Možda je Elena Ferante upravo „Mizeri” Stivena Kinga (prvo izdanje objavljeno 1987.), između ostalog, imala u vidu kada se odlučila da na književnu scenu zakorači pod velom anonimnosti. Kako omiljeni autori pišu, zašto, čime inspirisani i, možda najvažnije, za koga? Koliko god se trudili da istaknu značaj stvaranja književnog dela kao ličnog, iz dubina najsubjektivnijih težnji poteklog čina, pisci naposletku moraju priznati i to da je svest o recipijentu napisanog uvek tu negde prisutna tokom rada.
Pošto delo nastane, otkida se od tvorca i na mnogo načina prestaje da bude (samo) njegovo vlasništvo. Veza između čitaoca i knjige (a preko nje i pisca), taj čud(es)ni odnos, zapravo predstavlja možda suštinski sastojak tajne postojanja, značenja, funkcije i prirode dela. Posebno je komplikovan u slučaju kada ličnost autora postane gotovo podjednako intrigantna, podstičući kod publike nadu u jednako pravo na svojatanje osobe iza već prisvojenog kolektivnog vlasništva u vidu knjige. Tada počinjemo da ga volimo ili mrzimo, obožavamo ili kudimo, pokušavamo da utičemo na dinamiku rada, sugerišemo, iščekujemo, kritikujemo, vršimo pritisak… Jer, stavljanjem potpisa na završeni rukopis, pisac se – otisnuvši knjigu u talase uzburkanog okeana glasova javnog mnjenja – u izvesnom smislu i velikoj meri sam takođe pustio na pučinu. Od mišljenja i vrednovanja kojima bude dočekan zavisi da li će potonuti ili pobedonosno doplivati do obale velikana.
Čuveni Kingov roman nije običan, čak ni tek još jedan u nizu krvavih horora/psiho-trilera, budući da na razne načine odstupa od zadatih merila žanra. Jedan od važnijih razloga predstavlja odabir teme, koja tretira stvaralački čin, njegovo neposredno trajanje, posledice, (doduše, u ekstremnom obliku) famoznu, uvek nepredvidivu interakciju između pisca i čitaoca. I to ne bilo kakvog, nego „najvećeg obožavaoca”, koji je uz to prikriveni zločinac i psihopata. Može li zanimljivije od toga?
Priča prati pisca Pola Šeldona u veoma nezgodnoj situaciji. Doživevši saobraćajnu nezgodu u zavejanoj zabiti Kolorada (pošto je pijan seo za volan i odjezdio u susret stihiji), imao je sreće da izvuče živu glavu, ali i tu nesreću da ga izbavi medicinska sestra Eni Vilks. O svemu dobijamo informacije na osnovu fragmenata iz Polove pomućene svesti, dok se u kući neočekivane negovateljice nalazi pod stalnim dejstvom lekova ili u agoniji od bolova. Vilksova je usamljena, sredovečna žena vrlo nedopadljive pojave, onako zdepasta i u šljampavim sivim džemperima. Kako nešto sa ovom slučajnom spasiteljkom ozbiljno nije u redu najpre pokazuje činjenica da se, umesto pozivanja hitne pomoći, odlučila na samostalno lečenje omiljenog pisca. Eni je, tvrdi, „Šeldonova najveća obožavateljka na svetu” i posebno strastveno voli bestseler serijal o Mizeri Častejn. Reč je o pseudoistorijskim ljubavnim romanima iz doba Regentstva, koji prate sudbinu sirote naslovne junakinje kroz brojne sentimentalne i preuveličane zaplete, u stilu toliko sličnih šablonskih ostvarenja. Eni svakako nije jedina članica kluba poklonika, ali jeste privilegovana slučajem koji joj je omogućio da lično „ugosti” tvorca voljene heroine.
