„Robinzon Kruso”, roman Danijela Defoa koji danas uglavnom svrstavaju među književnost za decu – iako to baš i nije s obzirom na pitanja kojih se dotiče (ropstvo, ljudožderstvo, asimilacija, dominacija bele rase, itd… što postaje više nego jasno kada mu se vratite u nekom kasnijem dobu), jedna je od najuzbudljivijih i najomiljenijih priča svih vremena. Nastao kao nešto izmenjeno svedočanstvo o stvarnoj pustolovini mornara Aleksandra Selkirka, pokrenuo je modu tzv. robinzonijada iliti povesti brodolomnika, smeštenih na pusto ostvro i propraćenih brojnim izazovima preživljavanja u vanrednim okolnostima. Prema tadašnjem običaju imenovanja dela po glavnom junaku, Kruso i ovde postaje sinonim za nekoga ko posle niza nedaća uspeva da se izbori za opstanak i izbavljenje, isključivo sopstvenom snagom volje, domišljatošću i izdržljivošću, potpomognutim sa tek nešto malo srećnih slučajnosti.
Jedna od najdražih lektira iz osnovne škole doživela je nekoliko ekranizacija i podstakla nastajanje još više dela inspirisanih središnjom pričom (pomenimo samo „Švajcarsku porodicu Robinzon”, „Plavu lagunu”, Ekovo „Ostrvo dana pređašnjeg” ili zanimljivi roman „Fo” Dž. M. Kucija). Prva i možda najprepoznatljivija filmska verzija koju sam imala priliku da pogledam datira iz druge polovine devedesetih, a u glavnoj ulozi je Pirs Brosnan. Projekcija je održana u sklopu školskih poseta bioskopu, naravno, dok je sam film donekle romantizovan i sa izmenjenim završetkom, ali jednako snažno istaknutom poentom i porukom. Neke od efektnijih scena i danas pamtim. Ipak, ovom prilikom sam se opredelila za nešto stariju i manje poznatu adaptaciju, koja donosi slobodnije interpretiranje Defoovog pisanog predloška, pa je stoga i interesantnija.
„Kruso” (Crusoe, 1989), britanski film u režiji Kejleba Dešanela (inače, oca glumica Zui i Emili), imao je tada veliku zvezdu Ejdana Kvina (Desperately seeking Susan, The handmaid’s tail, Benny and Joon, Legends of the fall) u glavnoj ulozi. Već redukovanje naslova na prezime junaka nagoveštava, ne samo dovoljnu prepoznatljivost fabule putem biranja samo jednog dela sintagme, već novi ugao gledanja koji se sprema da ponudi. Pre svega, Kruso (Kvin;čovekčije ime, Robinzon, nijednog trenutka nije spomenuto) ovde nije avanturistički nastrojen neposlušni sin, već trgovac robljem. Shodno tome, radnja je smeštena u američku saveznu državu Virdžiniju 1808, u godine cvetanja robovlasništva. Ambiciozan i perspektivan, Kruso nudi poslodavcu da lično krene na plovidbu do afričke kolonije, tzv. tora sa spremnom novom isporukom mužjaka i ženskih, odnosno, tamnopute radne snage bogatih zemljoposednika. Početak na tržnici, gde se ljudi odmeravaju i prodaju poput životinja, postavlja radnju na čvrste temelje.
U toku puta, posadu iznenada pogađa teška bura koja razbija brod, a samog Krusoa ostavlja kao jedinog preživelog. Pošto se iskobeljao iz olupine, užasnuto sagledavši gubitke (naturalistički prikazani leševi drugova i rasparčani delovi brodovlja), shvata kako su ga talasi izbacili na obalu pustog ostrva. Ubrzo se ispostavilo da je brodolom pregrmeo i jedan psić, pa Kruso uz njegovo društvo počinje da se prilagođava novonastalim okolnostima. Sve vreme budno iščekujući prolazak spasilačke ekspedicije, preživljava kroz sve faze dobro poznate iz romana, uključujući traženje hrane (nije preskočeno ni mučno jedenje glista) i vode, adaptiranje nastanjenog prostora u ograđenu kolibu, gajenje biljaka, skladištenje zaliha, ali i otkriće stopa došljaka sa susednog ostrva, ljudožderskog plemena. Krusoov novi dom im, po svemu sudeći, služi za vršenje obreda, pa neočekivano dobija za saborce čak dve nesuđene žrtve.
Tu ponovo počinje razilaženje adaptacije u odnosu na roman. Prvi rob, koga je Kruso nazvao Lucky (Srećko; Hepbern Grejem), ne ostaje dugo uz junaka, s obzirom da ubrzo pronalazi njegovu glavu u blizini žrtvenika. Pored odsustva Krusoovog, ne navodi se ni ime koje je (u knjizi glasi Petko) nadenuo (ovde drugom) odbeglom robu (Ade Sapara) – baš kako piše na odjavnoj špici. Vreme koje provodi na ostrvu očigledno je kraće nego u originalu, naročito ono provedeno sa bezimenim gostom. Nema prevaspitavanja „plemenitog divljaka”, ali, koraci ka sporazumevanju su postepeni, logični i upečatljivi. Te scene ostavljaju pravi utisak, kao npr. kada rob iznenada, posle nekog vremena učestalog slušanja, na relativno tečnom engleskom jeziku (mada ne razume ni reč) zapeva o čoveku, psu i ambaru, temu koju je Kruso često ponavljao. Na kraju, junak mu pomaže da u toku noći pobegne sa broda i time izbegne sudbinu izlož(b)enog fenomena – kanibala, koju mu je već namenio naučnik sa Instituta (Majkl Higins). Izmena završetka je inače uobičajena i retko se preuzima onaj književni (Petko u Evropi i novi pogledi na društveni poredak); primera radi, u verziji sa Brosnanom, rob gine. Uglavnom, konačnim činom puštanja na slobodu vrhuni Krusoovo preobraćanje.
