Prikaz knjige „Dvostruki portret: Roman o Agati Kristi i Oskaru Kokoški“ Agnete Pleijel (Blum izdavaštvo 2021, prevod sa švedskog: Zorica Kovačević; orig: Dubbelporträtt, 2020)
Kratki roman napisan jednostavnim stilom, putem kombinovanja tehnika toka svesti i retrospekcije povezuje dve legendarne ličnosti tokom poznijih godina njihovih života. Kada u proleće 1969. retrospektivnu izložbu vremešnog Oskara Kokoške poseti entuzijastični mladić sa pomalo neobičnim predlogom, stvaraju se uslovi za istorijski susret i nastanak jednog slikarskog dela kao njegovog rezultata. Metju Pričard bi želeo da slavni ekspresionista izradi portret njegove bake, koji bi joj zatim zajedno sa suprugom dotične, arheologom Maksom Malovanom, poklonio u čast osamdesetog rođendana. Poput autora buduće slike, ni slavljenica nije bilo ko, već Agata Kristi, u tom trenutku najčitaniji živi pisac svih vremena i nekrunisana „kraljica detektivskih romana“.
U početku postoji snažan obostrani otpor. Agata ne voli da se fotografiše ili pozira, protivi se Maksovoj i Metjuovoj zamisli, a slikar joj deluje čudno, nepristupačno. Oskar nju, nasuprot tome, doživljava kao još jednog „britanskog snoba“, iziritiran upornim izbegavanjem da mu se kroz razgovor barem malo otvori, što smatra neophodnim preduslovom za portretistu koji bi da najvernije moguće „uhvati“ suštinu bića svog modela. Zapravo, čini se kako im je, pored generacijske bliskosti i svetske slave, jedina zajednička crta to što su u braku sa znatno mlađim supružnicima. No, za razliku od dirljivo posvećenog Maksa, Kokoškina Olda pokazuje nagoveštaje protivrečnog odnosa u „časovima slobode“ koje, dok muž radi, dobija kao predah od uobičajene uloge neke vrste negovateljice.
Ipak, kroz dogovorenih šest sesija podignute barijere postepeno padaju, pa iza ugleda, predanosti pozivu, kreativnosti, ostaju dva stvorenja ranjavana životnim okolnostima, svesna vlastitih ludosti i sveta oko sebe, na različite načine pripravna za borbu sa neprijatnim uspomenama. Dešava se nešto neočekivano: umesto da portretista najpre ogoli dušu mušterije, gospođa Kristi veoma dugo uspeva da ga drži u neizvesnosti, „izvlačeći“ ispovesti o najproblematičnijim delovima njegove prošlosti. Zapravo, sve do samog kraja, slično svom Poarou ostaje nedokučivi, vešti islednik koji uspešno odoleva sagovornikovoj znatiželji i očekivanju uzajamnosti ispovedanja.
Ono što ne izgovaraju jedno drugome, čitalac svejedno saznaje uvidom u misli, emocije, probuđena sećanja koja u naletima izlaze pred oči oboje protagonista, time dodajući fragment po fragment na njihove životne mozaike. Naslovna odrednica za portet u izradi dobija nekoliko značenja, budući da pored zvaničnog i najočiglednijeg, u pozadini procesa slikanja nastaju dva skrivena, duhovna prizora ličnosti sagledanih iz svakog ugla. Međusobnom komunikacijom na teme ljubavi, strahova, stvaralaštva, patnje, podjednako koliko i o neizrečenim stvarima, Oskar i Agata istupaju iz okvira respektabilnih umetnika i pokazuju nam se kao sasvim životne figure.
Prvo ukazivanje na simboliku iz naslova zapravo se vezuje za Kokoškinu molbu da mu Metju pronađe neku veoma staru Agatinu fotografiju, ne bi li na taj način bolje dokučio karakter one koju slika. Proučavajući lice na njoj, stiče utisak „kao da devojčica posmatra sebe iznutra dok strogo motri na spoljašnji svet. Dvostruki pogled.“ Ispravnost zaključka potvrđuje kasnije autopoetičko priznanje Kristijeve o veri u neophodnost distanciranja kako bi rad neometano tekao. Svoj stvaralački postupak opisuje kao „igranje lutkama“, a objašnjenja joj premrežuju asocijacije na scene ponete iz odrastanja u Ešfildu, obelodanjujući veliki udeo formativnih godina u izgradnji karaktera buduće žene i književnice. Veruje i da je odlično „prostudirala“ muškarce, pa joj nije teško da odmah nacilja Oskarovu najslabiju tačku.
