Gordana Stijačić poznata je kao novinarka i voditeljka RTS-a, ali i kao književnica i slikarka. Vodi i uređuje Jutarnji program, voditelj je Dnevnika, bila je reporter, novinar kulturne redakcije, autor nekoliko emisija redakcije Aktuelnosti, prezenter vremenske prognoze, vodila je i nekoliko emisija Slagalice na RTS-u. Objavila je ilustrovane knjige za decu predškolskog i mlađeg osnovnoškolskog uzrasta: „Šta to svetli zvezda nije”, Beograd: HERAedu 2022. i „Svetli uvek dobar čovek”, Beograd: Vizartis, 2023. Ilustrator obe knjige je Petar Tešović. U pripremi je njena nova knjiga „Pidžamarama” koja će biti predstavljena na Sajmu knjiga u Beogradu.
Vaša nova knjiga izlazi iz štampe, a naziv je „Pidžamarama”. O čemu je reč?
Deca vole neobične reči, a ne vole one trenutke kada bi trebalo da idu na spavanje. U pidžami uz knjigu ponekad provedu mnogo vremena, odlažući trenutak spavanja. Najlepše se sanja i spava uz mamino – Volim te i nežne reči. Tu atmosferu sam pokušala da dočaram ovom pesmom i olakšam mamama i deci trenutke odlaska na počinak. Pesma obiluje nežnim rečima koje smo i sami slušali od naših majki i baka… Nadam se da sam uspela i da će deca čitati bar ponekad „Pidžamaramu”…
Gledaoci imaju priliku da Vas vide skoro svakog dana u Jutarnjem programu, potom u Dnevniku i drugim emisijama RTS-a. Radite u Informativnom programu, koliko je teško ili lako voditi sve ove emisije?
Odgovornost je ključna reč za odnos prema poslu, kada je o vođenju emisija Informativnog programa reč. Koncentracija i posvećenost su ključni, obaveštenost u svakom trenutku. Kada je tako i posao postaje rutina, ali kada nije, onda se iza svake skraćenice, novog imena, nove vesti krije zamka i potencijalna greška. Nažalost ponekad se ovaj posao doživljava znatno lakšim nego što jeste, pa na greške zlonamerni odgovaraju prozivkama po društvenim mrežama. Nažalost borba i sa tim je deo našeg posla.
Imamo više primera novinara koji su počeli da pišu pesme, recim Ljubivoje Ršumović, Duško Radović. Kako ste Vi počeli da pišete pesme?
Pesme počinjemo da pišemo u mašti još onda kada nam roditelji čitaju pesme kao uspavanke u detinjstvu. Ponavljajući neke stihove, izmaštamo nove i postajemo mali umetnici. To stanje se, na moju veliku radost, u meni održalo do dana današnjeg, a pojačalo kada sam svojoj deci čitala predivne pesmice iz naše književnosti. Ne znam koliko je poznato, ali u hodnicima RTS-a okačeni su porteti naših najvećih književnika, umetnika kojima se svaki dan ljubazno javim. Jave se i oni meni Desanka Maksimović, Momo Kapor, Duško Radović i mnogi drugi. Često sam imala utisak da su me opominjali da pokušam nešto i ja, i pokušala sam… i uspela.
Vaša prva knjiga „Šta to svetli zvezda nije”, nazvana je po stihu iz pesme „Svitac”. Kako je nastala ta knjiga?
Ta knjiga je nastajala dugo. Pisala sam tek ponekad stihove i čuvala ih u telefonu, a opet kada sam odlučila da je pretočim u zbirku pesama – brzo, jer je samo vreme pokazalo da je stvar sazrela i da treba da ugleda svetlost dana. Mama koja je postala pesnik, to bi bila ukratko moja priča, mada verujem da je sa većinom pesnikinja tako.
Stil literarnog izražavanja, koji negujete, može se reči da je na tragu Desanke Maksimović, razvio se zahvaljujući metaforama, asocijacijama. Nastavili ste da ga razvijate i u drugoj zbirci pesama za decu „Svetli uvek dobar čovek”.
Teme koje vole svi, preokupacija su malih i velikih duša, namerno kažem duša, jer poeziju za decu čitaju deca, ona sama po sebi imaju čistu dušu i odrasli koji dušu i duhovnost čuvaju ljubomorno kao veliko blago, a za sve njih je zajedničko da vole životinje, prirodu, osetljivi su na lepotu, šalu. Šale su najbolje kada su neočekivane, kada se izražavaju kroz hiperbolu…
Vaše pesme su obeležene dubokim humanizmom i imaju poruku. Koje su to univerzalne vrednosti koje želite da prenesete deci kroz književnost?
