U saradnji sa Izdavačkom kućom Heliks poklanjamo vam priču islandskog autora Girdira Elijasona. Priča Inferno objavljena je u knjizi Među drvećem koju možete naručiti na sajtu Heliksa.
Autor: Girdir Elijason. Prevod: Tatjana Latinović.
Zbog situacije u kojoj se nalazimo, izuzetno je važno ostati kod kuće, ali i sačuvati zdrav razum. Budite odgovorni prema sebi i drugima.
Ostani kod kuće i čitaj!
Nedavno smo se preselili u stan na periferiji. Velika je bila gnjavaža donositi i odnositi stvari i uopšte obavljati neke poslove za koje čovek uopšte ne mari, ali se prema merilima društva smatraju neophodnim. Sedam dana nakon selidbe moja žena je najavila da treba da idemo u Ikeu da kupimo fotelju koja bi bolje išla uz kauč od one koju već imamo. Po meni staroj fotelji nije ništa falilo, ali nisam se usprotivio.
„Sećaš se fotelje koju sam ti pokazala?“, upita me žena.
„Koje fotelje?“
„One što smo videli u katalogu“, odgovori ona.
„Ne sećam se“, rekoh.
„Ti se nikad ničeg ne sećaš.“
„Tu si u pravu“, složih se s njom.
Vreme je brzo prolazilo dok smo kačili slike i ređali knjige na police, tako da je već bilo kasno poslepodne kad smo krenuli u kupovinu fotelje. Bio je početak jeseni, lišće je počelo da opada sa drveća čija su stabla na popodnevnom suncu bacala slabe senke na travnjake oko njih.
U poslepodnevnim satima je saobraćaj jeziv, doduše to je stalna situacija u ovoj palanci koja bi tako htela da bude velegrad. Upalio sam radio. Bob Dilan je pevao pesmu s albuma Street Legal. Slušao sam i gledao put preda mnom kroz sunčane naočari.
„Ti si uvek tako rastresen kad voziš“, reče ona i utiša radio.
„Misliš?“
„Da, uvek.“
Pored nas su tutnjali džipovi, jedan za drugim.
Pred nama se pokazao stari sanatorijum Vivilstadir, požuteli travnjak oko njega i drveće, podsećao je na napušteno plemićko imanje, možda u Švedskoj; u svakom slučaju, uvek kad sam se vozio pored njega pomislio sam na Margit Soderholm. Iza sanatorijuma su se videle oble padine, obrasle žbunjem, na jesenjem svetlu su izgledale smeđe. Potpuno je neshvatljivo kako je neko mogao dozvoliti da se tako nešto izgradi tik do prelepih staza za pešačenje u Heidmerku. Ali, šta je tu je, zgradurina je tu i to se više ne može promeniti.
„Ružna zgrada“, rekoh.
„Koja?“, upita žena gledajući me.
„Ikea“, odgovorih.
„Meni nije“, reče ona. Onda dodade: „Parkiraj odmah do ulaza.“
Na auto je pala bledoplava senka prodavnice kad smo izašli na parkingu. Ušli smo kroz kružna vrata. Ni kružna vrata više nisu zabavna kao što su nekad bila, automatizovana su tako da ni Čarli Čaplin ne bi mogao ništa da uradi s njima. U prodavnici je bilo mnogo ljudi, svi su se kretali prema pokretnim stepenicama koje su ih nosile na gornji sprat dok su oni zurili u plafon. Ne znam da li im se u pogledima videla nada za bolju budućnost ostvarenu pomoću švedskog dizajna, ili samo praznina, bez ikakve nade.
Nas dvoje smo stajali svako na svojoj pokretnoj stepenici i gledali svako u svom pravcu.
*
U odeljenju za dnevne sobe lutali smo između stolica i kaučeva, ali nismo videli fotelju koju je moja žena tražila. Ja se doduše nisam sećao kako je izgledala, ali sam se pravio kao da i ja tražim. U jednom trenutku je pored nas prošao mladić u žutoj košulji i moja žena ga je pozvala.
„To je ova fotelja“, reče ona.
„Koja fotelja?“, upita prodavac.
„Ova ovde“, reče ona, izvadi katalog iz tašne i upre prstom na sliku fotelje.
„A ta! Rasprodana je.“
„Rasprodana?“
„Nažalost.“
„Kod vas je uvek sve rasprodano.“
„Nije baš tako“, rekoh, trudeći se da ublažim malo situaciju.
„Jeste, uvek“, reče žena odlučnim glasom.
