoputa, odvija pri bojažljivom odmeravanju, iščekivanju, brojanju i osluškivanju: spava li devojčica; koliko je Kler teško da obuzdava želju i Pjeru da sakrije privlačnost; hoće li Paestra čuti Marijinu pesmu i dovoljno brzo odreagovati uskakanjem u prtljažnik; ima li slobodnih mesta u madridskom hotelu, a koliko je pića previše – ili nedovoljno? Rano odustajući od uređenog života i dopustivši sebi da sklizne u letargiju, Marija zauzima prilično voajersku poziciju na kakvu ubuduće ograničava vlastito učešće u zajednici.
U predgovoru „Nolitovog“ izdanja romana, Jelena Novaković ističe važnost zamene pripovednog doživljajnim iskustvom, koje podriva tradicionalnu ulogu sveznajućeg naratora. Usled toga, čitalac skupa sa akterima priče ostaje da lebdi u polubunovnom području neizvesnosti da li su pred nama projekcije Marijine pripitosti ili prizori objektivne zbilje. Sa date tačke gledišta, kriminalni akt i kasnije samoubistvo Paestre odgovaraju simboličkoj smrti Marijine i Pjerove ljubavi, sugerišući povlačenje jedne strane umesto logičnog podražavanja impulsivne reakcije zločinca, takođe prevarenog muža. Obe mogućnosti su usmerene prema čuvanju lične „časti“, s tim što Marijin odgovor proističe iz osećaja znatnog udela u krahu supružničke veze (na prvom mestu odbijanjem da se odrekne alkohola). Pjerovo ophođenje takođe je (doživljeno kao) netipično, obeleženo pretežnim sažaljenjem, tugom, jasnim stavom o vezi koja je u jednom trenutku izgubila kontinuitet.
Margerit Diras vešto uspeva da uskladi bure unutar svojih junaka sa atmosferskim promenama, tako da jedne drugima odgovaraju poput neobičnih simfonija odjeka ili čak odblesci iz naspramno postavljenih ogledala. Teskoba večernjeg zatišja između dva naleta promene oseća se svim čulima, unosi tenziju i opija svest. Naslovna temporalna naznaka služi da donekle poetizujući, ali uglavnom tek formalno, obeleži čas u kome se tajni prestupi otkrivaju pod izdajničkim osvetljenjem, ali se i postaje za korak bliži razjašnjenjima.
Autorka: Isidora Đolović