- LJUBAVNIK roman Margerit Diras i njegova ekranizacija
- “Zaista kuga” Ljudmile Ulicke: Mračni srednji vek 2.0
Pored loše navike da cugne i ne sluša vremensku prognozu (na čiju se nepreciznost, usled neočekivane mećave koja ga je skrenula s puta, uporno vadi kao na uzrok udesa), Šeldon ima još jednu: ne čuva kopije rukopisa. Upravo to bi mu, između ostalog, moglo pomrsiti konce, kada Eni shvati da je u poslednjoj knjizi lišio Mizeri izmaštanog života, ne bi li se (sa olakšanjem autora koji sanja da se konačno reši štancovanja limunada-štiva i oproba u nečemu ozbiljnijem) okrenuo novom, sasvim drugačijem poduhvatu. Na romanu nazvanom „Brze vožnje”, koji bi trebalo da redefiniše njegov status obezbeđujući mu poštovanje kritike i nešto zahtevnijeg dela publike, Pol radi neposredno uoči napuštanja hotela i sudbonosne nevolje na drumu.
Autor je, svakako, gospodar života i smrti svojih likova, ali sada, smrskanih nogu i (neophodnim) sedativima vezan za bolesničku postelju, naš junak je pod sličnom vlašću Eni Vilks. Njeni zahtevi su „skromni”: najpre mora da spali (kao što rekosmo, jedini!) primerak novog, „nerazumljivog i vulgarnog” romana, a zatim reši problem neprebolnog Mizerinog odlaska sa kojim se Eni nikako ne može pomiriti. U suprotnom, biće mu uskraćeni lekovi, verovatno i sam život (već sveden na animalni nagon za opstankom, strašan gnev i nemoć). Sve i da nisu smetovima odsečeni od sveta, prve komšije se nalaze kilometrima daleko i „ne mirišu” Eni, tako da pisac očigledno nema previše izbora.
Prihvatajući nevoljni status moderne Šeherezade, sa kojom se u više navrata i upoređuje (u okviru izbezumljenog, grozničavog toka svesti koji King spontano, a majstorski dočarava), Pol ubrzo shvata kako nema posla sa uobičajenim idealnim čitaocem. Eni ne samo da očekuje „pošten, ako ne sasvim logičan nastavak” i vaskrsavanje obožavane Mizeri, nego mu (nesvesno) pruža smernice u pogledu samog stvaralačkog postupka, makar i kada je u pitanju sasvim trivijalna literatura. Polovna pisaća mašina marke Royal, na kojoj nedostaje tipka sa slovom N, postaje drugi glavni „dušmanin”, dok se jezivi elementi, opservacije o pisanju, unutrašnje strujanje misli između ošamućenog i jasnog skladno prepliću sa opisima Šeldonove agonije, psihotične nepredvidivosti domaćice i crnim humorom…
I dok postepeno naslućuje jezive tajne „dobrotvorke”, Pol ujedno meri sopstvene stvaralačke domete, čak i u trivijalnom žanru, usput se razračunavajući sa traumama iz detinjstva koje su presudno uticale na današnje nesigurnosti. Kako „Mizerin povratak” u nastajanju zadobija sve mračnije tonove, tako realnost poprima zlokoban oblik, dok piščev nagon za preživljavanjem postepeno jača i približava ga, malo po malo, zverskom ponašanju Eni Vilks.
Stiven King, kao što je poznato, predstavlja jednog od najviše puta ekranizovanih autora, uz činjenicu da se i sam u nekoliko navrata oprobao kao scenarista. Na osnovu njegovih romana i novela snimljeni su (bez)brojni filmovi, mnogi danas uživaju kultni status i u međuvremenu su pobrali najveća priznanja iz sveta kinematografije. Često se može čuti da je Steva Kralj, ipak, znatno suroviji na peru nego što pokazuju filmske varijante strašnih pripovesti. Isto tako, poznato je da adaptacija književnog dela podrazumeva razne modifikacije, skraćivanja, lišavanja priče suvišnih slojeva, koji joj u zadatom formatu ne bi bitno doprineli, a s druge strane opterećuju narativ i skreću pažnju sa osnovne linije priče. Sve to uspešno je sprovedeno u slučaju „Mizeri”, ostvarenja iz 1990. godine za čiju je režiju još jednom angažovan Rob Rajner (četiri godine ranije na veliko platno prenosi pripovetku „The Body” kao nezaboravni klasik „Stand by me”). Uloge glavnog dvojca poverene su glumačkim velikanima Džejmsu Kanu (James Caan) kao Polu Šeldonu i Keti Bejts (Kathy Bates) za otelotvorenje strašne Eni Vilks. Svi su odgovorili zadatku na (očekivano) visokom nivou.
