Posle knjiga Joane Prvulesku Život počinje u petak i Ljubav sama Lorans Plazne, Izdavačka kuća Heliks u okviru projekta Identiteti: istrajnost potrage za ljudskim vrednostima u evropskoj književnosti predstavlja knjigu Galicijske priče, zbirku kratkih priči jednog od najpoznatijih poljskih savremenih pisaca, putopisaca i esejista, Andžeja Stasjuka. Ova knjiga predstavlja maštovitu i kompozicijski vrhunsku kompilaciju priča o neizvesnoj budućnosti postkomunističke Poljske, koju je na srpski jezik prevela Biserka Rajčić.
Smeštajući radnju priča u imaginarno selo u Galiciji, na jugoistok Poljske, Stasjuk se na poetičan način poigrava sa realnošću. Svaka priča nosi naziv po jednom stanovniku izmišljenog sela, i svako od njih ima da ispriča svoj život ukratko; likovi se iz priče u priču prepliću i ponavljaju, prošlost i sadašnjost je teško odeliti. Ne libeći se da prodre u domen fantastičnog, gogoljevski groteskno Stasjuk mrtve dovodi u svet živih, opisuje sivilo i bedu onih koji su se našli u grotlu materijalističke Istočne Evrope posle pada Gvozdene zavese.
Galicijske priče (Heliks, 2015) donose pred čitaoca fantastičan i satiričan prikaz imaginarnog sela Žlobiskog, smeštenog na jugoistok Poljske, u vreme postkomunističke tranzicije. Ova zbirka od petnaest priča je brilijantno napisan poetski portret stanovništva koje je nakon pada Gvozdene zavese izabralo da ostane u selu.
Stasjuk na veoma intrigantan način gotovo briše granicu između onoga što znamo kao kratku priču i romanesknog oblika. Nasuprot romanu, Stasjukova kratka priča obuhvata čitav život jer se zasniva na strujanju atmosfere, sugestivnim detaljima i potpunoj otvorenosti. Pripovetke su međusobno nezavisne i time slobodnije od poglavlja romana; stoga, one se mogu grupisati oko motivskih punktova i obrazovati celovitu viziju sveta. Oko osnovnog punkta naracije kreće se ostalo narativno tkivo, i stvara se paralelizam realnog i irealnog, stvarnog i fantastičnog, prozaičnog i uzvišenog.
Stasjukova tehnika kratke priče zasniva se na implikacijama koje polimorfno izrastaju iz životne situacije, sažeto evociranih scena, dijaloga, razmišljanja njenih likova. Te sugestije često su neprimetne, vešto utkane u naraciju. U fabuli su važni fokusni centri simbolički punktovi poput „državnog poljoprivrednog dobra“ ili lajtmotiva u vidu zelene boje i „popularnih“ cigareta. U Galicijskim pričama nema klasične ekspozicije, nema klasičnog prosedea. Autor „ulazi u priču bez kucanja“. Junaci kao da imaju svoje živote i sudbine čak i izvan priče. Stoga, težište stvaralačkog postupka nije na fabuli već na istančanom prikazivanju unutrašnjeg sveta pojedinca.
Promocija Galicijskih priči
Promocija knjige “Galicijske priče”, autora Andžej Stasjuka, održaće se u sredu, 16. decembra, u 12 časova u Srpskom književnom društvu. Na promociji će govoriti: Biserka Rajčić, prevodilac knjige, Dejan Simonović, književnik, urednik u Književnom magazinu i urednik tribinskog programa Srpskog književnog društva i Katarina Ješić, urednik u Izdavačkoj kući Heliks.