„Proveriću još jednom“, na to će prodavac.
On krenu svojim putem, okrenu se prema nama i zape za ćošak kauča ne gledajući, skoro pade i nastavi.
Čekali smo petnaestak minuta, ali mladić se nije vratio. Nismo videli nikog ko bi ličio na prodavca, a u odeljenju s kaučima i foteljama je ionako uvek bilo malo ljudi, kao da ono nikome nije bilo usput na prolazu kroz prodavnicu. Na trenutak mi se učinilo da sam u nekoj priči za decu Jensa Sigsgarda.
Sedeo sam na poprilično udobnom smeđem kožnom kauču, dok je moja žena sve vreme stajala, nestrpljivo gledajući okom sokolovim po celoj prodavnici.
„Ovde samo idioti rade“, napomenu.
„Ma, jesi li sasvim sigurna?“, rekoh.
„Sasvim.“
Na kraju smo odustali od čekanja i nastavili put označenim stazom, pustili smo strelice da razmišljaju za nas. Nismo ništa drugo razgledali.
Pročitajte i: Beznadežno ali ne sasvim: knjiga razgovora Sesilije Hanson
Negde oko restorana je do naših noseva dospeo miris prženih švedskih ćufti i ja sam momentalno osetio glad. Stao sam na ulaz u restoran i pogledao unutra. Bio je skoro prazan, ljudi su sedeli tek za nekoliko stolova. Neki su stajali kod pulta i čekali da im se na tanjire natovare ćufte, krompir, smeđi sos i džem od planinskih brusnica.
Kroz prozore je dopiralo jesenje sunce, a ja sam se odjednom zagledao u čoveka koji je sedeo sam za stolom do prozora. Pogrbljen, riđe kose i retke brade, u crnom kaputu s podignutom kragnom, a istobojni kaiš se vukao po podu. Pred njim je bila čaša piva, on je gledao u nju kao da ne vidi ništa drugo, ili kao da je ta čaša bila ogledalo u kojem je video ceo svet.
Čovek mi je bio poznat, mada nisam mogao odmah da se setim ko je. Ali u jednom trenu mi se sve razjasnilo.
To je bio August Strindberg.
Strindberg, čovek koji se bojao pakla više nego ičeg drugog na svetu i pisao o tome, evo, završio je nakon smrti ovde, u Ikei na Islandu. Čovek koji je mislio da je Lund pakao na zemlji, jer nije ništa znao o Islandu, a kamoli o Ikei, jer ona nije ni postojala u njegovo vreme. Gledao sam ga kako sve više tone prema pivskoj čaši, osuđen za vekove vekova. Čovek koji je napisao u svoj dnevnik: „Ko god tvrdi da je život lep, ili je svinja ili idiot.“
„Vidi tamo“, rekao sam ženi i pokazao joj u restoran.
„Gde?“
„Kod prozora.“
„Ko je to?“
„To je August Strindberg.“
„Jel‘ to direktor?“, upita ona nezainteresovano. Onda živnu malo i dodade: „Mogla bih da mu kažem kakva mu je prodavnica.“
„Ma ne, to je pisac“, rekoh, ali se brzo ispravih: „Odnosno bio je.“
„Misliš ovaj starac?“
„Da.“
Zagleda se u mene naglo.
„Misliš da vidiš duhove?“
„Da, u svoje vreme sam video Sonatu duhova.“
„O čemu to pričaš, čoveče?“
„To jeste on“, rekoh.
Uhvati me za rukav i odvuče od restorana, u pravcu kružnih vrata.
*
Senka na parkiralištu se produžila i zahladnelo je. Seli smo u auto i polako krenuli. Hteo sam da upalim radio, ali sam se predomislio.
„Više nikada neću nogom kročiti u tu prodavnicu“, reče žena vezujući pojas naglim pokretom.
„Nikada ne reci nikad“, usudio sam se da kažem. Pomislio sam na Strindberga, kako je sedeo, lišen ikakve nade, sa crnim kaišem kaputa koji je visio do poda kao okov. Velika krila kaputa bila su kao jedra na đavolskoj barci.
Brdašca pored puta su izgledala skoro zavodljiva u blagoj svetlosti poslepodneva, s nebrojenim stazicama koje su se protezale kroz žbunje. Želeo bih da se prošetam po njima sa Strindbergom, da ga spasem iz ovog pakla savremenosti. Rekao bih mu da sam jednom bio u Lundu i da je on imao potpuno pogrešno mišljenje o tom mestu.
Ali nisam.
Više se nikada nisam tamo vratio.