Gracija Deleda i roman POSLE RAZVODA (prikaz)

Gracija Deleda (Grazia Deledda), italijanska književnica, dobitnica je Nobelove nagrade za književnost 1926. godine. Rođena je 1871. a književnost je proučavala samostalno. Prvo delo je objavila 1890. a 1903. objavljuje roman Elijas Portolu koji ju je svrstao u značajne italijanske autore toga vremena. Deledini romani su visoko cenjeni u Italiji i spadaju u klasike italijanske književnosti. Njen stvaralački opus se zasniva na univerzalnim temama ljubavi, bola i smrti, a dela su joj prožeta uticajima verizma. Junake njenih romana čine ljudi na društvenim marginama, siromašni i nesrećni, s izraženim osećajem da ne mogu izbeći neumitnost gorke sudbine. Deleda je objavila preko 40 romana.

Gracija Deleda
Gracija Deleda

Iako je objavila preko 40 romana, Deleda je malo prevođena na srpski jezik. Najpoznatiji njen roman Elijas Portolu, objavljen je 2004. u prevodu Romana Vehovca. Takođe je u bibliotekama moguće naći neka dela koja su objavljena u bivšim jugoslovenskim republikama.

Najnoviji prevod romana Gracije Delede objavio je 2015. Aleksandar V. Stefanović u izdanju IK Heliks. Reč je o romanu Posle razvoda (Dopo il divorzio) koji je Gracija Deleda objavila 1902. Ono što se javlja kao prvi utisak nakon čitanja jeste da su u ovom romanu na čudesno slikovit način isprepleteni ljudi, njihova osećanja i priroda.

Roman Posle razvoda donosi pred čitaoce duh Italije s početka XX veka. Sardinija na kojoj je smeštena radnja, pored bogate i živopisne prirode, obiluje slikovitim prikazima običaja i načina života koji vode junaci romana. U centru zbivanja ovog romana pratimo junake čije se sudbine prepliću oko jednog ubistva i ljubavi.

Roman Posle razvoda obrađuje temu položaja žene, kao i teme pravde i pravičnosti u italijanskom društvu s početka XX veka. Glavni likovi su bračni par Đovana i Kostantino koji su spletom okolnosti i igrom sudbine rastavljeni. Kostantino je nepravedno osuđen na dvadeset sedam godina robije za delo koje nije počinio, ali nije u omogućnosti da dokaže svoju nevinost. Deleda opisujući emotivno stanje u kome se nalazi Kostantino, razmišlja o dostižnosti pravde i sudbini pojedinca u društvu u kome je teško dokazati nevinost. Nepostojanje krivice i suočavanje sa kaznom, dovodi glavne likove u konfliktnu situaciju iz koje je nemoguće izaći zdravog razuma. Sliku idilične porodične sreće u paramparčad razbija nepravedna osuda. Đovana se teško suočava sa ličnim paklom kroz koji prolazi. Ona je žena bez obrazovanja, iz siromašne porodice, i sa detetom, sluđena je razmišljanjem o budućnusti. Emotivno nestabilna, uplašena, u nekim scenama čak na korak od ambisa u kojem bi mogla da izgubi razum, Đovana sabira u sebi sudbine svih žena koje su ostavljane bez ikakve sigurnost – emotivne ili ekonomske.

Sardinija

Gracija Deleda je u ovom romanu na jedan veoma slikovit način opisala živote ljudi Sardinije s početka XX veka. Ona se osvrće na tradiciju i na kolektivno nesvesno koje je prisutno u svim sferama društva. Psihološka karakterizacija likova vođena je na taj način da nam predočava jedan složeni unutrašnji svet kako žene tako i drugih ljudi koji žive na marginama italijanskog društva.

Roman je podeljen na dva dela. U prvom delu pratima radnju do odlaska Kostantina u zatvor a drugi deo je posvećen životu Đovane nakon odlaska muža.

Iako se čini da je osnova ovog romana položaj žene i njeno snalaženje u svetu u kome je ona zavisna od drugih činilaca porodičnog života, pričajući o muškim likovima upotpunjena je složena slika italijanskog društva. Pri tome osnovnu nit u narativnoj strukturi vodi Đakobe – čovek koji je beskompromisan u svojim nastojanjima da se finansijski uzdigne i osamostali, i koji se sa svojom savešću i životnom krivicom suočava tek pred smrt, koja dolazi kao rezultat životnih okolnosti, tako da je Đakobe igrom sudbine, kažnjen za nedela koja je počinio.

