Prikaz romana „Iskrena varalica” Tuve Janson, izdanje: Odiseja, 2022. Original: Den ärliga bedragaren, 1982. Prevod sa švedskog: Slavica Milosavljević.
Katri Kling je nerešiva enigma za ostale meštane sela. Mnogima liči na vešticu, posebno kada je (a to znači: gotovo uvek) u društvu svog vučjaka, nemog, bezimenog i istih žutih očiju kakve ima gazdarica. Životinja kao da je njen otelotvoreni Animus, osamostaljena skrivena strana ličnosti, one iste koja je potpuno zatvorena, samodovoljna i tako stroga. Nepoverljiva je, neljubazna i direktna, bez obaziranja na to hoće li povrediti sagovornika. Veruje u moć novca, smatra da ga vrednuje više nego drugi ljudi. Prezir proširuje na čitavo selo, koje živi od brodograditeljske delatnosti budući da je reč o obalskom naselju, obuhvaćeno jednoličnošću, monotonim i sporim vršenjem sezonskih radova između dve beskrajne zime. Čak i kada se bavi društveno korisnim ili opšteprihvaćenim aktivnostima, to čini na svoj, zatvoren i nepristupačan način (Katri je heklala, kao i svi ostali. Ali koristila je prejake boje i crnu preko svake mere.)
Jedna stvar joj je ipak važna: sreća deset godina mlađeg brata, o kome brine otkako su ostali bez roditelja. Mats važi za čudnog, priglupog dečka, ali za razliku od sestre makar češće otvoreno ljubaznog, uz to opsednutog brodovima i svim detaljima njihove konstrukcije. Zbog iščezlog oca-stranca, na njima je beleg tuđina u očima zajednice, ali se svi, uprkos svemu, slažu da je pravičnost neosporivi deo njihove reputacije. Katrin odnos prema bratu možda je jedini zaista iskren u čitavom romanu, apsolutno nesebičan i zaštitnički: vidi i ceni njegov usredsređeni talenat, usled čega sve snage koncentriše na zadatak da mu pomogne. Da bi mu ostvarila san, Katrin odlučuje da iskoristi svoj nesvakidašnji dar za račun i knjigovodstvene poslove, ali i veštinu falsifikovanja potpisa, sprovodeći u delo pažljivo razrađen plan. Njena je briga, kako veruje, iskupljuje zbog nameravanog prestupa.
Meta je ostarela Ana Evelin, još jedna lokalna „čudakinja“, ali na sasvim drugi način – bogata (što zahvaljujući nasledstvu, što sopstvenom radu) usedelica i poznata ilustratorka koja samotno živi u tzv. „zečjoj kući“, davno podignutoj na teritoriji šume. Zdanje su lokalci tako prozvali zbog neobičnog izgleda, ali i činjenice da je vlasnica stekla popularnost crtežima „cvetnih zečeva“, iako istovremeno smatra da narušavaju briljantnost minucioznih, jedinstvenih prizora šumskog tla. Ana je duboko vezana za prirodu i element zemlje, toliko da veruje kako ih malo ko tako dobro poznaje. Njeno doba godine je zato proleće, kada se nakratko okončava vladavina nanosa snega i skrivajućeg, sputavajućeg leda.
Ali, do ponovnog buđenja prirode još je dugo i daleko, čini se kao da turobna zatočenost mesta u tišini, sivilu i hladnoći nikada neće prestati. Sve to slavna Tuve Janson, nažalost i dalje poznatija kao autorka Mumina nego zahvaljujući svojoj izuzetnoj prozi za odrasle, maestralno dočarava odgovarajuće preciznim, grubim i nekako zaista ledeno okivajućim rečenicama. Katri, dakle, koristi metež izazvan nedaleko odigranom pljačkom kao priliku da izrežira provalu u „zečju kuću“, ne bi li se zajedno sa Matsom uselila u svojstvu družbenice, lične sekretarice i savetnice rasejane gospođice Emelin. Podstičući njenu paranoju, nepoverljivost i strah od sveta napolju, naročito koristoljubivih ljudi koji samo traže način da je prevare i uzmu joj novac, Katri malo po malo čini Anu zavisnom od svoje pomoći i samog prisustva. Preuzima jedan po jedan deo njenih poslova, povećava broj aktivnosti za koje je zadužena (od nabavke hrane iz sela, preko odgovaranja na poštu, što većinom uključuje korespondenciju sa izdavačima i čitaocima, pa sve do raščišćavanja privatnih predmeta, uključujući one koji su pripadali roditeljima), postepeno postajući nezvanična gospodarica kuće. Dok je ubeđuje u loše namere trgovaca, agenata, sponzorskih firmi i dotadašnje čistačice, Katri sprečava Anu da uvidi kako je zapravo već pustila u kuću glavnog prevaranta. Ali, ko je zapravo „Istinska varalica“?
