“Tamo ću, gdje sve svačijim biva…”
U izdanju CFP Apostrof izašla je antologija poezije Ljubana Klobučara, knjiga koja je objedinila najbolje iz bogatog stvaralačkog opusa ovog pesnika koji godinama živi i stvara u Kanadi, ali je dušom ostao neraskidivo vezan za krajeve iz kojih je ponikao.
“Poezija nema vremena da čeka trenutak koji će joj pogodovati da se ostvari u pravoj i punoj meri. Ne postoji ni idealan duhovni prostor koji bi joj u eventualno takvom čekanju omogućio da počiva i opstaje u bilo kojoj vrsti smislenosti. I u najgorim vremenima ona je, između ostalog, bila i ventil za ispuštanje nagomilane patnje, za izbacivanje jada i čemera; ali i neprocenjiva kartoteka svih vidova narodnog pamćenja, kao i zlatan sasud u kojem se nada i ljubav, ma koje vrste bili, drže na okupu” – reči su Milosava Tešića, pesnika, esejiste i leksikografa, koje možda najbolje oslikavaju, ne samo vreme u kom živimo, nimalo naklonjeno stihu, već i ovu antologiju u kojoj je pesnik Ljuban Klubučar predstavio deo svog stvaralačkog opusa dugog nekoliko decenija.
Stih na početku knjige nastao davne 1984. i neobjavljenu pesmu kojom završava antologija povezuje upravo neumorno traganje za smislom, skladom, lepotom i harmonijom kroz turobne predele stvarnosti koja je prečesto surovo bolna i kroz koju se pesnik probija jedinim oružjem koje ima – stihom.
Godinu dana od objavljivanja zbirke poezije “Ožiljci” i dve godine od objavljivanja zbirke “Između duge i sna” u izdanju beogradskog Partenona, pesnik Ljuban Klobučar ponovo je pred ljubiteljima poezije, ovog puta sa izabranim stihovima kojima posvećeno ostavlja svoj trag u vremenu i prostoru.
“Snažan pesnik, s jasnim i snažnim porukama i pokličima, po bolu i rodoljubivom nadahnuću, po promišljanju i traganju za smislom i suštinom svega u svemu. S krilima kojima stremi prema Nebu a stalno boravi na zemlji…” zapisala je književnica Rada Ilić, prvi čitalac njegove antologije.
Ispovest ćutljivih priča
Od onih autora koji pažljivo traže pravu reč i kada je nađu, čuvaju jezgrovitost svoga stiha, Klobučar svakoj reči poklanja dužnu pažnju. A takve reči, na kojima se pažnja zadrži snažnom emocijom, odjekuju u probuđenim čulima čitaoca. Njegove stilske figure su u svojoj svedenosti snažna izražajna sredstva, utoliko više koliko su indirektnije i neotkrivenije.
Klobučar je svojom baladično-elegičnom poezijom sebi dodelio ulogu posrednika između duhovnog i ovozemaljskog, materijalnog i nematerijalnog, budućnosti i prošlosti, potencijalnog i datog, ostvarujući veze za sve one koji su ih, pod bremenom trivijalnosti života, pogubili i pokidali. Istovremeno subjekat i objekat svog iskustva, kao i svaki pesnik, Klobučar je ponovni stvaralac već stvorenog. I to novostvoreno, čak i kad kad boli i opominje, čistije je i lepše od stvarnosti iz koje je transponovano.
Veran samozavetu, on je u dobu slutnji, slušajući kamen i zvuke tišine, zagledan u horizont gde zvezde poniru, sa srcem u ognju, iskoračio u svemir da ispriča “ispovest šutljivh priča”. Između pomirenosti i rezignacije, s jedne, nikad usahle nade i želje, s druge strane, pišući o zanemoglom smislu, u potrazi za svojom kapljicom istine, pesnik poručuje da “nije daljina do neba, daljina ja kada te u sebi nema.”
U ovoj Antologiji koja počiva na hronološkom redosledu, pratimo sazrevanje Klobučarovog pesničkog izraza koje vremenom dobija senzibilniji lirski izraz, ali smo svedoci i njegove postojanosti u temama koje ga zaokupljaju i kojima se vraća, ne odustajući da bolnom oštricom stiha još jednom pokuca na poneka vrata – između duge i sna.
Stana Šehalić