U pitanju su traumatično iskustvo sa fronta u Velikom ratu i ljubav sa udovicom Almom Maler, nakon koje čak jedno vreme provodi u sanatorijumu. Posebno je upečatljiva epizoda naručivanja izrade lutke, kopije žene koju nikada nije zaista preboleo, krajnji izraz dostignutog očajanja („Dok si mlad, plačeš. Suza je s vremenom sve manje. Tu i tamo natapaju ono što čoveku ostane iznutra.“). Sa svoje strane, Agata kao najtežu ranu nosi propast prvog braka, čemu je takođe usledilo svojevrsno nervno rastrojstvo, kulminirajući u čuvenom nestanku od jedanaest dana koji je uzdrmao čitavu englesku javnost.
Upravo dok se ona priseća ishoda bekstva (o čemu, inače, govori iz trećeg lica, baš kao da se desilo nekom drugom), pronalazimo drugu varijaciju motiva udvajanja. Neverni suprug, vinovnik Arči je, naime, insistirao na zvaničnoj verziji o gubitku pamćenja, ali Agata svom psihijatru otkriva kako se tom prilikom možda „iznutra podelila na dve osobe“. Doktor to nalazi potencijalnim „ključem talenta za pisanje“, nužnim podizanjem zida između umetnika i stvarnosti. Od tada, za Kristijevu pisanje postaje način skrivanja privatnog „ja”, kako od sebe, tako i iza mnoštva tuđih ličnosti. Usled duge navike davanja potpune prednosti razumu, Kokošku posmatra kao starog romantičara idealistu, pa i zajedničko iskustvo dva svetska rata prelama kroz oprečne vizure prirode stvaralačkog čina.
Pogledajte i >> Mate Đorđević: Svako stvaranje je odricanje (intervju)
Na širem, spoljašnjem planu njihovih susreta, teče novo doba, šezdesete se bliže kraju, bujaju moda i pop-kultura, prašinu podižu studentski protesti, sletanje na Mesec i ratovi u dalekim zemljama – sve same promene koje dva simbola nekog drastično različitog sveta ne posmatraju uvek blagonaklono. To ih, ipak, ne čini obavezno staromodnim: značajno mesto pripada pitanju mladosti duha. Mada su oboje u osamdesetim godinama, ni Agata ni Oskar ne pokazuju znake „staračkog zamora“ ili zasićenosti radom. U slučaju književnice, takvom utisku doprinose potpuno saglasni doživljaji Metjua i Maksa, pri čemu njena kći Rozalind čak deluje ozbiljnije, starije i kruto. Agatin profil naročito precizno iscrtavaju razmišljanja obožavanog unuka, koji je smatra „najmanje konvencionalnom osobom na svetu.“
Nenametljivo, gotovo razgovornim tonom, autorka polazi od rekonstrukcije priče iza jednog umetničkog dela, na ograničenom vremenskom planu. Mada su oboje glavnih junaka veoma dobro poznati, samim tim i najveći broj iznetih podataka iz njihovih biografija, roman vešto izbegava faktografsku ponovljivost usled izabranog pristupa – iznutra. Delovi privatnih istorija nadovezuju se prema sopstvenoj logici, onim redosledom kojim dolaze do svesti junaka i shodno internom emocionalnom „rangiranju“ prema važnosti. Time se interakcija postavlja kao svojevrsna igra otkrivanja, gde majstor pokušava da pronikne u ličnost modela, od prvog razgovora postajući suprotno, predmet ispitivanja. Prema sagovorniku se Kristijeva postavlja kao enigma. Kokoška je, naprotiv, od samog početka neposredan, razoružavajuće iskren povodom svih mučnih ili možda kontroverznih detalja iz prošlosti koji posebno intrigiraju književnicu. Za njega, slikanje nije vid izolacije već otvaranje prema drugima.
Dijaloška introspekcija zrelih ljudi i umetnika, „Dvostruki portret“ ostavlja još jedan uspeli primer paralelnih (samo)otkrivajućih biografija.
Autorka: Isidora Đolović
