Prikaz knjige: Ekspedicija Koralni greben, Kristina Valden. Izdanje: Odiseja, 2024. Original: Expedition Rädda revet, 2019. Prevod sa švedskog: Dorijan Hajdu
Moglo bi se reći da je poslednjih godina došlo do formiranja svojevrsnog novog podžanra romana za decu i mlade. Nazovimo ga ekološkim. U ovom, nažalost nikad dovoljno upozoravajuće aktuelnom tematskom krugu, dosadašnja edukativna uloga ispunjava se na dugoročniji način i prevazilazi isključivu usmerenost ka mlađim uzrastima čitalaca. Ukoliko se angažovanost dovoljno vešto uklopi sa interesantnim zapletom, izlazi se iz sve češćeg, rizičnog šablona aktuelne, ali deci monotone proze koja insistiranjem na samo prvoj funkciji gubi priliku da ostvari pravi efekat.
Priča „Ekspedicije Koralni greben“ bavi se u suštini tipskom situacijom: devojčica Alis raste sa majkom naučnicom, koja je zbog prirode posla (biolog specijalizovan za podvodni svet, pre svega morske kornjače) uglavnom odsutna. Kada joj baka, kod koje Alis obično boravi tokom majčinih studijskih putovanja, doživi nezgodu i biva zadržana na bolničkom lečenju, ukazuje se prilika da konačno i sama junakinja upozna Australiju o kojoj toliko dugo sanja. Prema tome, predstojeće tri nedelje na ostrvu Ledi Eliot, u južnom delu Velikog koralnog grebena, za nju su avantura u najavi. Dok se Livija (majka) bavi svojim istraživanjima, Alis postepeno upoznaje naizgled rajski prostor, usmeravana objašnjenjima i uputstvima majčine koleginice Meg. Potonju, uz profesionalne, za ostrvo vežu i emotivni razlozi, budući da je reč o njenom zavičaju.
Alis savladava strah od ronjenja, otkriva zadivljujući biljni i životinjski svet, ali i ozbiljnu ugroženost koja se već dugo nadvija nad njime. Uz udeo natprirodnog (utvara vršnjakinje Fibi, ćerke svetioničara iz prošlosti, legenda je mesta koju navodno samo deca mogu da vide), postaje svesnija nužnosti pružanja doprinosa svakog pojedinca opstanku sveta koji nam je, potpuno nezasluženo, dat da u njemu uživamo.
Pripovedanje je gotovo dnevničko, razvijeno sa svim zabeleženim doživljajima koji se uzbuđenoj junakinji ukazuju kao novi, od leta avionom preko Moskve i Singapura do pojedinosti iz istorije, flore i faune, te sasvim statističkih, trenutnih pregleda stanja različitih krajeva Grebena. Na taj način, ona u logičkom sledu usvaja činjenice, prihvatajući ih još ličnije i kao hitnije za rešavanje. Alisina sadašnja priča dopunjena je pozadinskom prazninom usled rane smrti oca, čiju fotografiju nosi sa sobom kao vrstu kompenzacione amajlije i načina održavanja, makar jednosmernog, kontakta sa nedostajućim roditeljem.
- U „Kući bez ogledala”, sa druge strane sebe
- Prikaz knjige „Moje Bučno selo”: Dom je tamo gde smo svoji
Vreme na ostrvu prolazi bez očiglednog markera protoka, pre svega zahvaljujući odsustvu digitalnih medija i apsolutnoj usredsređenosti prisutnih na svakodnevni dodir sa prirodom, praćenje njenog ritma i činjenice da sve što vidimo traje znatno duže od nas. U prisustvu takvog beskraja i zagonetne lepote, Alis počinje da razume majčinu posvećenost profesiji, ali isto tako i značaj koji prevazilazi pojedinačna interesovanja. Tek u srcu prirode, postaje moguće zaista sagledati sebe kao njen sastavni deo.
Naravno, nije sve idilična obrazovna misija, jer se suptilno, ali dovoljno odlučno pokreću pitanja odnosa ambicije – pa makar ona bila usmerena na „više” dobro – i ličnih života. Alis nije baš pravo što su baku, sa obe slomljene noge i otkrivenim trombom, ostavile u Švedskoj, doslovno na drugom kraju sveta, a retroaktivno posmatrano ni razumevanje za majčinu životnu strast kojoj su podređeni svi drugi aspekti nije beskonačno. Slična poenta prati stariju priču, o Fibi, koja smrt zbog tada neizlečive upale pluća ne malim delom pripisuje očevom poslu i podrazumevanoj izolovanosti od ostatka sveta.
Fibi nije u pravom smislu duh-zaštitnik ostrva, već pre služi kako bi sa glavnim likom uporedila iskustva iz dva različita vremena i načina života. Iako ona, recimo, smatra dinamit korisnim i sjajnim, uticaće da Alis uvidi koliko su mnoge savremene stvari zapravo nepotrebne, ako ne i štetne (npr. plastika). Time će junakinjine dalje odluke biti dodatno argumentovane proverenim, ranijim stilovima života koje je savremeno društvo usled progresa nekritički odbacilo.
S druge strane, neminovno dolazi do logičke nedoumice povodom izvodljivosti nekih novousvojenih pravila, kao što je apsolutno ukidanje prevoza avionom, do Australije ne samo najpraktičnijeg, nego i jedinog mogućeg kada je reč o pojedinim delovima ostrvlja. Baš kao što je završetak knjige primetno iznenadan, Alisina pitanja ostaju otvorena, bez konačnih rešenja. Na svu sreću, isto tako ostaju stečeni uvidi koji će svakako (pre)oblikovati njene dalje poteze i način na koji se bude odnosila prema životnoj sredini – što nikako nije zanemarljiv rezultat. Uostalom, individualni primer često je najviše što se može postići, pa niz takvih, na duže staze, dovodi do promene kolektivnih navika.
Autorka: Isidora Đolović
