Izdavačka kuća Dereta nedavno je u okviru edicije Supernova objavila prevode romana “Korekcije” Džonatana Frenzena i “Zakopani džin” čiji je autor Kazuo Išiguro.
“Korekcije”, Frenzenov roman za koji je 2001. godine dobio Nagradu kritike za najbolji roman godine, na srpski je preveo Goran Kapetanović, dok je prevod najnovijeg Išigurovog romana uradila Nataša Krivokapić.
Džonatan Frenzen kao da je našao čarobnu formulu kako da opčini savremenog čitaoca, kako da mu „podmetne” nadasve gorku pilulu svog romana, da je ovaj sa slašću proguta i pritom traži još. „Američki Tolstoj”, kako neki nazivaju Frenzena, naizgled nam ne otkriva ništa novo u svojim romanima, samo naš svakodnevni život, nepravedno ustrojstvo sveta koji nas okružuje, zablude i gluposti kojima smo izloženi, krhkost i nedoslednost ljudskog karaktera, otkriva nam naše porodice (i tumore od kojih one boluju), od kojih ne odustajemo boreći se za njih do poslednjeg atoma snage. Otkriva nam odsustvo boga, i to ne u religijskom smislu, već u filozofskom, suočavajući nas sa našim surovim razmimoilaženjima sa istinom, pa svoje junake (nas?) tera u potragu za tim istim bogom kroz preispitivanja, poraze, ljubavi, društveni aktivizam, sav onaj lavirint ideja u kom savremeni čovek izgubljeno tumara.
“Korekcije” su roman o tipičnoj američkoj porodici koja poslednji put pokušava da se okupi za Božić u osvit novog milenijuma. Otac, majka i troje dece, sada već zreli ljudi, ujedno su i glavni protagonisti. Kompleksnost njihovih odnosa, karaktera i savremenog društva, kao pozornice koja te odnose samo još više problematizuje, predstavlja osnovu ovog dela koje će se račvati u hiljade rukavaca i na kraju maestralno sliti i zaokružiti u jednom uzbudljivom raspletu koji će malo kog čitaoca ostaviti ravnodušnim.
“Zakopani džin” je Išigurov prvi roman nakon desetogodišnje pauze. Ponekad surov, a ponekad misteriozan, on govori o strahotama zaborava i snazi sećanja i donosi snažnu parabolu o ljubavi, osveti i ratu. Inspirisan tolkinovskim folklorom, s junacima koji hodaju putevima kralja Artura i Froda Baginsa, podjednako lako osvajajući našu naklonost, pisac ipak uspeva da prevaziđe ograničenja žanra. Retko se dešava da priče sa zmajevima i bajkolikim stvorenjima i visoka književnost idu zajedno, kao što je slučaj u Zakopanom džinu. Jedno je sigurno, Išiguro je ostao veran sebi i svojoj nameri da nikad ne napiše dva, makar slična romana i da nas, pritom, nikada ne ostavi ravnodušnim.
Rimljani su davno napustili ostrvo i Britanija sve više propada. Ali ratova, koji su nekada bili tako česti, više nema. Aksl i Beatris, dvoje starijih Brita, smatraju da je konačno došlo vreme da krenu kroz zemlju magle i kiše i posete sina koga godinama nisu videli i jedva da ga se uopšte i sećaju. Znaju da će se na tom putu suočiti sa mnogim opasnostima, ali ne znaju kako će se njihov put odraziti u tamnim i zaboravljenim kucima njihove ljubavi. Takođe ne znaju da će im se na putu pridružiti saksonski ratnik, odbačeno siroče i vitez – svako od njih, poput Aksla i Beatris, izgubljen u potrazi za sopstvenom prošlošću.