Ejdan Kvin odlično prenosi svaku nijansu ludila, strepnje i nemira usamljenog čoveka na nepoznatom ostrvu, njegove reakcije (od opreznih do histeričnih), užase i ushićenja. Redom su, pedantno prikazane faze prilagođavanja, a naročito je upečatljivo razdoblje sa psom ljubimcem, obeleženo dirljivom odanošću ovom, zadugo jedinom sagovorniku. Film predstavlja vizuelno uživanje, za šta najveće zasluge odlaze direktoru fotografije Tomislavu Pinteru, odgovornom za magiju tog aspekta brojnih domaćih ostvarenja, poput „Skupljača perja” ili „Bitke na Neretvi”. Njegovo ime, inače, nije ono jedino jugoslovensko koje ćete primetiti na odjavnoj špici: tu je JAT, ali i podatak da je jedna od lokacija snimanja beogradski „Avala film”. Muzička podloga je izuzetna i sve zajedno stvara vrlo sofisticiran ugođaj. Nema spektakularnih akcionih scena, kasting je sveden na minimum baš kao i dijalozi, ali su zato prisutni odmerenost, jasnoća i preciznost u rasporedu delova priče, glumi, slikama.
S obzirom na poduži uvod, od pronalaženja društva se sve (neočekivano?) brzo završava, ali, s druge strane, mnogo toga presudnog je već predočeno nemim scenama, poput one kada se, posle ko zna kog po redu okršaja, sustanari ostrva nađu u istom živom blatu; ili dok Kruso zadivljeno, raširenih očiju, sa palube posmatra nebo iste takve boje, udišući slani vazduh izbavljenja.
Vrlo je dobra i simbolika pranja (umivanja) lica: skidanjem bele ratničke boje, rob ogoljava svoje pravo ja pred Krusoom, koji se otuda i, prilično mahnito, zadovoljno smeje. Međutim, ova se prividna izjednačenost poništava svaki put kada se rob pojavi iznova ofarbanog lica i s perjanicom na glavi. To je svojevrsno vraćanje sebi, opiranje asimilaciji koje Krusoa s razlogom nervira, ali i vodi do spoznaje. Tvrdoglave čarke, pri čemu svaki od dvojice muškaraca (neću reći Gospodar i Rob, kao Defo, zato što ovde Kruso – za razliku od književnog pandana – vrlo brzo odustaje od pokušaja da nametne jaram, čak ironično zaključuje, odmah na početku: „Ovde nema ko ni da te kupi!”) insistira na svom govoru (npr. nazivu za meso ili kroz glasno natpevavanje), dokazuju besmislenost kategorija u toj nedođiji, opstajanje individualnosti i uzaludnost težnje da nam se drugi potčini.
Dok rob bude pokušavao da shvati na koji način funkcioniše puška, tresući je i udarajući, vezani (naglavačke obešeni) Kruso isprva strahuje, a potom likuje zbog obeležja civilizacijskog progresa koje je, eto, zbunilo jednog domoroca. Ali, život mu nešto docnije spašava grana, spuštena rukom i snagom drugog ljudskog bića, a ne barut. Koliki je samo put pređen, od početnog svrstavanja ljudi u mužjake iz tora do pružanja pomoći kanibalu, kako bi ostao čovek – a ne predmet ispitivanja… Na taj način, Kruso iskupljuje samog sebe i dovršava promenu koja mu se, nesumnjivo, sve vreme postepeno odigravala u duši. Mada ne vidimo dalje od plovidbe kući, niti možemo znati šta se odigravalo po njegovom povratku u Ameriku, jasno je da unutrašnji svet protagoniste više nikada neće biti isti. Sve je obavljeno tiho, bez preterane gužve i halabuke, baš kao što teče sam film.
Nije ni čudo što „Robinzon” (kao i svaka istinski velika priča, zar ne?) postaje parabola sudbine čovečanstva, podložna raznovrsnim reinterpretacijama i osmišljavanju drugačijeg ishoda, dok osnova ostaje uvek jednaka. Taj središnji deo ispunjavaju veštine preživljavanja i, još važnije, sposobnost saživljavanja. Naučiti da sačuvamo život tamo gde nas stihija baci, ali i da je jednakost naše prirode, kao ljudi, neporeciva i jača od svega, dve su suštinske poruke „Robinzona Krusoa” i ovaj ih film, fokusirajući se na upravo te strane priče, nenametljivo – a izvrsno poentira.
Autorka: Isidora Đolović
* Ovim tekstom, portal Sinhro.rs nastavlja seriju tekstova posvećenih ekranizacijama književnih dela, svake druge srede u mesecu.