Selo Žlobisko stecište je najrazličitijih i jako interesantnih likova. Zato gotovo svaka priča nosi naziv prema imenu ili nadimku junaka koji će, kao da razgovara sa samim autorom, ispripovedati ponešto o sebi. Vladek, recimo, oličenje je ratnog oportuniste. Uzeo je u posed jedinu prodavnicu koja u selu postoji, gde su se nekada mogla kupiti svega tri proizvoda, i izloge „prošarao dugom“, donoseći proizvode iz Rusije i Kine. On je u selu vesnik nove religije potrošačkog društva. Kovač Gavran je tipičan seoski pripovedač prošlog vremena, njegove priče ispred prodavnice „traju od prošlog petka“, on je odlična ilustracija obesmišljenosti i generacije koja s negodovanjem prima svaku vrstu novine. On „priča svoju priču, trudi se da ne zaboravi, kao da su sećanje i govor dar koji se ne sme traćiti.“ Janek je šumar koji većinu svog vremena provodi u lokalnoj kafani, mašta o skupocenim pićima a pije samo čistu votku ili domaće pivo. Njegov kozački ponos navodi ga da za groš prenosi tone drva na svojim leđima, ali najednom, napušta sve i odlazi u bolje sutra. Kada se vrati ženi u selo, doći će u „belim adidas patikama“.
Tu je i Starica, pogrbljena karikatura, i njena kćer Mariška. One su ženska obličja nesreće koja je zadesila stanovnike ovog sela. One su duhovi prošlosti komunističke Poljske. Njihovu kuću spržio je grom. Dok govori o njima, autor se drži početnog tempa zbirke, ali kako ona odmiče, tempo biva usporenii, mutniji, maglovitiji. Tu se nalazi i jedan egzemplarni primer deskriptivnog manira autora.
„Razredio ih je alkohol, krv trajno nastanjenih generacija i beznađe zatvorenog horizonta, gde se sunce rađa iza plota na koji su okačene pelene i ženska odeća od porheta. Kuće ispunjava dreka dečurlije. To još uvek nisu jauci gladnih, međutim niko ne zna šta će doneti budućnost. Njeno prolećno lice otkriće propast, starci će, kao i obično, umirati, a topeći sneg otkriće laganu gangrenu polja, zgrada, marljivo sakupljanih stvari, čije gomile trule, prevrću se u stranu, da bi se ponovo stropoštale i pretvorile u pospanu i apatičnu zemlju.“
Jedna od osnovnih karakteristika Stasjukovog pripovedanja jeste poetizacija seoskog ambijenta putem opisa atmosfere. Pejzaž je dat u detaljima, u skraćenom obliku, ali podražava ideju da opisi prirode moraju biti koncizni i svrsishodni. Pejzaž nadomešćuje opis psihičkog stanja junaka.
Kada na scenu stupi gotovo mitsko biće ove zbirke, Košćejni, ona prelazi granicu realističnog i naginje magičnom realizmu. Košćejni je zaklao svog komšiju jer mu je preoteo ženu. Košćejni je nestao. Pojavljuje se ponovo kao utvara i seljani njegov duh viđaju kako besciljno tumara selom željan otelotvorenja, jer „dvojako oseća svoje nepostojanje“. Stasjuk retorikom pribavlja istinitost iskaza koji nema veliki istinitosni potencijal. On se ne ustručava da fantastično smesti u svakodnevno i prozaično; uvodi bajkovito, zapanjujuće, apsurdno, groteskno… Kod Stasjuka paralelno egzistiraju fantastično i realno-obično, idealno i banalno. Nadrealna zbivanja struje kao opšti tok ispod realne površine. Fantastični svet Galicijskih priča počiva na poetsko-magičim simboličkim kategorijama. To nije samo izraz sklonosti za čudno; sve utvare su alegorijsko-simbolične oznake za duhovno-fizičke čovekove potencijale.
Galicijske priče su jedinstven poetski svet, originalno sklopljen poput slagalice, u kome se horski glasovi konačno stapaju u jednu celovitu pesmu. Pesmu o jednom vremenu u kome „ovi lišeni nasledstva žive u sadašnjosti… ako imaju neku prošlost, ona je samo sećanje, neodređena kao što je i budućnost“.
Galicijske priče predstavljaju izvanredne fantastično-dokumentarne minijature uobličene u jedan autentičan književni svet. Svet prošlih vremena, svet čiji recidivi i danas postoje daleko od očiju javnosti, svet margine i skrajnutih, zaboravljenih, a ipak pažnje vrednih likova.
Andžej Stasjuk je dobitnik nagrade Nike, najprestižnije poljske nagrade za književnost.
Projekat Izdavačke kuće Heliks Identiteti: istrajnost u potrazi za ljudskim vrednostima u evropskoj književnosti podržan je od strane EACEA programa „Kreativna Evropa i njegovog potprograma „Kultura“.
