Prikaz knjige: Pejami Safa, Fatih-Harbije, Agora, Zrenjanin, 2020.
Saobraćajući na liniji Fatih – Harbije, tramvaj svakodnevno povezuje stari deo Istanbula, ušuškan u poznatosti patrijarhalnog, sa onim modernim, koji je uveliko u prozapadno usmerenom razvoju. Jednoga dana će Šinasi, krišom je prateći nakon nemog rastanka po izlasku iz zgrade Konzervatorijuma, ugledati svoju devojku kako na stajalištu čeka upravo taj tramvaj – i otkriti njenu laž. Neriman se već duže vreme ponaša „čudno“, što ne promiče nadzoru brižne okoline, niti sama junakinja pokušava da sakrije promenu. Njeno drugačije držanje, oblačenje, interesovanja, čak i izraz lica dok posmatra druge, pod izrazitim su uticajem savremenog talasa buđenja samosvesti. Počinje da se, ne samo udaljava od tradicije sveta u kom je odrasla, nego dodatno ograđuje odbojnošću i mržnjom prema njemu. Ugroženima devojčinom transformacijom osećaju se, na prvom mestu, Nerimanin otac Faiz i momak – gotovo verenik Šinasi, sa kojim je već sedam godina. Suprotnoj strani, u četvrt Bejoglu, dozivaju je enigmatični Madžid i džez klubovi u kojima se svira „crnačka“ muzika, pleše čarlston, drugačije šminka i oblači.
Tamo istočnjačku „lenjost i tromost“ smenjuje brzina stalnog pokreta, priređuju se tzv. balovi, čiji troškovi prevazilaze mogućnosti osiromašenog intelektualca kakav je Faiz, ali koji za biće željno slobode predstavljaju neophodno sredstvo eskapizma. Opijena svetom novih obećanja, Neriman izmiče iz ruku stega svoje tihe, arhaične četvrti Fatih, kuće sa minderlucima koju okružuje rano zaspali komšiluk, patrijarhalnog vaspitanja.
Kratki roman Pejamija Safe, jednog od najznačajnijih turskih književnika prve polovine XX veka, naslovom „Fatih – Harbije“ (Agora, 2020.; original: „Fatih Harbiye“, 1931.) ističe prostorni odnos i simboličku važnost datih relacija. Radnja se razvija i kulminira u svega deset dana, koliko Neriman nestrpljivo odbrojava između upravo završenog i predstojećeg, planiranog noćnog izlaska sa Madžidom u jedan od klubova na Bejoglu. Osvajanje teritorije slobode podrazumeva prethodno rešavanje pitanja griže savesti, lažnih izgovora namenjenih ocu, izmećarki Gulter i Šinasi-beju. Za potonjeg je vežu godine prve, najpre detinje, pa pretežno bratsko-sestrinske ljubavi i povezanosti, od koje svi očekuju da pređe u bračnu vezu. Unutar skučenog prostorno-vremenskog opsega, pisac smešta duševna previranja emocionalno osetljive i blago nestabilne (sklonost nervnim slomovima) mlade ličnosti, kao i njenih najbližih. U pozadini svega se, prvenstveno, vodi interna korenita borba turskog društva za uspostavljanje ravnoteže između starog i dolazećeg. Priča je, naime, smeštena u rane tridesete godine prošlog veka, na vrhuncu Ataturkovih modernizacijskih reformi.
Otuda je sve zasnovano na upadljivim kontrastima: „alaturka” i „alafranga“ muzički stilovi (od kojih se prvi pojam odnosi na tradicionalan zvuk, a drugi na uticaje Zapada i Evrope); Madžidova zavodljiva ležernost nasuprot Šinasiju kao mlađoj verziji junakinjinog konzervativnog oca; sloboda žena sa „zapadne strane“ u odnosu na podređenost onih među koje se donedavno rođenjem svrstavala i Neriman; instrumenti saz i kemenče koje sviraju ona i Šinasi, prema violini koju je Madžid kratko učio na Konzervatorijumu; pa čak i frizura – na jednom se mestu spominje da je junakinja nedavno skratila kosu „do potiljka“, u skladu sa tadašnjim trendom tzv. flaperki.
