Igor Lozanoski je makednski pisac koji je nedavno objavio zbirku priča Ispovest jednog televizora. Dobitnik je nagrade za mlade pisce Novi, koju dodeljuje izdavačka kuća Templum.
Marija je ušla u trgovački centar u potrazi za patikama. Već neko vreme je bila rešena da kupi nove patike. Stare su polako počele da popuštaju. Ali, nikako da nađe vreme da ode do trgovačkog. Bila je obučena u kafene helanke, pripijene uz telo, koje su odlično pratile njenu figuru, belu vunenu bluzu, crne patičice (verovatno su one bile te koje su polako počinjale da popuštaju i trebalo je da budu zamenjene) i debelu zimsku jaknu koju je nosila u svojoj desnoj ruci, naslonjena na laktu kao vešalica. Pored jakne, u ruci je nosila i tašnicu u kojoj je moglo da stane jedva nekoliko stvari, mobilni, kreditna kartica i eventualno jedno malo ogledalce sa karminom i to za hitne slučajeve. Sada je išla da kupi patike, večeras će izaći i izgledaće savršeno. Sada samo treba da nekoga ne isprepada svojom pojavom. Da liči na nešto. Da bude sređenija, što se kaže. Da ne bude previše zapuštena, samo što je ustala iz kreveta, pa se odmah uvukla u prvu odeću i krenula u kupovinu. Pa neko može slučajno da prođe i da primeti. Koga će posle da optuži za to da izgleda kao baba roga? Loše preparate? Ili će se vaditi na to da je te večeri ostala do kasno pa nije uspela da se ispava i zato izgleda kao što izgleda? Prvi utisak je najvažniji, ali nije presudan. Prvo ide spoljašnost, a zatim i unutrašnjost. Takva su vremena došla. Želeli mi da priznamo ili ne.
Krenula je ka prvoj prodavnici sa patikama. Prošla je pored prodavnice sa haljinama. Ušla je unutra, čisto da vidi šta ima, kad je već tu. I videla je. Videla je prelepe haljine koje je poželela da kupi. Ali ne sve. Kupila je samo dve. Izašla je sa te prodavnice i prošla pored druge prodavnice u kojoj je bilo 50% popusta. Ušla je i tamo da vidi šta nude. Našla je prelepe bluzice, jednu mini teksas suknjicu, jedne crne farmerice baš kao za nju koje je već dugo vremena tražila i dve različite tašne. Zbog prometa kojeg je napravila od svega toga što je nakupovala u prodavnici dobila je na poklon, beo ženski kaiš. Njeno putovanje se produžilo dalje. Našla je nekoliko malih prodavnica gde je samo ušla da pogleda šta ima i nekim čudom je samo gledala. U te tri ili četiri prodavnice nije ništa mogla da nađe i pored toga šti su bile prepune odeće, tašna ili modnih dodataka. Nije čak mogla ni da ih upamti. A verovatno nije ni pokušala. Verovatno nisu bila neka zvučna imena. Doduše, nijedno ime nije zvučno ako mu se ne doda zvučnost. Marija ih nikada nije čula na modnim ili na običnim programima. Znači, mora da su neke jeftine kineske prodavnice ili slično tome. Možda turska roba. Odvratno. Marija, beži dalje od svega toga. Dakle, da se u ovako lepom trgovačkom centru nastavljaju prodavnice bez ukusa i to kao zid između dva dobra bloka prodavnica, pa to stvarno nema smisla. Gadno je, čak i degutantno. Toga ima samo kod nas. Pa, ne može, bre, najbolje prodavnice, brendovi da se mešaju sa nekim trećerazrednim smećem. To je nezamislivo! Mislim, halo! Ako već mora da te nepoznate prodavnice postoje, neka ih stave tamo negde na kraju, a ne odmah pored glavnog ulaza. Mora da se poštuje neki red. One koje su za sirotinju i za ljude bez ukusa, neka budu na kraju i sve će biti u redu. Zato što ima i ljudi bez ukusa. Tu nema pomoći.
Tako je razmišljala Marija dok je išla ka sledećoj prodavnici za odeću. Ušla je i tamo. Vratila se sa dve nove papirnate roze kese sa pertlama. Već je imala pet kesa u svojim rukama. Posetila je još nekoliko prodavnica, kupila je još jedan roze minić, roze kratku haljinicu, roze, crvene i bele cipelice sa visokim štiklicama kako bi odgovarale u različitim prilikama, plave platnene starke, još jedne bele patičice koje su lepo izgledale i konačno, patike po njenom ukusu. Prošetala je na još nekoliko mesta i na kraju, rezultat svega toga je bio petnaest kesa koje je jedva držala i verovatno prazna kartica. Ali, to i nije bilo tako strašno. Bar ono drugo. Pa zar pare nisu za trošenje? Dobro, ne bukvalno. Nije poenta u tome da se isprazne prodavnice i da se u domu napravi magacin odeće, obuće i tašni. Ali, svako sa svojim potrebama, jel tako? Samo što je pomislila da bi to bilo sve, ugledala je prodavnicu parfema, jedna od njenih najomiljenijih. Uletila je unutra i ponovila se sa još tri nova parfema. Zatim je ponovo rešila da je za danas dosta i da je već umorna (što joj se može verovati s obzirom na činjenicu da je prošla četiri sata vukući se po prodavnicama i tovareći se kao mazga) pa je otišla da sebe počasti kafom pre nego ode kući.
