Elizabeta Bakovska je makedonska književnica. Piše poeziju, kratke priče i književnu kritiku. Nedavno je objavila zbirku kratkih priča koje su inspirisane muzikom različitih žanrova. Zbirka pod nazivom U glavi čujem pesmu je objavljena u izdanju Izdavacke kuce IliIli. Priče je na srpski preveo i pripremio Sašo Ognenovski.
SUPA
Supa se kod nas služi u velikoj šerpi. Uvek je tu, ali uvek različita i uvek ista. Ima neopredeljenu belu boju zato što se u nju stavlja i razmućeno jaje. Ali, u ovu veliku šerpu treba da se stavi više od jednog razmućenog jajeta, za supa da bude žućkasta, a ne bela. Ima neopredeljeni, bljutavi ukus zato što se u nju dodaju samo začini, ali ne i voda u kojoj je bila kuvana kokoš. Kako bi imala opredeljeni ukus, treba da se upotrebe začini, a i voda u kojoj je bila kuvana kokoš. Fida u supi je domaća, ali zakuvana. Kako fida ne bi bila zakuvana, treba ju dodati pre kraja kuvanja, a ne na početku.
Sve u svemu, supa kod nas kući je grozna, ali sveprisutna.
Supa se kod nas služi u različitim tanjirima različite dubine, a velika se šerpa ostavlja na sredini stola sa obaveznom ponudom repete. Uvek ima neko ko traži kašiku po stolu, zato što broj kašika i viljušaka postavljenih na stolu nikada nije podudaran broju osoba koje ručaju. Potraga za kašikom uvek se završava donošenjem još jedne kašike iz kuhinje, uvek različite od ostalog escajga na stolu.
Supa se kod nas kući bespogovorno srče, a oni koji imaju vilice, delimične ili celovite, glasno šmrču. Po neko od njih, kako bi bar nekako definisao, sipa obilno ocat u tanjir, pa promešaju belu, bljutavu tečnost sa zakuvanom fidom pre nego je srknu. Obično isti taj neki, posle prvog srkanja, počinje da drobi hleb u supu, koju, očigledno ocet nije uspeo da transformiše u nešto dovoljno jestivo.
Tokom godina prestajem da se nerviram što na stolu nema unificiranog escajga i unificiranih posuda. Prestajem da se nerviram što se ne slede osnovna pravila za pripremanje normalne supe. Ostavljam da mi napune tanjir belom bljutavom mlakom tečnošću i da je ja zakiselim vinskim ocatom. Otkinem parče hleba zubima koji su još moji i ustanem da uzmem različitu kašiku iz kuhinje. Kad pitaju, ja se dobrovoljno javljam za repete i šlap – eto moju novu porciju tuge.
Čitajte >> Književni periskop
Kad odemo od u našu kuću, iz pocepane kesice napraviću instant supu u malom loncu. U supu neću da dodajem ništa drugo. Mi ćemo da posrčemo slanu, toplu, životvornu hemiju na stolu iz četiri ista tanjira i četiri iste kašike. Izgrdićemo decu da ne srču i da ne ustaju, da ne preturaju po kuhinji. Posle ručka, prosućemo bespogovorno višak mučnine.
Chris Rea, And You My Love
KAFENO ĆEBE
U mom snu ona je bleda sena sebe, skoro kao duh, prozirno sećanje koje mi se nekako provuklo iz podsvesti. Otvara oči, ili mi se u snu čini da ih otvara, pa shvatam da je živa. Pita me, ili mi se u snu čini da me pita, gde se nalazi, gde ide, gde je nosimo.
Legnem pored nje da je smirim. Zagrlim je, ili mi se čini da je grlim, ona je uplašeno tiha. Legnem pored nje, ali u sanduku ne možemo da stanemo obe. Ispod leđa osećam drvenu ivicu, ali mi glava počiva na nečem mekanom, blizu njene. Glava mi počiva na ćošku ćebeta koje izlazi iz sanduka.
Ceo san je bled, siv, skoro kao duh u snu, a ćebe je jedino jasno u njemu. Ćebe je kafeno i oker, sa stilizovanim formama cveća i lišća. To je ono ćebe svih naših domova, svih naših troseda, svih naših sanduka. Ćebe koje topli, ćebe koje pokriva, ćebe kojeg bacamo, ćebe kojeg ukopavamo. Kafeno i oker, ćebe naše nemoći pred hladnoćom, našeg straha od tihog odlaženja.
U mom snu ona je bleda sena sebe. U njemu nema nikog drugog osim nas dve. Sami smo ili mi se u snu čini da smo sami. Nema ko da nam pomogne, nema ko da nas spasi, nikoga nije briga što je ona još živa, što ja želim da je utešim ležeći pored nje u sanduku. Sve je sivo, sve je hladno. Toplo je samo kafeno ćebe ispod moje glave.
Johan Sebastian Bach, Adagio