Povodom obeležavanja 100 godina od rođenja pesnika Vaska Pope (Grebenac, 29. jun 1922 – Beograd, 5. januar 1991), Biblioteka Matice srpske priredila je elektronsku izložbu građe iz svojih zbirki i zbirke ROMS-a.
Postavka, koju čini izbor iz dela Vaska Pope, kao i literature o njemu, može se pogledati do 31. oktobra 2022. godine, u javnom katalogu Biblioteke. Autor izložbe je Snežana Nikolić, urednik Selimir Radulović.
Biblioteka Matice srpske je na osnovu građe iz svojih zbirki priredila izložbu povodom 100 godina od rođenja srpskog pesnika Vaska Pope. Elektronska izložba sadrži popis izabranih dela i literature sa signaturama.
„Pesma je, u stvari, oličenje sklada bez koga je teško, bez koga je u krajnjoj liniji nemogućno živeti… Kora je knjiga moje mladosti, svedočanstvo moje prve ljubavi i prve svađe sa svetom. To je pokušaj da se golome životu koji nezadrživo stasa u večnoj, neotklonjivoj opasnosti, obezbedi kora… Svojom poezijom želim da izrazim tačno ono što sam napisao. Kad bih umeo to da izrazim na drugi način verovatno se ne bih bavio pisanjem…” Vasko Popa
Elektronska izložba o Vasku Popi dostupna je na sajtu Biblioteke Matice srpske >> LINK
Engleski pesnik Ted Hjuz objavio je u Londonu knjigu Stvaranje poezije, u kojoj se, između ostalog, govori o poeziji T. S. Eliota, D. H. Lorensa, Dž. Hopkinsa, a od pesnika van anglosaksonskog područja zastupljeni su samo češki pesnik Miroslav Holub i srpski pesnik Vasko Popa. To je prvi put, kako je pisalo u Politici, da se neki engleski esejista poziva na stihove jednog od jugoslovenskih pesnika u nameri da potkrepi svoje teze o poeziji kao jednom od estetičkih fenomena.
Početkom 1968. u Beču je saopšteno da je Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu dobio srpski pesnik Vasko Popa. Ovo priznanje pre Pope dobila su dva evropska pesnička velikana: Zbignjev Herbert (Poljska) i Vistan Hju Odn (Velika Britanija).
Zoran Mišić o Vasku Popi
„Vasko Popa pošao je jednim putem koji je u našoj lirici sasvim redak, gotovo izuzetan: to je put refleksivne, ‘eruditne’ poezije (u njenom savremenom vidu), građene najsloženijom modernom frakturom, eliptičnom i sintetičnom u isti mah. Put, svakako, teži i nezahvalan, jer se poetska misao ne nudi čitaocu od prve, u svome čistom, izvornom stanju, već od njega zahteva punu koncentraciju i vlastito saučestvovanje u dograđivanju misaonog konteksta; ona se ne podaje cela ni odjednom, ne teži neposrednoj komunikativnosti, ne nastoji da nas ponese, trone, opije, opčini, već nam prepušta da sami dopišemo svoj, subjektivni komentar, svoje vlastite asocijacije za sažete i eliptične pesnikove slikovite formule.”
