Kada mi zatraže preporuku za upoznavanje sa opusom Vilijema Šekspira, ali tako da im se, po mogućstvu, dogodi ljubav pri prvom čitanju britanskog barda, nimalo se ne dvoumim u pogledu odgovora. „San letnje noći” i „Ričard III” su dela koja imaju apsolutno prvenstvo, mada „Hamlet”, „Magbet”, „Romeo i Julija” ili „Otelo” jesu očekivani, podrazumevajući izbor većine (i to sasvim zasluženo). Smatram da se, ipak, pomenuta dva primera, po jedan iz domena komediografskog i istorijske drame, izdvajaju lepotom i slojevitošću, a istovremeno reprezentativnošću. To su zaista divna svedočanstva o stvaralaštvu najvećeg dramskog pisca svih vremena, samim tim prava je šteta ne pohvaliti ih u svakoj prilici, kako bi najzad izašla iz senke drugih, popularnijih Šekspirovih tekstova. Srećom, pozorišni svet i te kako zna da ih ceni, pa su postavke na daskama koje život znače česte i raznovrsne, ali filmski reditelji se još uvek teško odlučuju da prihvate izazov.
Genije iz Stratforda je napisao više nego solidan broj komedija i većina je adaptirana za veliko platno, ali „San letnje noći” ili „Snoviđenje u noć ivanjsku” (u zavisnosti od prevoda na koji ste navikli) poseduje naročitu čaroliju, sugerisanu samim naslovom. Činjenica da je u pitanju svojevrsna predstava unutar predstave, struktura koja se prstenasto širi, pruža joj izuzetan scenski potencijal. Moja beznadežna zaljubljenost u ovaj komad potiče još sa druge godine fakulteta i predavanja iz Opšte književnosti II, koja je naša studijska grupa slušala kod prof. Zorice Bečanović Nikolić. Divna dama i vrsni šekspirolog, za sva vremena nam je, verujem, omilila renesansnu književnost. Naravno, ne treba zaboraviti još jedan važan detalj: u filmu „Društvo mrtvih pesnika”, upravo je postavka „Sna letnje noći” granični događaj ushićenja i tragedije nesrećnog Nila Perija. Prizor u kome odeven kao Puk, sa vencem na glavi, ponosno stoji na pozornici, jedan je od kadrova koji se verovatno svakome urežu u sećanje.
I mada junaci Virovog filma postavljaju klasik usred zime, samo čitanje ili gledanje najpreporučljivije je u dane proleća ili leta, zbog prozračnosti, lepršavosti i čiste magije kojom svaka od ulančanih priča neodoljivo odiše. Iako kalendarski određena za letnje doba, „A Midsummernight’s Dream” mi je oduvek pravo posvećenje proleća, izvor vedre, pozitivne emocije i životnog elana. Zbog svega toga, izbor za rubriku upravo je divna ekranizacija iz 1999 . u režiji Majkla Hofmana.
Ukoliko još uvek niste upoznati sa prirodom komada koji obuhvata četiri različita sloja postojanja, pokušaću da ga ukratko predstavim. Karakteriše ga mnoštvo muzike, čarolije, postupaka preobražaja i preokretanja identiteta (jedna od omiljenih Šekspirovih tema), promišljanja o tipovima ljubavi. Može se, u izvesnom smislu, reći da je u pitanju drama o različitim vrstama emotivnih odnosa. Preplitanje realnosti, mitologije (različitog porekla), društvenih staleža i slojeva, sve to – u drugim okolnostima nespojivo – nalazi sklad i mesto jedno uz drugo. Tu su vilinski kraljevski par i njihova svita, zatim ljudski vladari sa podanicima i ukupno tri mlada para u fokusu, grupica meštana-zanatlija i fiktivne ličnosti iz stare priče koju uvežbavaju za predstojeću svečanost. Od trenutka kada ovi svetovi postanu iole svesni jedni drugih, nastaje zbrka. Višestruki zaplet se gradi oko proslave venčanja atinskog princa Tezeja i amazonske kraljice Hipolite, neravnopravnih parova (Hermija i Lisander vole jedno drugo, dok Helena voli Demetrijusa, ali on voli Hermiju), amaterske predstave, svađe i pomirenja Oberona i Titanije, a svega poprilično začinjenog vilinskim prahom. Sadrži mnoštvo citata za pamćenje i izdvajanje, uz okvir koji naročito pocrtava snovidovni karakter, kako dela, tako i samog postojanja, ujedno tražeći opravdanje za eventualno nezadovoljstvo maštanju manje sklonih duša, koje možda neće baš najbolje prihvatiti igru: …zamislite da ste snili!