Neriman je sedam godina ranije ostala bez majke, čija smrt utiskuje dubok i bolan trag na porodičnoj svakodnevnici. Usled sve nepovoljnijeg finansijskog stanja, otac donosi odluku da se presele u manju kuću, a kći jedinica mu postaje jedini izvor nade. Prešavši dvadesetu, sa dušom punom potajnih strahova, čežnji i želja, Neriman pomalo nalikuje ponositoj efendi-Mitinoj Sofki iz par decenija starije „Nečiste krvi“, kao što i Safina proza poseduje eleganciju, razložnost i bistrinu kasnijeg Andrića, Selimovića ili Pamuka. Ne samo što čini da dobro razumemo vremenski i društveni kontekst predočavanih zbivanja, već nam u mašti oživljavaju sva opisana mesta, njihova atmosfera, melodije i kolorit.
„Pogled joj zastade na fitilju što je goreo u lampi i dugo ostade zamišljena. Nije izvodila nikakve zaključke. Pred očima su joj prolazili određeni snovi, međusobno oprečni, koji su sami od sebe predstavljali veliki broj elemenata poređenja: sokaci na Fatihu, bulevar na Bejolu, zabrađene žene, muškarci sa čalmama, automobili, drvene kuće sa ispucalim doksatima i malterom, mrak, glasovi halvadžija, apartmani, snažna električna svetlost, salon „Maksim“. Šinasijeva razbarušena kosa, evropski saloni koje je videla na filmu, mnogi utisci o prefinjenim vezama među ljudima, vrata velike crkve, Kapali-čaršija na Bejolu, poput trake tanki sokaci među visokim kamenim zgradama što izgledaju poput plave praznine, avlija Fatih-džamije, zvuci ezana, strahovi od požara, škripa bešike…“
Pri čestom isticanju suprotnosti koje zbunjuju mladu junakinju, između čijeg se zova nalazi rastrzana, posebno su zanimljivi izvesni simboli. Prvi je parfem: Neriman se jednom prilikom jasno priseća ulazaka kod vašarskog spravljača mirisa dok je bila mala, primećujući kako joj sećanje i dalje budi izvesno gnušanje, za razliku od prijatnosti koju oseća u prodavnicama kozmetike na Bejolu. Drugi primer udaljavanja od korena predstavlja digresija o mačkama, koje Neriman povezuje sa mentalitetom Orijentalaca, budući da su im draže nego psi. U sebi se bori između odanosti ocu obeležene težnjom da ne bude „podla“ – i potrebe za slobodom; između ljubavi (ili navike?) prema Šinasiju i neobjašnjive privlačnosti prema Madžidu. Dok nam je prvi mladić predstavljen „u jednom potezu“, dobivši priliku da se oglasi iz sopstvene tačke gledišta, drugi ostaje prisutan fragmentarno, kroz detalje poput manikiranih noktiju ili činjenice da ga Neriman uvek susreće sa drugim devojkama, usled čega razvija bojazan od njegove neiskrenosti.
Pored očajničke težnje za promenom, mada nije sasvim svesna šta zamišljano „novo“ zapravo podrazumeva i nosi sa sobom, junakinja intenzivno preispituje prirodu vlastitih osećanja. Veoma je efektna epizoda šetnje sa Šinasijem, tokom koje na svakom koraku evocira uspomene i upoređuje trenutak sa ranijim, bezbrojnim zajedničkim prolaženjima istim sokacima, ali u vreme ljubavi. Fizička distanca, koja se sa svakim korakom povećava, pa veštački ukida samo da bi opet nastala u još drastičnijem vidu, sugeriše novoprodubljeni jaz:
„…među njima je bilo prostora, one hladne praznine koja je sprečavala toplu paru njihovih tela da se pomeša, među njima je bila jedna materijalna razdaljina koja je duhovnu udaljenost što se javila u poslednje vreme dovela u konkretno, vidljivo stanje. Ova tišina i ovo rastojanje, osim što su činili da osete kako jedno drugo ne mogu izbaviti od samoće, nisu služili ničemu drugom.“
I u sceni koja otvara roman, Neriman hoda brže, uvek par koraka ispred Šinasija, čiju perspektivu u tom trenutku delimo uz osećaj da mu devojka u svakom smislu izmiče. Na sličan način je, za promenu, njoj Madžid neuhvatljiv poput magle ili bića iz sna.