Film „Mizeri” dosta verno prati knjigu, uprkos izmenama kojih, kada se sve sabere i oduzme, nije tako mali broj. S druge strane, pošto je uglavnom reč o detaljima, odstupanja gotovo nimalo ne utiču na samu radnju, još manje na gledljivost filma i logiku njegovog odvijanja. Sve što su scenarista i reditelj odlučili da dodaju ili izostave ima jasnu namenu, svaki motiv je na pravi način uklopljen u celinu. Krenimo od najuočljivijih razilaženja sa pisanim uzorom: uvedeno je nekoliko sporednih likova sa značajnijom ulogom i izraženijom aktivnošću nego bilo ko od prolaznih figura u romanu. Prva je Marša Sindel, Polov književni agent, koju igra legendarna Loren Bekol (Lauren Bacall), a tu su još lokalni šerif, stari Baster (Richard Farnsworth) i njegova supruga Virdžinija (Frances Sternhagen).
Često se, od samog početka, pominje Polova kći i briga uz potrebu da je obavesti o nezgodi, što daje empatičniju notu liku pisca. Šeldona u knjizi vidimo kao prilično sebičnog, ne naročito zainteresovanog za porodicu, sem po nužnosti ugovorene isplate dela finansijske dobiti bivšim suprugama. I Eni je na filmskom platnu, naročito u početku, neko ko se čini simpatičnijim i čak vrednim saosećanja. Za to je bez sumnje zaslužna divna Keti Bejts, koja fantastično prenosi sva nervna iskliznuća i promene raspoloženja svog lika, a što joj je (sasvim zasluženo) donelo Oskara i Zlatni globus za glavnu žensku ulogu.
Uopšte gledano, stavljanjem tri epizodna lika u momentalnu akciju, sam prostor je učinjen znatno manje klaustrofobičnim, s obzirom da ga od početka proširuju kako prelepi snežni krajolik koji dopire kroz brojne prozore, tako i uključivanje spoljašnjeg sveta. Težište radnje, naravno, ostaje prvenstveno na odnosu Eni – Pol, ali je i on nešto izmenjen, preusmeren ka Eninoj smešnoj opsesiji ne samo knjigama kao utehom, već i njihovim autorom, prema kome gaji neku vrstu komične zaljubljenosti. Ono što isprva deluje, mada uvrnuto, ipak prilično bezazleno, dok vreme odmiče postaje sve veća pretnja, uključujući takve sitnice poput krsta koji Eni nosi na lančiću. Zavisni položaj u kome se junak našao najavljuje već prva scena nakon nesreće, kada ga Eni brije, što tradicionalno predstavlja situaciju prepuštenosti mušterije na milost i nemilost oštrici.
Prisutan je priličan broj novih scena obojenih humorom, kao ona sa svinjom nazvanom Mizeri; Enina ushićenost zbog uspešno nastavljene priče, kada se ponaša poput devojčice, sa sve muzikom Liberačija u pozadini; ili konstatacija da su jedino Sikstinska kapela i „Mizeri” (serijal, ne svinja) „savršene (umetničke) tvorevine”. Ona u početku prilično razložno govori Šeldonu o iskustvu braka, utešnoj ulozi koju su njegovi romani odigrali pošto je muž napustio, a sve uokviruju slike plavog neba i vedrog zimskog dana napolju, stvarajući iluziju snežne idile na farmi Vilks. Preokret nastaje pošto Eni pročita „Mizerino dete” i shvati kakvu je sudbinu pisac namenio heroini. Od tada pa do kraja biće nekoliko obrtnih trenutaka, a svi su izrazito efektni, nagli i maestralno izvedeni.