Prvo odstupanje filma od izvornog dramskog teksta predstavljaju vreme i mesto zbivanja, pomereni u znatno bližu prošlost. Sredinom XIX veka, negde u italijanskoj provinciji (živopisno mesto Monte Atina), vojvoda Tezej (Dejvid Stretern) sa Hipolitom (Sofi Marso) odbrojava dane do svadbene svečanosti – istovremeno nadgledajući pripreme i vršeći uobičajene zakonodavne dužnosti. Jedna od njih je rešavanje slučaja mladog para Hermije (Ana Fril) i Lisandera (Dominik Vest), koji su se zavoleli uprkos tome što je devojka odavno verena. Po odluci svog strogog oca Egeja, mora se udati za Demetrijusa (Kristijan Bejl), a Tezej se nerado usaglašava kako je jedina alternativa neposlušnom srcu smrtna kazna, već zastareo i besmislen relikt davne prošlosti. Rok je postavljen do venčanja vojvode, odnosno, mesečeve mene koja određuje ritam kretanja svih učesnika priče.
Zlosrećni ljubavnici nemaju nameru da sede skrštenih ruku, ali ni da se pomire sa neminovnošću koju im diktira svet, pa još za istu noć planiraju bekstvo kroz obližnju šumu. Poveravaju tajnu Heleni (Kalista Flokhart), bezumno zaljubljenoj u Demetrijusa koji se, ne uzvraćajući, poigravao njenom naklonošću, te sada devojka luta gurajući bicikl, raščupana i zapričana sama sa sobom, služeći na podsmeh drugima. Pošto Helena ne odustaje od proganjanja Demetrijusa, u rešenosti da nekako zadobije njegovu naklonost, otkriva mu plan verenice pobegulje.
Proslava je uposlila i svet izvan Tezejeve vile, pa tako zanatlijski esnaf (obratite pažnju na živopisne nadimke članova) u tajnosti priprema izvođenje predstave iznenađenja. Zvezda bi trebalo da bude Nikola „Vratilo” (Kevin Klajn; u originalu Nick Bottom), tkač sa umetničkim sklonostima, nepopravljiva sanjalica što u belom odelu i stalnim teatralnim recitovanjem predstavlja svakodnevnu razonodu meštanima i bruku svojoj supruzi. Na ulicama odjekuju zvuci „Travijate” i sve obuzima provincijski, pitoreskni šarm.
Za to vreme, paralelno sa ljudskom, nedaleko boravi „gostujuća” vilinska naseobina. Ali, njihovu mesečevu svetkovinu zlatne godišnjice narušava razdor između vladara, Oberona (Rupert Everet) i Titanije (Mišel Fajfer), nastao zbog indijskog dečačića koga oboje žele za paža – doduše, iz nejednako plemenitih razloga. Zato se Oberon služi lukavstvom, naredivši slugi, Robinu „Puku” (Stenli Tuči; orig. Robin Goodfellow/Puck) da putem nekoliko čudesnih kapljica spuštenih na kapke usnule Titanije učini da se zaljubi u prvo stvorenje koje ugleda po buđenju – i time postane osetljiva na svaku njegovu molbu ili zahtev. Robin se malčice zaigrao, pa iskoristio prisustvo četvoro mladih Atinjana u dubokoj šumi, uz njihov umor i san, kao i okupljanje zanatlija na noćnoj probi komada, da stvori potpuni haos. Njegovom delimičnom zabunom, a delimičnom obešću, Helena postaje predmet pažnje i sukoba oba mladića, Nik Vratilo dobija magareću glavu – i glas, a Titanija neodoljivu privlačnost prema novom obličju dobroćudnog tkača. I sve je spremno za zavrzlamu.