Posmatrajući Đovanin život Deleda je stavlja u situaciju da bira između toga da li će čekati muža da se vrati iz zatvora, ili će se razvesti i ponovo udati – i na taj način obezbediti sebi i onima koji od nje zavise kakvu takvu budućnost. Mogućnost razvoda i ponovnog sklapanja braka, svest o tome da je pojedincima ostavljen izbor sa kim će biti i koliko dugo, javljaju se upravo početkom XX veka. Duboko patrijarhalno društvo ne prihvata lako mogućnost da žena može da se preuda. Čak licemerno uživa u spletkama, seoskim tračevima i lažnom moralisanju. Međutim, takvo društvo pokazuje strah od toga šta će se desiti kao kazna ako se naruši ustaljeni poredak na koji su naviknuti.

Dok se radilo o razvodu, svet se čudio, ali se nije uzbuđivao; dok se radilo o ljubakanju Brontuovom i Đovaninom, svet je gunđao, ali, u samoj stvari bio je zadovoljan što ima jedan skandal kojim može da se zabavi; dok je reč bila o braku koji je izgledao nemoguć, svet se smejao, ali se nadao da Brontu zbija šalu sa Eraovima; i sada, svet ne bi više rekao ni reči, niti se keserio da su se Brontu i Đovana rešili na zajednički život eto tako, u smrtnome grehu… ali da se venčaju, žena koja je već imala muža da se venča (!) e, to svet nije mogao da podnese… Strahovalo se da Bog ne kazni celo mesto zbog krivice ovo dvoje mladih…“ (str. 130)

Nakon odluke Đovane da nastavi svoj život i prihvati ponudu Bronta da se uda za njega, celo selo je to doživelo kao izazivanje sudbine i neumitnost kazne koja ih čeka.

Razmatrajući budućnost Đovane, Deleda je posmatra više kroz njen odnos sa majkom nego kao samostalnu ličnost. Unutrašnji sukobi kroz koje prolazi Đovana su duboko lični, ali izbori koje čini su tesno u vezi sa životom njene majke čija se figura nadvija nad nesrećnom ženom, i svojim savetima čini je još nesrećnijom gurajući je da se opredeli za materijalnu sigurnost u drugoj kući. Zapravo, koren patrijarhalnog sveta opisanog u romanu, nije toliko u muškim likovima, koliko u likovima starijih žena, koje ne saosećaju niti smatraju da je važno pronaći slobodu. Pored Bakizije, Đovanine majke, veliki utisak na čitaoca ostavlja Brontova majka, tetka Martina. Ona je škrtica i bezosećajna, a Đovanu prihvata samo zato što će joj biti besplatna sluškinja.

U naraciji romana prisutni su česti opisi prirode, kroz koje Gracija Deleda progovara o unutrašnjim osećanjima likova opisujući njihove emotivne svetove. Ona pripovedanje vodi lako i tečno, i ne postoji nešto što bi posebno usporavalu razvoj radnje. U nekim momentima se Deleda obraća čitaocima, uvlačeći nas u radnju i na taj način unoseći posebnu dinamiku.

Teme koje Gracija Deleda obrađuje u romanu Posle razvoda su i tradicija, religija i sujeverje. Zanimljivo je da lik sveštenika predstavlja jedini glas razuma u selu. Ona na veoma slikovit način priča o određenim običajima koji su vladali na Sardiniji i kako su ljudi pokušavali da dovedu svoje živote u red računajući na pomoć natprirodnih sila. Izričit primer koji se javlja u drugom delu knjige je kada Đakobe pokušava da se izleči od ujeda tarantule, pri čemu Deleda u prozni tekst ubacuje i stihove, bajalice, koje prate obrede izlečenja…

Iako na momente daleko od savremenog čitaoca i njegove percepcije sveta, Deleda svojim pisanjem uspeva da nas spoji sa likovima kroz univerzalne teme i probleme koji muče i današnjeg čoveka. Brak, ljubav, odanost, smrt i suočavanje sa društvom u kome je nevinost teško dokaziva, čak nebitna – teme su u kojima se prepoznaje i savremeni čitalac – što čini ovaj roman i danas aktuelnim.

Autorka: Branislava Ilić

Podelite sa prijateljima:
Share