Interesantno je skrenuti pažnju na naslov knjige, zapravo, knjge u knjizi. Mizeri(engl. Misery) – u bukvalnom značenju „beda”, pored imena fiktivnog lika „sirotice”, znatno snažnije upućuje na stanje u kom se pisac našao, ali i diskretnu sprdnju sa romanima ovog tipa. Oni kao po pravilu nose ime glavne junakinje (mnogi su objavljivani i kod nas: Marijana, Debora, Katarina, Marija sa Antila… Nisu svi „treš”, ali usled dominantnog trivijalnog šablona, kvalitetniji primeri često bivaju svrstani u jedan koš, poput „Anđelike” bračnog para Golon, „Gričke vještice” Marije Jurić Zagorke ili „Tuđinke” Dajane Gabaldon), priča se proteže na veliki broj tomova, usled čega zaljubljeni par prolazi kroz najneverovatnije i uglavnom predvidive situacije, preko najmanje dva različita kontinenta i društvena sistema. Kingova knjiga pruža dodatnu poslasticu u vidu odlomaka Šeldonovog dela u nastajanju. Možda nije zanemarljivo ni to što se junak-autor preziva kao jedan od najčitanijih tvoraca banalne literature koja u glavnim crtama odgovara opisanoj, Sidni Šeldon.
Još neke razlike u odnosu na knjigu su sledeće: Polov roman („Brze vožnje”) nema naslov („Untitled”); potraga za nestalim piscem kreće već nakon sedam dana, odvija se pomoću helikoptera i angažovanja patrola; Pol isprva krije tablete pod dušekom i ne dozvoljava Eni da ga „udrogira”, želeći da zadrži pribranost. Za razliku od književnog pandana, Šeldon ne razvija zavisnost od lekova, ali (bezuspešno) pokušava da ih Vilksovoj sipa u piće, tokom još jednog noviteta u odnosu na knjigu – scene „romantične” večere. Zatim, lik iz „Mizerinog povratka” nazvan po Eni nije dadilja, već kopač grobova; u Eninoj dnevnoj sobi, čitava polica je pretvorena u svojevrsni oltar posvećen Polu Šeldonu i njegovom opusu, sa svim delovima serijala o Mizeri Častejn i njegovom potpisanom fotografijom u sredini. Naročito zanimljiva inovacija je što stari šerif takođe postaje čitalac, kada interesovanje za Polov slučaj probudi ideju da, upoznajući se sa njegovim delom, nekako uđe u trag nestalom (zaista mu polazi za rukom, zahvaljujući jednom citatu).
Mašina na kojoj Pol kuca dosledno je Royalova sa nedostajućom tipkom N, ali su, za promenu, uslovi rada primetno pogodniji: za stolom kraj prozora, uz vidljivu slobodu i veću razobručenost. Naposletku, da bi ga onesposobila, Eni mu „samo” prebija obe noge, dok u (znatno brutalnijoj) knjizi nesrećni Pol ostaje bez stopala i palca na ruci.
S obzirom da se roman (uglavnom) odvija iz perspektive Šeldona, žrtve i zatočenika, ne postoji uvid u postupke okoline, eventualnu brigu prijatelja, porodice, vlasti… Sve se fokusira na uvrnut odnos taoca i tamničara, samim tim mračniji, iako ni u filmu ne izostaju bizarnosti, napetost i atmosfera puna pretnje – naprotiv. Delo je prilagođeno, možda ne na svačiju radost ublaženo, ali, dosta uspešno adaptirano u filmsku priču. Pored vrhunske glume, muzike, kadrova, toka radnje, koji nije tako teskoban kao u romanu, usled čega ga je lakše ispratiti, posebnu pohvalu zaslužuje odlično poentiran završetak. Još jednom se spoj priče Stivena Kinga i razigranosti dobre filmske ekipe pokazao kao dobitna kombinacija.
Autorka: Isidora Đolović
* Ovim tekstom portal Sinhro.rs nastavlja seriju Ekranizacije posvećenu filmskim adaptacijama književnih dela, svake druge srede u mesecu.
