Jedan od vodećih norveških pisaca Erlend Lu boravio je pre nekoliko dana u Beogradu, kao gost Ateljea 212 na čijoj sceni „Petar Kralj” je pred sam kraj 2014. godine premijerno izvedena predstava „’Volvo’ kamioni” po njegovom istoimenom romanu, a u režiji Maje Maletković. Erlend Lu je gledao beogradsku verziju predstave „’Volvo’ kamioni”, i kako je izjavio, utisak je bio više vizuelni, jer ne razume jezik. Dopala mu se, kaže, jednostavna, svedena scenografija, a posebno je bio radostan što je sala bila ispunjena do poslednjeg mesta.
Ovo je, ujedno, njegov drugi dolazak u Beograd. Izdavačka kuća „Geopoetika”, koja je u oba slučaja ukazala gostoprimstvo Erlendu Luu, ekskluzivni je izdavač njegovih romana u Srbiji.
Beogradska publika voli predstavu „’Volvo’ kamioni” zbog odmerenog, društveno utemeljenog humora. Kakve dileme ste imali pišući ovo delo, odnosno, kojem i kakvom čitaocu ste hteli da se obratite?
Roman „’Volvo’ kamioni” napisao sam kao nastavak prethodnog romana „Dopler”. Doplera sam toliko zavoleo da sam jednostavno poželeo da još pišem o njemu. Ipak, shvatio sam da to ne može da bude neki realističan nastavak, ili nešto u istom tonu, i kada sam smislio da mu priđem iz novog smera i da uvedem dve nove ličnosti, onda mi je to postalo zabavno i ispisao sam nastavak „Doplera”. To je tekst koji je u velikoj meri improvizacija i nastao je kao velika igra, u jednom trenutku se pojavio pripovedač u jednom licu kojeg nisam planirao, pomalo me je iznenadio, ali rešio sam da ga ostavim iako nije bio u planu.
Dopler napušta dom u Oslu, društvo i porodicu i odlazi da živi u prirodu izražavajući protest protiv potrošačkog društva i perfekcije koju to društvo nameće. Svako umetničko delo, na izvestan način, progovara i o samom autoru. Koliko se vi ogledate u vašem delu „’Volvo’ kamioni”?
Čini mi se da sam dosta loš čitalac sopstvenih dela, loš sam u njihovoj analizi jer najviše pišem po osećaju i intuiciji i iz neke radosti, odnosno, prateći neke ideje. Mogu da kažem, da što se mog privatnog života tiče da on uopšte ne liči na Doplerov. Živim vrlo uređen i organizovan život, imam porodicu i decu i pišem kada su deca u školi, tako da u pisanju živim ono što ne mogu u životu. Ali ono što mi je zajedničko sa Doplerom, to je neka vrsta mizantropije i skepse naspram ljudskih motiva.
Svet posmatrate sa svetle strane, ali smatrate da je prirodno da budete depresivni kada pogledate stvarnost. Šta to muči jednog čoveka koji potiče iz bogate Norveške?
Smatram da su svi ljudi isti, odnosno, da im je osnova ista. Bilo da potiču iz bogate ili siromašne zemlje, ali može da se kaže da u Norveškoj sa rastom blagostanja dolazi i do rasta egoizma i materijalizma, i to je nešto što je prilično antipatično i zabrinjavajuće. Istina je da negde u mojim tekstovima, ne na samoj površini postoji nekakvo nezadovoljstvo ili nekakva blaga agresija, naspram te samozadovoljnosti koja postoji u Norveškoj. Verujem da i u Srbiji, kao i u drugim zemljama postoji neki od tih mitova šta je najbolje u toj regiji. Da li su to jagode, sir ili vino i takve stvari čine da se ljudi izdižu iznad drugih ljudi, a onda ne vide druge. To je ono što se događa i u Norveškoj i što po mom mišljenju nije baš simpatično.
Dok ste pisali delo „Mirni dani u Miksing Partu” slušali ste Kejt Buš i pored toga što posebno volite Bahove kompozicije. Koju muziku ste slušali pišući „’Volvo’ kamione”?
Vrlo često slušam muziku dok pišem, a što se tiče Kejt Buš, nju slušam već 25 godina. U septembru prošle godine sam bio na njenom koncertu u Londonu i bio je odličan. Ne sećam se tačno šta sam slušao pišući „’Volvo’ kamione”, jer to dosta zavisi od koncentracije i od raspoloženja. Nekada mi je potrebna klasična muzika, kao recimo Bahova ili neki violinski koncerti, nekada mi treba nešto žešće, neke gitare. Nemam neki sistem u tome.
Ne poznajete preterano Balkan, ali volite muziku i filmove sa ovih prostora. Šta konkretno?
U mnogim filmovima vrlo često je prisutna muzika iz Guče, koju i sam slušam, tačnije trubači, ono što su promovisali Goran Bregović i Boban Marković, i u mom poslednjem romanu „Popis” junakinja sluša vrlo agresivnu muziku. Taj roman je pretvoren u film i ona sluša upravo trubače. U Norveškoj se ta muzika ne vezuje ni za kakvu tradiciju nego za energiju, za nešto snažno. I to je ono što se meni u njoj sviđa, što postoji iskonska životna sila u toj muzici.
Kod nas se često prepričava kao norveška pouka kako su vas vaši dedovi učili da sve čuvate, odnosno, da ništa ne bacate. Kako ste vi odrastali, koje vrednosti ste poneli iz detinjstva, a šta danas učite svoju decu?
Moji baka i deka, i moji roditelji koji su odrastali posle rata, pa i ja negovali su tradiciju da se sve čuva. Dakle čuvale su se stvari, hrana se nikada nije bacala, ambalaža u koju je hrana bila upakovana, sve se ponovo upotrebljavalo u porodici. Ali, eto, u skladu sa blagostanjem, sada se sve više i više baca, tako da se danas bez problema posle godinu dana baci mobilni telefon. Imam tri sina, a najstariji ima devet godina i ima smart telefon koji je star dve godine. On to prihvata, ali stalno ponavlja kako svi drugovi u njegovom odeljenju imaju najnovije telefone. Živim u tom istom društvu i imam sve te iste stvari koje imaju i ti ljudi, tako da nisam mnogo bolji od drugih. Ipak, kada bi moj sin pravio veliku buku da želi novi telefon onda bi to bio problem, jer bio bih ljut. Ono što ponekad imam želju da kažem svojoj deci jeste: uživajte dok možete, jer vrlo lako može da se dogoditi da za nekoliko decenija nećete moći da putujete po celom svetu, jer će pretpostavljam u nekom trenutku nešto da se slomi i moraće da se živi nekim skromnijim životom od ovog današnjeg.
Autor: Borka G. Trebješanin
Izvor: Politika.rs, 28.01.2015.
