Intervju sa Goranom Gocićem, ovogodišnjim dobitnikom NIN-ove nagrade i nagrade „Miloš Crnjanski“ za roman „Tai“ objavljen je u Večernjim novostima decembra 2013.
Ljubavni roman koji varira jedan vrlo star i često rabljen motiv: čovek sa Zapada sreće čudesnu ženu sa Istoka – tako bi glasio jednostavan opis prvog romana Gorana Gocića „Tai“, u izdanju „Geopoetike“.
Kunst je ispričati tu priču na nov i neočekivan način. Komplikovaniji odgovor je da je „Tai“ sve samo ne žanrovski roman, jer ima elemente eseja, poezije, putopisa. Na ovom temelju sagrađena je moja žanrovska višespratnica – kaže, za „Novosti“, Gocić, novinar, autor dokumentarnih filmova i zapaženih knjiga i studija o masovnoj kulturi.
Ko je glavni junak romana?
Jedan sredovečni, pomalo naivni i fantazijama skloni gospodin koji, posle decenije manje-više otmenog propadanja u Beogradu, gubi veru u ljude i zatiče se u tački gde se susreću emotivna, duhovna i profesionalna kriza. Nagla i neplanirana akcija menja njegovu apatiju: na podužem putovanju po Indokini, junak se udružuje s praktičnim prijateljem koji mu daje cinične savete o Tajlandu, zemlji osmeha. Junak je sklon idealizaciji, prijatelj ume da bude brutalan, a čitalac nazire da je istina negde u sredini.
Šta se dešava u dodiru Zapada i Dalekog istoka, i kome više koristi taj susret?
Idealno, korist ove vrste je obostrana. Na mikronivou, u romanu „Tai“, zapadnjaci se isceljuju i vraćaju k sebi u društvu Tajlanđanki, dok one podižu budžet za popravku krova i školski pribor. Na makronivou, Zapad istrajno gaji pripovesti o pustolovima koji otkrivaju nove zemlje i njihove prirodne lepote, a Treći svet propoveda o prometejskim belim bogovima koji dolaze izdaleka i donose moć, znanje i tehnologiju. Ako pogledate sudbine Pola Gogena, Marka Pola ili Džejmsa Kuka, vidite da su se ovakvi mitovi pretočili u istoriju. Sličan je slučaj i s romanom „Tai“: i u njemu legende, kao što je ona o Svetom Hristiforu, postaju deo jedne intimne istorije.
Da li na Istoku i Zapadu različito doživljavaju ljubav i putenost?
Ljubav je konstanta, svemoguća i univerzalna sila koja je, poput gravitacije, svuda ista, svuda nas gura jedne drugima u zagrljaj. U tom zagrljaju tražimo iskupljenje, zaštitu, spas, kao što radi moj junak. Ali običaji su posve različiti. Mnoge su stvari u Aziji upravo obrnute u odnosu na Zapad. Hindusi, recimo, burmu stavljaju mladoj na nogu, a Tajlanđani se slade pacovima i skakavcima.
Ima li razlike u shvatanju života u ove dve kulture?
Upravo u shvatanju istorije, kako kaže Osvald Špengler. I Grci u antičko doba i mnogi istočnjaci danas žive u jednoj srećnoj i umnogome zamrznutoj, nepromenljivoj sadašnjici u kojoj se raduju onom što vide i kojoj je strana ideja razvoja i progresa, ličnog i grupnog. Vertikalno i horizontalno razgibani i pokretljivi zapadnjaci, pak, uvek imaju u vidu vreme kao dinamičan proces, neprestano nešto planiraju, dožiljavajući prošlost kao kapital, a budućnost kao šansu.
Koliko nas opterećuje ksenofobija u životu i književnosti?
Čak i oni najgluplji među nama polako shvataju da su inženjeri straha i mržnje ili iskreni ludaci ili lažljivi preduzimači, koji su prišli tom projektu pragmatično i s predumišljajem. I jedni i drugi koriste ksenofobiju da nam odvuku pažnju od svojih namera i nedela. Mi iz bivše Jugoslavije smo, poput junaka romana „Tai“, preživeli gorku porodičnu svađu i razvod, tokom kojih smo uglas vežbali da se raspravljamo i mrzimo one koji su nam najsličniji. U kompletu sa strahom od stranaca, došli su i brojni drugi strahovi. Tužna je istina da smo se urotili protiv sebe. Posledica je blokiranost, podozrivost i izdeljenost na sitne, nemoćne i zavađene feude – uključujući i raskomadanu književnost jednog zajedničkog jezika.
Autor: B. Đorđević, 25. decembar 2013.
Izvor: Večernje novosti
