Prikazi romana Ali Smit: „Jesen“ (Štrik, 2022, prevod sa engleskog: Đorđe Tomić; orig. Autumn, 2016) i „Zima“ (Štrik, 2022, prevod: Jelena Filipović; orig. Winter, 2018), prva dva dela tzv. „Sezonskog kvarteta“
Poslednjih godina, Ali Smit (Ali Smith) važi za književnu senzaciju. Njene knjige karakterišu liričnost stila, ulančanost priča i „lutajući“ likovi koji povezuju čitave tomove i vremenske tokove, u prepletu sasvim aktuelnih tema sa evokativnim deonicama, jave sa snom, društveno angažovanog sa večito važećim. Praktično u hodu, dok su dela nastajala, autorka im je kao pozadinski kontekst dodavala Bregzit, kovid, migrantsku krizu, klimatske promene ili ekonomske udare, postižući da manje-više svi gorući problemi savremenog sveta budu efektno prisutni, ali ne zagušuju radnju niti deluju degutantno suvišni. Uklopljeni u njenu prozu, dovoljno opominju, a da pritom ni u jednom trenutku nisu sami sebi svrha.
Bože dragi. Stvarno je zamorno živeti u vreme kada i snovi moraju da ti budu postmoderni i svesniji od tebe.
Tako je već u „Jeseni“, prvom od četiri romana nezvaničnog „Sezonskog kvarteta“, glavna junakinja Elizabet Dimand, istoričarka umetnosti, od početka predstavljena kroz nekoliko većini prepoznatljivih situacija. Ima velike probleme sa zamenom pasoša, predočene kafkijanski apsurdnim dijalogom sa službenikom na šalteru. Iz dana u dan posmatra postavljanje „zaštitne“ ograde na susednom zemljištu i besmisleno maltretiranje inostranih turista. Očekuje da dobije otkaz, a majka joj je opsednuta ispraznim rijaliti emisijama.
To ipak ne čini središnju temu knjige, već Elizabetin odnos sa Danijelom Glukom, starim susedom i ljubiteljem umetnosti, koga je upoznala kao osmogodišnja devojčica bez oca. Uticaj Danijela bio je nepretenciozan, ali jak: naučio je da mašta, razvijao njenu sposobnost imaginacijom obojenog posmatranja sveta i bio više od očinske figure. Njihova veza ima tako dalekosežno dejstvo na Elizabetin odrasli život, da i u godinama udaljenosti njeni prolazni partneri neminovno razvijaju čudne oblike ljubomore. Što je najzanimljivije, tu nema ničeg erotskog ili neumesnog, već se radi o izuzetno retkom tipu prijateljstva, dubokoj privrženosti i razumevanju koje prevazilazi krvno srodstvo.
U vremenu dešavanja radnje romana, Danijel je uveliko prevalio stotu i leži u nekoj vrsti kome, a Elizabet ga svakodnevno posećuje u staračkom domu. Čita mu Dikensovu „Priču o dva grada“, dok se paralelno odvija njihov nemi razgovor, izveden u formi pojedinačnih prisećanja. Knjigu otvara upravo parafraza početka tog čuvenog romana (postupak koji Smitova nastavlja da primenjuje i u ostatku kvarteta). Elizabet izgovara naglas, a Danijel čuje i izokreće: „Bilo je to najgore doba… bilo je to najgore doba.“ Posebno su zanimljiva njegova „snoviđenja“, iz kojih mestimice izranjaju uspomene na izgubljene voljene ljude, pre svega mlađu sestru (doba Drugog svetskog rata) i ženu koju je neuzvraćeno želeo (šezdesetih godina). Poslednja priča ukršta oba toka, kroz Elizabetinu tezu o skrajnutoj pop art umetnici tragične sudbine, Polin Boti, pružajući čitaocu čitav niz zanimljivih društveno-istorijskih referenci: od sudskog procesa Kristine Kiler do zanemarenih muzičkih kompozicija.
Najveći deo Danijelovih poglavlja liči na improvizovanu pesmu, na tok svesti kojom su ovladale rasparčane asocijacije, neispunjene poetske ambicije, očekivana tuga nekoga ko je predugo živeo, pa veliki broj stvari i ljudi iz njegovog sveta odavno pripada nepovratnoj prošlosti. Komunikacija deteta i starca od početka je usaglašena, bez vidljivog jaza, upravo usled obostrane intelektualne otvorenosti za nešto više od elementarnog sloja stvarnosti kao vidljive i objašnjive. Iz tog razloga, kod oboje stičemo utisak starosne neodređenosti.
Ali Smit godišnja doba koristi kao obuhvatnu odrednicu, ne toliko vremena radnje, već štimunga: primera radi, iako se prvi tom najvećim delom odigrava u leto, pretežno osećanje je – jesenja seta. Izraz je često poslovično sveden, koncizan, gotovo lirska proza koja jasno dočarava snu ili prisećanju najsličniji lelujav način poimanja i izražavanja doživljenog.
Naravno, teško da savremeni roman može proći bez uključivanja nekog od, danas u starom statusu već upitnih, društvenih tabua. Elizabetina majka, koja je dugo insistirala kako Danijel mora biti gej („stara kraljica“), u poznim godinama postaje svesna sopstvene potiskivane homoseksualnosti.