Nije sve tako jednostavno. Bezmalo od samog početka, Ana Emelin oseća nelagodu zbog narušene privatnosti i mira, iako istovremeno usvaja sugerisanu ocenu vlastite rasejanosti, introvercije, nevičnosti poslovima, na momente čak i potpunog rastrojstva uma. Više intuitivno nego raciom, počinje da pati zbog stega, ujedno pokazujući otpor. Zbližavanje sa Matsom preko zajedničke ljubavi prema pustolovnim romanima (suptilno uveden pojam bekstva kao ideala) i pokušaji da navede psa na poslušnost, čak mu dajući ime (i time kršeći svaku Katrinu zabranu), s vremenom dovode do preokretanja snaga. „Uljez“ će otkriti da je nadmudren u sopstvenoj igri i da nije jedina varalica, štaviše, postaje njena – žrtva.
Meštani, naravno, sve vreme slute kako se tamo odvija nešto prilično čudno, ali iz nezainteresovanosti ili jednostavnog zaziranja ostaju po strani. Tuve Janson sve vreme neraskidivo povezuje dinamiku odnosa glavnih junaka sa atmosferom napetosti, skučenošću uprkos širini prostora napolju, služeći se, kao naročito funkcionalnom i važnom, promenom pripovedne perspektive. Nekad u okviru istog poglavlja, pa i neposrednim glasom jednog od protagonista (najčešće Katri), zbunjuje čitaoca i ujedno usložnjava situaciju. Tako je do samog kraja, koji ne donosi uobičajeno jasan odgovor, ali zato postoji makar određena vrsta oslobađanja dve suprotstavljene – iako paradoksalno i ujedinjene – žene, od parališućih stega. Do toga dolazi po cenu gubitka onoga što su smatrale najvećom neobičnošću i osobenošću: pas-vuk se otima kontroli i beži u divljinu, tlo više nije potpuno čitljivo, niti dozvoljava lako pronicanje, a Mats kao predmet dobročinstva obe strane postaje faktor razdora.
Značajno mesto u priči zauzima Katrino shvatanje poslušnosti, kojim opravdava i ujedno motiviše svoje usluge. Introspektivna i introvertna, važan simbol vidi u svom psu, koji u pojedinim momentima takođe ima ulogu da podstakne Anine strahove preko manipulacije čula (lov – plen), ali to, ruku na srce, čini i lokalni trgovac (konzervirana hrana – sirovo meso). Dok je Ana infantilno vezana za prošlost i roditeljsku zaostavštinu, Katri kao da do sopstvene nimalo ne drži, usredsređena isključivo na postizanje cilja. To, ipak, ne znači potpuno odsustvo savesti, koja ponekad preti da joj uništi sve postignuto.
Odmeravanje nadmoći nerava sustanarki pokreće unutrašnji preokret na planu radnje, ali i psihologije samih likova, što Jansonova briljantno postiže stalnim seljenjem simbola vuka i zeca sa najtransparentnijeg fizičkog na potpuno metaforički plan. Mada se najveći deo priče odigrava u tišini, bez naglašene dramatike, pritajena opasnost sve vreme boji (ne)verbalne okršaje neprijatnošću, podozrevanjem unutar međuzavisnosti i nemoćnim gnevom zbog takvog stanja stvari. Nametnuta sporost noćne more, kako Katri doživljava mauzolejsko ustrojstvo Anine kuće, jeste savršena definicija tihog, ali pretećeg i sve teskobnijeg osećanja koje postepeno, u nedogled, raste sa svakom stranicom i bez vidljivog razrešenja.
Autorka: Isidora Đolović
