Gabrijela Stojanoska Stanojeska je makedonska prozaistkinja. Nedavno je objavila zbirku priča Priče o kratkosti u izdanju makedonske izdavacke kuce Sigma pres iz Skoplja. Prenosimo vam tri kratke priče u prevodu Saše Ognenovskog.
DRAMA
Prolazila je ponoć. Gledala sam sa balkona na drugom spratu, ali kao da sam gledala sa veće visine. Vrata transformatora su bila široko otvorena. Odatle je dolazila jaka žuta svetlost. Imala sam neki predosećaj da se tamo preselilo pozorište. Da, verovatno imaju zadnju probu pre sutrašnjeg početka festivala. Ali ne, odjednom sam primetila da glumci igraju ispod šatora od najlon kesa, koji je podignut na praznom prostoru i naslonjen na levom zidu transformatora. U istom trenutku kada sam začula njihove dijaloge oko večere iznad skoro zagasnule vatre, jedan od njih je rekao: „Igramo pred publikom!“
Svi su okrenuli glave ka meni i pogledi su nam se sreli. „Dođi da nas gledaš izbliza!“ Kada sam sišla između njih, shvatila sam da ova predstava traži aktivno učešće gledalaca. Glumci su se podelili na dve grupe i naoružali su me pištoljem i nožem. Kako je zarazna strast za igru! U zadnjem trenutku sam već okretala nož u stomaku jednom od protivničkog tabora. Igralo se „Ubij ili ćeš biti ubijen“. Kada je sjajni vrh jednog noža zablesnuo na nekoliko milimetara od moje zenice, ja sam se probudila sva oznojana. Konkurs za dramski tekst Makedonskog narodnog pozorišta pročitan na internetu pre nego što zaspim je još stajao na monitoru.
SUNCE I SENKE
Sedim više sati ispred belog monitora. Iza njega je prozor. Kroz staklo vidim staru susetku u dvorištu preko ulice. U debelom vunenom džemperu, sa maramom na glavi i štapom u rukama se satima grejala na prvom februarskom suncu posle mnogobrojnih dana i noći u minusu. Sedimo. Ona tamo, ja ovde. Mene čekaju najmanje pet nenapisanih priča, tematski procesna i dnevna planiranja, nepregledni testovi učenika, brdo neispeglane odeće, neodigrane partije šaha i čoveče ne ljuti se, razgovori, poljupci i zagrljaji … Nju niko ne čeka. Ona je prepuštena trenutku. Dočekuje i ispraća retke nedeljne prolaznike, automobili je ne interesuju. Kada je ulica pusta, gleda unutra, u sebe. Senka polako obuhvati njenu kuću. Dve kratke priče su gotove. Starica još sedi. Sunce pada negde iza moje kuće. Starica pažljivo ustaje sa svoje stolice, i naslonivši se na štap, krene spoljnim stepenicama prema kući. Pratim je pogledom, obuhvati me neka tuga. Na trećoj stepenici, starica isčezne. Isčezne! Nestane! Bilo ju je na drugoj stepenici, na trećoj ja nema! A ima još stepenica za penjanje… Treća priča mi je ostala nezavršena …
BAKA
Ana je još kao mala osećala da nije samo ona, da u njenom dečjem telu živi neka stara baka. Nije znala tačno gde, ali mislila je da joj je ona najčešće u glavi, a za oči je bila sigurna da nisu njene. Te oči su još tada gledale na svet oko sebe kao da imaju samo još jedan dan života. Izbečeni kao šolje, imali su toliko mnogo za gledanje tako da nisu imali toliko vremena za igranja bez gledanja, za jela bez gledanja, za sanjanje bez gledanja kako se sanja. Ta baka je znala da se rodila mnogo stara i jedino se bojala da se tokom godina ne podmladi i ne podetinji, pa da umre kao upravo rođena beba. Zašto mora da postoji nekakav proces starenja i podmlađivanja, neće biti da je ona jedan od isključaka. Ali Ana je rasla i starila, a baka je svaki dan umirala i nikako da umre, ni kao matora, ni kao beba. Večno zamrznute slike, vredne za pominjanje prelivale su se iz prepune glave, pa kroz očne i nosne kanale preko pljuvačke su dolazile u krv. Srce ih je dugo vremena pročišćavalo od neizdržljive nostalgije i patetike, ali i to kao da se nekako zamastilo, pa u zadnje vreme ne radi besprekorno. Sinoć, na primer, Ana je po prvi put dobila osećaj da je sama. I bila je samo baka, bez traga od Ane.
