Našim čitaocima dosad prevashodno poznata po prevedenom romanu „Pod suncem“, Julija Fjedorčuk nam se sada predstavlja poetskom zbirkom „Psalmi“, koju je, u prepevu Milice Markić s poljskog, objavila izdavačka kuća „Heliks“.
Julija Fjedorčuk je predstavnica ekopoetskog pravca u književnosti, svojevrsne poetske manifestacije čovekovog nastojanja da iskorači iz antropocentrične vizije sveta i predstavi inherentnu prirodu svog odnosa sa Zemljom kao, zasad, jedinim staništem ljudske vrste.
Zakoračivši svojim poetskim izrazom u žanr čije je ishodište u anglosaksonskoj literaturi, Julija Fjedorčuk ispisuje Psalme kao svojevrsnu pagansku liturgiju. Boga Davidovih psalama zamenjuje suncem i prirodnim procesima, pokatkad slaveći život u svim njegovim pojavnim oblicima, a ponekad tugujući za onima koji su postali žrtve ekološke nesreće.
Predstavljanje zbirke pesama Julije Fjedorčuk Psalmi, biće održano u ponedeljak 3. juna, u 18h, u Biblioteci grada Beograda (Rimska dvorana) u organizaciji Izdavačke kuće Heliks. O knjizi, ali i ekopoetici uopšte, sa autorkom Julijom Fjedorčuk, razgovaraće Jelena Nidžović, urednica književno-tribinskog programa KCB-a, a o izboru Julijine zbirke i ediciji Ekvilibrijum: angažovana književnost u vremenima krize govoriće urednica Heliksa, Katarina Ješić.
Ugledna i visokonagrađivana pesnikinja (ponela je, pored ostalih, i nagradu koja nosi ime njene velike sunarodnice Vislave Šimborske), književni kritičar i prevodilac, Julija Fjedorčuk (1975) predaje američku književnost i teoriju književnosti, a svojim se izrazom nametnula kao jedan od ključnih protagonista takozvane ekopoetike, struje potekle iz anglosaksonske literarne orbite koja ponire u odnose čoveka i prirode. Vizija sveta koji ne samo što ne mora biti već i nije nužno antropocentričan jeste onaj eterični začin koji daje ukus i miris poeziji Fjedorčukove, pri čemu, takođe, nije slučajno što je kritičari sa Šimborskom dovode u vezu i zbog katkad blagotvorne, katkad opore ironije s kojom pristupa kako čoveku kao samoproklamovanom gospodaru sveta, tako i lirskom subjektu kao izdvojenom glasu koji može i ne mora biti i glas čovečanstva, te samom činu pisanja i, potom, prijemu toga napisanog u svetu o kojem je i za koji je i pisano.
Telesni, anatomski, fiziološki – takvi su Psalmi Julije Fjedorčuk, i onda kad zadiru u prapočelo i ishodište tvari:
„videla sam korenje isklijalog žita
i ovde ću da podignem hram
videla sam čist skelet guštera
pomno oplevljen rilom mrava
i ovde ću da podignem hram“
(Psalam VII)
i kad seciraju hladno-toplo tkanje putenosti:
„žiletom aprilskog svetla iz plavog zaleđa izrezane
perine oblaka, tim istim svetlom ovde i sada
probuđena
žena“
(Psalam X)
i kad o samom aktu pisanja govori kao o sprezi uma, duha i želuca:
„Što su bili pusti snovi danas više nisu.
Svakog dana nove pesme o nezasitosti“
(Psalam XIII).
- O vremenu i vodi – ko smo i kakav svet ostavljamo deci
- O konjima, ljudima i dva lica iste ugroženosti: Povratak Maje Lunde
Psalmi koji se često završavaju povlakama, pa onda u naredni Psalam uranjamo kao u nastavak prethodnog, u duhu buberovske tradicije počivaju na korespondenciji i dodiru onog Ja i onog Ti. Često je to Ti ovaploćeno u kćerki kojoj se pesnikinja obraća, gdegde sasvim nežno, upravo kao majka čedu, a negde pak sa saboračkom ironijom koja i to Ti i to Ja stavlja u kontekst šireg okruženja, suštinski hostilnog:
„ne boj se kćeri
broj naših eksperata raste li raste
nadaj se životu većem
i životu sve većem“
(Psalam IV)
Bez obzira na to da li ćemo pesnički svetonazor Julije Fjedorčuk doživeti kao naturocentričan i označen etiketom „ekopoezije“, ili ćemo u njenim Psalmima pronaći ton i poruke nove-stare religioznosti – tek, pred sobom imamo raskriljen orman pun jedne bolne, a živopisne intime.
Misao, odnosno osećanje da nam ovaj svet nije dom, osvežavano i gorčinom natapano u stihovima mnogih pesnika otkad je sveta i veka, na odblesak nailazi i u stihovima Julije Fjedorčuk, često okrenute i budućnosti, koja je, opet, neretko odraz prošlog u egzistencijalnom ogledalu:
„A kad nam se zatre dom, zar nas više neće biti.“
Julija Fjedorčuk (Varšava, 1975) poljska je spisateljica, pesnikinja i prevoditeljka. Vanredna je profesorka američke književnosti i teorije književnosti, i suosnivač Centra za studije o životnoj sredini na Univerzitetu u Varšavi. Za svoje debitantsko delo Novembar na Narevu dobila je nagradu Poljskog udruženja književnih izdavača, a zatim 2005. godine i austrijsku nagradu Hubert Burda. Predstavnica je ekopoetike, književne struje koja opisuje odnose između čoveka i prirode. Za roman Bestežinstvo nominovana je za najveću poljsku nagradu NIKE (2016), a 2018. je za zbirku Psalmi osvojila prestižnu pesničku nagradu Vislava Šimborska. Dela Julije Fjedorčuk prevedena su na mnoge jezike.
Julija će svoj boravak, koji je podržan od strane Poljskog instituta u Beogradu, iskoristiti i da u saradnji sa Kulturnim centrom Beograd dogovori radionice ekopoetike koje su planirane za decembar ove godine.
