Irena Jekić, rođena je 1983. godine u Čačku. Diplomirala je francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Posle završenih osnovnih studija edukovala se u psihoterapijskom modalitetu transakciona analiza. Sertifikovani je praktičar transakcione analize, trener emocionalne pismenosti i terapijskog pisanja. Debitantski roman Veliki eksperiment (Nova poetika, 2022) bio je u užem izboru za književnu nagradu za najbolji novi, originalni roman na srpskom jeziku izdavačke kuće Booka 2022. godine. Živi i radi u Beogradu.
U nastavku pročitajte odlomak romana Veliki eksperiment Irene Jekić.
Tu u Jerusalimu, baš na mestu dodirivanja, a opet i razdvajanja judaizma, hrišćanstva i islama bila sam bliže smrti nego ikada pre. Bliže nego kada sam Luku držala za ruku na sahrani njegovog oca, bliža nego onog dana kada sam pala sa motora ili kada su mi se u istom ovom gradu borili za život. Bliža ne kao nečemu izvan mene, već u meni. Smrt i ja postali smo jedno. Osetila sam da mi pulsira u jagodicama prstiju. Kao da je pokušava da izađe iz mene kroz nokte, ali stegla sam šaku i nisam je puštala. Pustiću te kad te razumem, zapretila sam joj, a dok se to ne desi, moj si zatočenik. Izvadila sam notes iz torbe i počela da pišem Pismo ocu.
Žao mi je. Žao mi je što nikad nisi pokazao ko si. Znam da se nisi stideo, nije to bilo u pitanju jer nemaš se čega stideti, pa ipak ne znam šta je razlog što si potisnuo nasleđe. Zašto nikada nisi govorio sa mnom o zemlji u kojoj si odrastao, o porodici u kojoj si živeo, o prijateljima koje si imao pre nego što si došao u Srbiju.
Zašto si spalio taj most iza sebe? Zašto si mi čitao Velike slikare, zašto mi nisi govorio o stvaranju Izraela? Ti jesi Izraelac i sada sam ponosna što si mi baš ti otac. Žao mi je što mi nisi preneo bar deo te priče i što uz tebe nisam progovorila hebrejski. Pustio si me da je otkrijem sama. Možda je tako i trebalo da bude. Možda je tvoje ćutanje bilo rečitije nego da si mi bilo šta pričao. I dalje se sećam kako si me uspavljivao. Listali smo stranicu za stranicom i gledali prelepe slike. Ponekad ti ne bih dala da pređeš na sledeću stranicu dok ne upijem sve ono što mi slika prenosi. Iako ništa nisam razumela, intuitivno sam osećala poruke mada sam bila dete. Verovatno mi zato ljudi nisi bili potrebni. Mogla sam da budem sama sa sobom baš kao majka i ti. Ponekad pomislim da smo bili baš čudna porodica, ali više tako ne mislim. Možda je drugima sa strane delovalo čudno, ali to je bila naša normalnost i mi smo izgleda jedino tako mogli da funkcionišemo.
Žao mi je i što sam bila ljuta zbog onog dana u bolnici kada je Lukin otac preminuo. I što ti dugo nisam oprostila jer si me odveo kući. Ne želim da pamtim tužne dane. Poput tvog pepela u rukama želim da čuvam samo lepe uspomene kao što je ona kada me vodiš u vrtić i zaustavljaš se da nam kupiš burek. Nisam pošla u školu, imam šest godina i uzimaš mi osminu. Nisi nestrpljiv iako možda kasniš na posao. Čekaš me da završim. Dok sedim ovde ispred Zida plača, mislim da je baš ovako sve trebalo da bude. Nikako drugačije. Da smo možda i bili toliko usamljeni, naizgled nepovezani, ali tu sponu sada osećam jače nego ikada.
Dugo sam stajala i gleda kamen ispred Crkve Svetog groba. Pred tom građevinom mislila sam na majku, a onda poželela da i njoj napišem jedno pismo. Nisam znala kako da počnem, kamen koji me je okruživao uvlačio je sve moje misli sprečavajući me da ih iznesem na papir. Možda mi papir nije ni potreban, možda to pismo mogu da napišem i bez papira. Na beloj stranici svesti ispisujem ga olovkom iz podsvesti.
Sećam se dana kada su ti se ukočili prsti. Kao da se mehanizam u njima pokvario. Videla sam strah u tvojim očima. Do tada je želja da postaneš pisac imala nade da se ispuni, ali si se predala. Viđala sam papire koje si cepala jer nisu bili dovoljno dobri. Tražila si savršenstvo, a onda ih više nisam nalazila. Prestala si da pišeš. Zar nije postojalo neko rešenje? Diktiranje? Pitam se da li se nešto slično desilo i meni? Zašto sam i kada prestala da slikam? Da li se ta želja pretvorila u nešto drugo, ili je samo iščezla? Iscurela kao ustajala voda iz bureta kroz sićušnu rupu koju je napravio neki glodar. To nije bilo zbog Luke, ni zbog Šaja, moja blokada bila je zbog tebe. Ali drag mi je i taj mulj što je ostao na dnu bureta. Od tog mulja na platnu ću jednog dana ispričati našu priču.
Gil me je čekao nedaleko od Zida plača držeći falafel u rukama. Šetali smo kaldrmom i ćutali…