Ušla je u neki elitni i proslavljeni kafić. Sela je za slobodni sto i uzela je još dva stola kako bi smestila kese koje je vukla sa sobom, što se kaže, po celom trgovačkom centru. Mahnula je rukom da pozove konobara. Konobar je došao da je posluži.
„Jedan hladni makijato i jednu ceđenu pomarandžu, molim vas. Znate, treba da pazim na liniju. Ne smem da se udebljam.“
„Svakako, gospođice, odmah“, rekao je konobar koji je bio naviknut na ovakve ljude i nije mu to bilo nešto baš neuobičajeno. Odmah je doneo njenu narudžbinu i krenuo da radi svoj posao. Došli su i drugi ljudi koji su trebali da budu posluženi, neki od njih su tražili račun, treći su tražili nova pića. Konobar se izgubio između stolova. Marija je izvadila telefon iz tašne i počela je da tipka po njemu. Verovatno se dopisivala sa momkom sa kim je neko vreme izlazila. Lakirani, veštački nadograđeni nokti nežno su lupkali po staklu mobilnog telefona. Završila je sa porukama i srknula kafu. Pogledala je oko sebe. Krajičkom oka primetila je jednog dečka kako ulazi u kafiću. Odmah je izvadila ogledalce i pogledala je sebe u njemu. Susrele su je plave oči, diskretna šminka koju skoro i da nije poznavala i dve plave pletenice koje su slobodno padale na ramenima. Izvadila je karmin i namazala se. Napućila je usne, namignula je ogledalu i skupila stvari. Popila je sok. Polako je povukla iz cevčice. Pogledala je momka koji je upravo dobio svoje pivo. Izgledao je uobičajeno. Majica sa nekim printom na njoj, kožna jakna i farmerke. I martinke na nogama. Verovatno je čekao nekoga.
Pijući kafu razmišljala je o momku. Ovako, na izgled joj se dopao, ali kako je bio obučen – katastrofa. Jel ima nekoga da mu pomogne sa izborom odeće? Jel ima sestru i nekog ko se razume u estetiku da ga posavetuje da se malo dotera. Pa majice sa printovima su već odavno izašle iz mode. Samo je jakna bila dobra. Ali i ona ko zna iz koje je kante smeća bila ukradena. Umesto da obuče neku košuljicu sa pantalonicama, pa cipele sa oštrim vrhovima, po mogućnosti crne i to lakirane, da svetlucaju, da zaslepi prostoriju! I šta je sa tom kosom kao raščupana perika na glavi. Umesto da je sredi i da je zaliže sa gelom … Ma, muškarci. U inostranstvu muškarci imaju više osećaj za estetiku, a ne ovi naši ovde, kao magarci. Maltene i da nema muškarca da zna da se dobro obuče. Sve neki grubijani sa košuljama kojima je odavno prošla moda ili ovakve kao ovaj kao izbačen iz kuće. Strašna priča. Nije mogla da poveruje u takvu modnu neobrazovanost. Izvan svih granica. Kao da je srednji vek. Bar da je bio barok, pa bi oni više vodili računa o sebi.
Ruke su počinjale da joj se tresu. Nije mogla da dođe k sebi. Počela je da nervozno meša kafu. Rešila je da neće obraćati pažnju na momka koji je bio za njen ukus loše obučen. Posle nekoliko minuta je prestala i ponovo je pogledala u mobilni. Dobila je novu poruku na vajberu. Produžila je da kucka i zaboravila je na momka i na sve oko nje. Povremeno je srknula kafu. Kako joj je i to postalo dosadno, okrenula je broj i počela je da govori.
„Halo, cuci, šta radiš? Kako si mi? …Ja sam na kafi u trgovačkom, znaš na onom najboljem mestu gde je šema. Pa gde ja mogu da budem, ako ne tamo. Da, da, da. Da slučajno ne želiš da me obiđeš? Aha. Važi, važi, čekam te.“
Za kratko vreme dolazi jedan dečko baš po njenom ukusu. Verovatno je to bio neki njen prijatelj, ili možda neko iz prošlosti. Lako ju je pronašao i naručio kafu. Odmah je započeo razgovor kao da se nisu godinama videli. Konobar je odmah doneo kafu. Produžili su da razgovaraju. Između ostalog, on ju je pitao šta je sebi kupila. Počela je da mu nabraja i dečko se pravio da je sluša. Izgubila se u celoj toj priči. Popili su svoja pića i izašli iz kafića. Platili su račun i zatim su izašli iz trgovačkog sa jednako preraspoređenim kesama. Otišli su do parkinga gde je bio dečkov auto.Marija je smestila kese na zadnjem sedištu i sela je na suvozačevo sedište. Momak je upalio motor i auto je krenuo.
Prevod: Sašo Ognenovski