Uprkos anahronizmima, sjajna glumačka ekipa i sama priroda sižea čine da sve bude veoma dobro usklađeno. Pre svega, internacionalni kasting je udružio velike glumačke zvezde; postignuta je prekrasna vizuelizacija; sačuvana vernost originalnom stihu i način izražavanja koji, istina, deluje pomalo neusklađeno sa modernim kontekstom (bicikl, gramofon, garderoba) jednog dela priče, ali samo naizgled, jer zapravo odlično funkcioniše. Razigrano, svetlucavo, vedro, urnebesno gde treba, umereno lascivno na drugoj strani – ukratko, održana je neophodna ravnoteža. Primera radi, drevna priča o Piramu i Tizbi uspešno se svodi na lakrdiju, zahvaljujući okolnostima izvođenja i bezazlenoj, a iskrenoj želji majstora da se uhvate ukoštac sa umetničkim izrazom. Posebno je simpatična podela uloga zida i mesečine, kao i primena usmenih didaskalija, tj. stalnih upadica bezazlenih „glumaca” radi objašnjavanja smisla i namere predstavljenih prizora.
Samo središte drame čine opijenost i obmana, zloupotreba mogućnosti korigovanja kroz usmeravanje tuđih emocija i primeri obe vrste dejstva ovog postupka (u slučaju dva mlada para i kod Titanije). Prikazana su tri stupnja ljubavi: zrela, iskonska (koju simbolizuju vilenjaci); bračna, racionalna (između vojvode i njegove izabranice); još nova, mladalačka, obeležena zanosom i strašću (asimetrična četvorka). Tako su Tezej i Hipolita očekivano ozbiljni i mirni, regulatori stabilnosti i, zahvaljujući iskustvu, ljudi koji u zajedničku budućnost plove bez mnogo nedoumica ili strahova. Četvoro mladih poseduje takođe jasno izražene, distinktivne karakteristike: Hermija je dostojanstvena i lepa, Lisander hrabar i postojan u svojoj odanosti, Demetrijus nestalan i antipatičan, a Helena najveći izvor komike (Kalista „Ali Mekbil” Flokhart briljira).
S druge strane, Kevin Klajn i Mišel Fajfer iznose najveći deo čarolije filma na različite načine. On je junak sa, uz Puka, najizrazitijim komičnim potencijalom koji u potpunosti ispunjava, vidljivo se igrajući i budeći nepodeljene simpatije, saosećanje, saživljavanje. Vilinski par je, sasvim prikladno, nestvarno lep, sanjalački, moćan, naročito Fajferova kao pravo otelotvorenje Titanije, žena u koju možete satima zuriti sa iskrenim divljenjem i faciniranošću. Veoma važnu, možda presudnu funkciju ima ambijent: prostor šume, preobražen prisustvom čudesnih bića. Od krupnijih do neznatnijih detalja, bila to Titanijina improvizovana postelja-ljuljaška, karnevalska razuzdanost gozbe u Oberonovom taboru ili mnogo cveća i zavodljivosti, orijentalnih kostima i bajkovite estetike, sve je u službi prenošenja opojnosti na gledaoca i zadobijanja čula na svakom nivou.
Interakcije su takođe maestralne (pogotovo Everet-Tuči; Fajfer-Klajn; Flokhart-Bejl-Vest), pa ni sa te strane nema mesta bilo kakvim zamerkama. Fenomen predstave u predstavi – u predstavi, posebna je prednost dramske radnje. Naime, ono što je ljudski rod za vilenjake, to su mladi za vlastelu, a glumci/zanatlije za sve njih zajedno: izvor znatiželje, razonode i dirnutosti u isti mah, ali takođe svet u koji se ne sme baš previše uplitati, jer svako preterano poigravanje donosi samo nevolje. Cilj je, naravno, ponovno uspostavljanje ravnoteže.
Neodoljiva, a ipak veoma ozbiljna adaptacija Šekspirovog klasika, istovremeno je zabavna i visoko profesionalno izvedena, vizuelno raskošna, dovoljno ispunjena humorom i uverljivim zapletima, tako da od početka do kraja bez problema potpuno zaokuplja pažnju publike, razgaljuje i izaziva divljenje. Što je, uostalom, prvobitna uloga svakog teatarskog izvođenja, kao i umetnosti uopšte.
Autorka: Isidora Đolović
* Ovim tekstom portal Sinhro.rs nastavlja seriju tekstova Ekranizacije koja je posvećena filmskim adaptacijama književnih dela, svake druge srede u mesecu.