- Olga Tokarčuk dobitnica Nagrade Književni plamen
- Dve nove knjige nobelovke Alis Manro u izdanju Agore
Drugi tom, „Zima“, koncentriše se na pokidane porodične veze, protivrečnu prirodu digitalnih medija i raskorak između stvarnosti i mreže, tačnije, posledice tog mimoilaženja po međuljudske odnose. Uoči Božića, upravo penzionisana bankarka Sofi, racionalna žena koja se čitavog života držala „ispravne struje“,ne uspeva da na nekadašnjem radnom mestu obavi elementarnu radnju podizanja novca za planirano slavlje (Ali Smit, dakle, ponovo kroz jednu tipsku situaciju ukazuje na besmislenost ustrojstva nove birokratije). Zatim počinje da joj se priviđa bizarna lebdeća dečija glava.
Sofin sin jedinac Artur, zvanično angažovan kao lovac na kršitelje autorskih prava za jednu onlajn korporaciju, a za svoju dušu biolog-amater i autor bloga „Art u prirodi“, usled političkih neslaganja ostaje bez devojke Šarlot (buran raskid) i laptopa (uništila mu ga je, pa uzurpirala naloge na svim društvenim mrežama). Pošto majka očekuje da je poseti zajedno sa devojkom, Artur unajmljuje slučajno primećenu Luks (studentkinju hrvatsko-kanadskog porekla, zaljubljenicu u Šekspira, trenutno bez prebivališta) da za hiljadu funti tokom tih par dana glumi Šarlot. Zatekavši majku nervno rastrojenu zbog neobjašnjive halucinacije, Artur u pomoć poziva tetku, radikalnu aktivistkinju Ajris, koja tačno tri decenije nije razgovarala sa sestrom.
Prinudna, sada već nimalo svečarska atmosfera, podstiče otkrivanje davnih tajni, preplitanje narativa iz današnjice i prethodnih dekada, ne bi li se lakše objasnili koreni sukoba i, uprkos svemu, na kraju postigao ton pomirljivosti, praštanja. Kontrast između Sofi i nešto starije Ajris, večite „crne ovce“ porodice, gubi neprijateljski karakter dok se prisećaju zajedništva koje ih je spajalo u godinama odrastanja. Ajrisina često zadrto-paranoična, ali dobroćudna narav dežurnog buntovnika, nastavlja da inspiriše i, mada s vremenom ova to odbija da prizna, zadivljuje Sofi. Šarlot donekle podseća na nju, naročito kada Arturu zamera „apolitičnost“ i bežanje u svet prirode, introspekciju, pseudofilozofska razmatranja. Rezultat je zapitanost svih može li večno i univerzalno u bilo kom dobu izbeći dodir sa aktuelnim?
Najinteresantniji lik je, ipak, Luks. Enigmatičnu i ničim neopterećenu, Art je prvi put primećuje dok je na stajalištu „proučavala“ neko uputstvo. Dovijajući se za prenoćište, izbačena je iz biblioteke. Ima mnoštvo pirsinga koje, naravno, privremeno mora skinuti zbog Sofi. Iznad svega, neuhvatljiva je, budući da nestaje baš onda kada kod Artura bude podstakla neku čudnu emociju. Postoji u Luks deo prirode Šekspirovih vilenjaka, jer samim prisustvom, nekonvencionalnim ponašanjem i pristupom životu, suptilno menja porodicu kojoj izvorno ne pripada. Za nju su stvari relativno jednostavne i objašnjive; gde god da se pojavi, u skladu sa svojim imenom izvor je svetlosti, nade, sreće. Posredovanjem nepozvane gošće, troje članova porodice počinju da svoje živote i jedni druge, sagledaju iz novog ugla, postajući spremniji da premoste međusobne različitosti. Na kraju krajeva, svi su donekle „nenormalni“, svakoga prati određena psihička „čudnovatost“, ali najveći ekscentrik među njima, Luks, čini da sve deluje i savršeno razložno.
Sofina privatna „firma“ za prodaju antikviteta, Artova krajnje jednosmerna „komunikacija“ sa poslodavcima, Ajrisine neprekidne inicijative, predstavljaju mnoge vidove uzaludnih, a ipak tvrdoglavih ponavljanja radnji. Slična upornost svojstvena je pratiocima bloga „Art u prirodi“, sa njihovim pokušajima da lociraju retku vrstu ptice.
Značajna pozadinska tema su klimatske promene, usled kojih godišnja doba iščezavaju ili se prepliću do nerazaznatljivosti, što je dobro uklopljeno uz Ajrisine i Sofine nostalgične osvrte na praznike iz vremena detinjstva. Poglavlja reminiscencije se obavezno odvijaju sa jednog od ta dva stanovišta, obuhvatajući zajednička iskustva (dedin pogreb) i manje (život u komuni) ili više (kratko poznanstvo i neizbrisiv trag koji je ostavio Arturov otac) neprijatne uspomene.
Ali Smit nastavlja da se služi poslovičnim iskazima i eliptičnim zaključcima, dočaranim kroz dijaloge ili tok svesti likova. I ovoga puta je prvo poglavlje otvoreno izvrtanjem intertekstualne aluzije, tako što Ničeova neslavna sentenca biva proširena u čitavu deklaraciju ili čak popis „mrtvih“ stvari, poništenih današnjicom – jedan obeshrabrujući, neuvijeno gnevan izraz negiranja gotovo svega, dobrog ili lošeg. Naposletku, obuhvaćena problematika se ponovo dotiče specifično britanskih društveno-političkih pitanja, kao što su različite zabrane postavljene migrantima, ekonomska kriza, ličnost premijera; ali bitno mesto dobija i problematizovanje globalnih trendova, sa svim njihovim opasnim posledicama.
Drugi deo eseja o sezonskom kvartetu pročitajte >> OVDE.
Autorka: Isidora Đolović