Tema priče kao sredstva osude ili pokušaja korigovanja ponašanja pojedinca, čemu zajednica kontinuirano i gradativno pribegava, najpre se uvodi kroz motiv devojčinog novog, svetlozelenog mantila, vizuelnom transparentnošću povezanog sa posledičnim čaršijskim ogovaranjima. Na širem planu dalje biva razvijana u obliku parabole Nerimaninih rođaka o Ruskinji koja je skupo platila „začaranost“ stranim, kao i rasprave na Konzervatorijumu, tobože samo o muzici, a zapravo posvećene prirodi novog pravca u kome se kreće tursko društvo. Sve zajedno predstavlja zaobilazno isticanje opasnosti od promene, poziv na svojevrsnu mobilizaciju za očuvanje onoga što doživljavaju kao ugroženo.
Premeštanje iz jedne u drugu pripovednu perspektivu izvršeno je majstorski, dajući narativu svestranost i dubinu. Staloženi, mirni Šinasi protivteža je Nerimani koja vri, uvek osećajući dosadu.
„Pod oprečnim porukama dve različite civilizacije, mlada devojka prolazila je kroz skrivenu, žestoku unutrašnju borbu. (…) Šinasi je Neriman mnogo više vraćao u prošlost i tradiciju. On kao da je bio mladi Faiz. Godinama je primirivao sklonost ka novome u Nerimaninoj duši, uspavljivao je, iako mu to baš i nije bilo lako. Kada su se upoznali Madžid i Neriman, Šinasijeva tegoba potpuno je porasla. Osim toga, nije znao da postoji konkurencija, samo se borio protiv njenog uticaja. Madžid je na suprotan tas vage dodao toliko veliki teret, da se ravnoteža poremetila na jedan prilično opasan način.“
Upravo opažajna iskustva služe kao neodoljive oznake novog sveta: Madžidove prefinjene fizičke odlike i maniri (ruke, suzdržanost), ukus prvog koktela, divljenje pred raznobojnošću abažura, crvenim i žutim haljinama žena u „Maksimu”. Svaka pojedinost predstavlja otvorenost i potencijalno zadovoljenje još u prošlosti nastale, ali dotle neuobličene potrebe.
„U njenim očima, Šinasi je predstavljao porodicu, mahalu, tradiciju, istok; Madžid je bio predstavnik novih izazova, predstavnik zapada, nepoznatih i privlačnih avantura. Ova su dva mladića potpuno jasno obelodanila dva fronta u Nerimaninoj duši, tako je nakon upoznavanja s Madžidom mnogo bolje upoznala samu sebe.“
Velika, značajna tema položaja žene u društvu (tog vremena) otkriva voljnu, bezizlaza svesnu potčinjenost. Već spomenuta rasprava na Konzervatorijumu svojevrsno je suđenje Neriman, priređeno pod izgovorom da se radi o pokušaju rešavanja muzičkog problema. Iz pokrenutog pitanja suštine i forme, okupljeni muškarci kao neprikosnoveni nosioci autoriteta, zaključuju da žene „po zapadnjački“ daju prednost klavir ili violini u odnosu na tradicionalne turske instrumente, isključivo usled njihove vizuelne delikatnosti pri sviranju. U prenesenom značenju, time bivaju suprotstavljeni Madžid, kratko vreme violinista liceja, koji bez snebivanja povlači poteze – i Šinasi, svirač na kemenčetu, spolja staloženo pouzdan u tradicionalne rodne uloge, iznutra uzdrman i povređen. Drugu stranu teme ilustuje primer iznet kroz sećanje na Nerimaninu baku, načitanu ženu, dobro obrazovanu i pored pretežne usmerenosti na brigu o domaćinstvu. Dvostranost pitanja i nepravičnost podele dodatno potvrđuje Faizovo skretanje pažnje kćerki na to da „brzina i jurnjava nisu uvek odraz vrednog rada“, odnosno, nečija mirna kontemplacija često proishodi kroz veće rezultate, zbog čega Zapad i ceni orijentalnu duhovnost.
Pročitajte i O jednoj pesmi: Hudini, Oldfild i svetovi u mimohodu
Poput tramvaja iz svojih šina, mladost je, probuđena zovom novog i tajanstvenog, „iskočila” iz uobičajenog, zacrtanog, ostavljajući junakinju u čudu pred teško rešivom dilemom. Koliko smo, pri donošenju ovakvih odluka, zapravo samostalni i potpuno izolovani od spoljnih uticaja, ostaje (namerno) otvoreno pitanje.
Autorka: Isidora Đolović