Lepota će spasti svet, rekao je Dostojevski. Uverena sam da je mislio na to da će lepota duše spasti svet, koji je, više nego ikada, u opasnosti. Zato bi trebalo sve što radimo da bude protkano humanizmom, jer samo tako možemo da dehumanizovano savremeno društvo oplemenimo. Trebalo bi od svakog čoveka stvoriti prijatelja, od svega što stvaramo stvoriti lepotu… Imamo pune ruke posla zar ne…
- Motiv istine u romanu RUDNIK: Poslednji tango u paklu
- Prikaz romana Katarine Mitrović Sve dobre barbike
- Bernardijeva soba: Hipolit na margini Okeana
Pored kulture govora kojom ste osvojili gledalište, negujete lepotu našeg jezika i u pisanom obliku. Koliko je to bitno i na koji način to radite?
RTS neguje kulturu govora, pa to ne bi trebalo da čudi da se na najvećoj televiziji na Blakanu lepo i tečno govori. Mišljenja sam da većina mojih kolega lepo govore i imaju poseban odnos prema jeziku. Nažalost živimo u vremenima u kojima se neguju neke individualne vrednosti koje dehumanizuju čoveka, pa se svako spoticanje tumači na ružan način, najčešće kao neznanje. Mislim da pisanje baca tamu na sve eventualne dileme, da li je neko pismen ili nije i otkriva suštinu ličnosti. Pisanje i objavljivanje knjiga za mene, kao javnu ličnost su velika hrabrost, jer u tu avanturu ulazim sa realnim saznanjem da će biti onih koji će putem predrasuda tumačiti svaku moju napisanu reč. To je teret sa kojim sam spremna da se suočim, i ovo pisanje je na nekim način odbrana i jedne lepe profesije i predivne medijske kuće u kojoj radim, koja je uvek bila stub kulture ovog naroda i države.
Vi ste završili Fakultet političkih nauka. Kako je počela Vaša novinarska karijera?
U televiziju sam ušla prvi put kao dete sa šest godina, kao član igračke sekcije Doma pionira. To je bila ljubav na prvi pogled koja traje i danas. Oduševljena reflektorima i atmosferom koja se urezala u moje pamćenje, jedino što sam želela da postanem, posle toga, je da budem novinar i voditelj. Ta želja mi se 15 godina kasnije obistinila na audiciji RTS-a za nova lica i čudom sam lako prolazila sve testove i postala član redakcije Jutarnjeg programa. Na svom primeru sam se uverila da je istina ona narodska rečenica – Pazi šta želiš, može da ti se ostvari… Kada sam kročila u TV, bila sam student ekonomskog fakulteta, zatim sam upisala FPN i završila osnovne i master studije iz Kulturologije… Veoma sam zadovoljna znanjem koje sam dobila tokom studiranja.
Glumačko iskustvo ste pokazali u dokumentarnom filmu, a negujete skoro sve grane umetnosti.
Veliki i značajni ljudi koji su ostavili trag u kulturi našeg naroda uverili su nas da talenat za umetnost se ispoljava na mnogo načina. Uverena sam da svaki pisac ima talenta za muziku jer estetika rečenice proizilazi, ne samo iz reči, već iz ritma i melodičnosti. Takođe, svaki književnik ima smisla za slikarstvo jer ne bi mogao da opiše ono što vidi da taj talenat ne poseduje. Tu je i gluma, jer u dijalozima koji se prenose na papir je analiza ličnosti, bez koje gluma ne može. Može li gluma bez igre… mislim da ne može. Eto zatvorili smo krug. Zaključak je ko zna da lepo piše, zna još mnogo toga, samo treba da proba. Možda zvuči kao da se pravdam, zapravo želim samo da podstaknem čitaoce da istražuju svoje talente i veruju u njih. Treba se prepustiti čistoj emociji i onda je sve moguće. Glumila sam u tri filma četiri uloge, kažu, uspešno. Na međunarodnim festivalima smo poneli nagrade i pohvale, ali ono što je najvažnije našim slavnim kompozirotima smo odužili dug i na to sam ponosna.
Šta poručujete u novom knjigom deci?
Da ostanu deca zauvek. Nemojte odrasti to je zamka…
Razgovarala: dr Slađana Milenković