Dušan Dobrosavljević rođen je 2001. godine u Pančevu. Student je druge godine Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, slabovid. Učesnik takmičenja Književna olimpijada, u kojem je više puta stizao do republičkog nivoa. Piše kratke priče.
Stigli su u podnožje u suton. Za njima je bio čitav dan hoda, a sada ih je čekalo pešačenje od preko 20 kilometara do najvišeg vrha. Niko nije pretpostavljao da ih čeka čitava noć pakla. Grupa je brojala sedam članova bez vodiča. Hladan vetar je duvao sa istoka terajući jednom od njih strah u kosti. Vodič je razglabao o snežnim vrhovima i nesrećama u lavinama ne sluteći da je pošao skoro u zagrljaj smrti. Zapadni vetar je šibao po licu poručujući svom istočnom bratu da je nepoželjan.
– Zovem se Petar Jovanović. Prijatelji me zovu prosto Huanito. Taj nadimak sam dobio u Španiji tokom jedne od alpinističkih ekspedicija. Osvajali smo Pirineje. Moćna planina ti Pirineji. Dakle nije mi prvi put da osvajam vrhove.
Ove reči vodič Sergej je čitao kasnije mnogo puta podsećajući se biografija mladih alpinista. Sada je gledao u potiljak mladog Jovanovića, koji je sa jednom od alpinistkinja neuspešno pokušavao da upali vatru. I njenu biografiju je čitao kasnije mnogo puta.
– Zovem se Šarlot Bejker. Nemam nadimak. Nije mi prvi put da se penjem po nepristupačnim vrhovima. Bila sam i na Himalajima par puta, ali nikada na najvišem vrhu. Želja mi je da se popnem na najviši vrh Apenina.
Polako su napredovali kroz vlažni sneg, dok je vazduh postajao sve ređi i ređi. Sve je delovalo pusto, a jedini zvuk koji se čuo bio je bat njihovih koraka po snegu.
Sergej je predvodio grupu udarajući čeličnom palicom po ledu. U jednoj ekspediciji lavina mu je zdrobila nogu i od tada je hramao. To se dogodilo pre jedanaest godina. Mislio je da će rana vremenom potpuno zaceliti i da će moći da nastavi normalno bavljenje alpinizmom. Kada mu je noga zdrobljena mesecima je bila u gipsu. Prijatelji i rođaci su mu govorili da se okane alpinizma i da se okrene drugim stvarima koje ga ispunjavaju. Zakleo se da hoće. Ali strast kao i svaka strast. Hodao je zamišljen nad svojom sudbinom, kada mu je prišla devojka tamne kose i svetlih očiju. Sergej je osmotri, a tog izraza se sećao kada god je kasnije čitao njenu biografiju. Bio je to izraz najdubljeg očaja.
– Zovem se Kristin Šafel. Bavila sam se alpinizmom i ranije. Bila sam na velikom broju vrhova. Od njih bih izdvojila Monblan.
Da. Sada mu je prilazila sa izrazom najdubljeg očaja i najveće izgubljenosti. „Gospodine Nikolajeviču,“ prišla mu je nežno i bojažljivo. Njen engleski bio je primetno loš sa velikom dozom francuskog akcenta. „Kako mogu da ti pomognem?“, pitao je. „Izvinite gospodine,“ promucala je, „Petar i Šarlot kažu da se približava lavina.“ „Hvala ti Kristin.“ „ Ovde ćemo zastati noćas!“ viknuo je kako bi ga čuli i zaostali članovi grupe. „Sutra nastavljamo ka vrhu!“
Izvadili su šatore i zapalili vatru, a onda je počelo. Snažno hučanje je probudilo one koji su već bili zaspali među kojima su bile i Šarlot i Kristin. Gomila snega i leda jurišala je ka njima nezaustavljivom brzinom. Vetar se pojačavao, a hučanje je pretilo da im probije bubne opne. Šarlot, Kristin, Petar i Viktorija su se zbili u jedan šator koji je igrao na vetru. Viktorija je bila mlada Ruskinja ni sa kakvim alpinističkim iskustvom. Njena biografija bila je prazna. Sve tri devojke bile su ljubomorne jedna na drugu zbog zaljubljenosti u Petra, ali to im nije smetalo da rade kao tim.
Pored njega je u grupi bilo još tri muškarca ne računajući Sergeja. Bili su to Jan iz Češke, Hans iz Nemačke i Lujiđi iz Italije. Svaki sa bogatim iskustvom alpiniste. Nije znao koliko će lavina trajati, pa je izašao da proveri šta se dešava ostavivši devojke u neprijatnoj tišini. Kada se vratio, zatekao ih je u istom položaju, samo što su Šarlot i Viktorija imale masnice na obrazima. On baci jedan pogled na njih dve, a potom i na Kristin koja trepnu i odmahnu rukom. „Jedva sam ih razdvojila,“ reče ona na francuskom. Petar sede na svoju vreću za spavanje pogleda ih sve tri, a zatim načini naklon glavom i otpoče svoj govor.
„Drage moje,“ reče on ulažući veliki napor da ne pocrveni dok to govori. Pričao je na engleskom, kako bi ga sve tri razumele. Nizao je reči polako, uspavljujuće. „Ja znam da ste sve tri zaljubljene u mene. I ja takođe gajim osećanja prema vama. Ali to nije razlog da se pobijemo međusobno. Treba da provedemo još tri meseca ovde. Ako se budemo tukli kad god nam se ukaže prilika, nećemo daleko stići. Razumem i umor i iscrpljenost i sve razumem, ali ovo jednostavno nije način. Sve tri ste prelepe devojke. Ako zanemarimo osećanja, zavoleo sam vas kao sestre.“
Kada je završio, devojke su ćutale. A onda kao na usporenom filmu, Viktorija ustade sa svog mesta i baci se u zagrljaj preostalim dvema devojkama. Kristin privuče i Petra i sve četvoro formiraše lanac telima. Tada u šator uđe Jan momak iz Češke i videvši scenu upita: „Šta se ovde desilo?“ Pošto nije dobio odgovor, on pređe preko pitanja kao da ga i nije postavio.
Književni periskop – POEZIJA i PROZA
„Prošla je lavina. Sergej zove da čistimo sneg da bismo lakše prošlii ujutru. Hans i Lujiđi su već napolju mene su poslali po tebe.“ Petar klimnu glavom i pođe za njim. Kada je napustio šator, devojke su još dugo sedele u tišini.
Vetar je sada duvao dosta slabije, a lavina se potpuno smirila. Momci su sa velikim naporom čistili sneg i bušili led. Jan i Hans su razgovarali o vremenskim uslovima na Tibetu, dok su Petar, Lujiđi i Sergej radili ćutke. Odjednom se začu zaglušujući prasak, koji gurnu santu leda koja se ispreči između njih. Daleko odatle Petar začu vrisak. Činilo mu se da je ceo svet promenio svoju osu.
Ispipa led nogom i shvati da ga svega nekoliko pogrešnih pokreta deli od dna litice. Na leđima je osećao teret opreme za razbijanje leda, ali i ranca sa ronilačkom i alpinističkom opremom.
Bez trunke razmišljanja zgrabi opremu za sneg i uz snažan zamah baci je niz provaliju. Zatim iz ranca izvadi radio, dodirnu ekran i progovori iscrpljenim glasom.
„Ovde Petar Jovanović član ekspedicije 1220. Izgubio sam kontakt sa grupom, kao i sa vodičem. Ako me neko čuje, molim za hitan odgovor.“ Odgovor je stigao za manje od sekunde. „Čujemo Vas. Možete li nam dati svoj trenutni geografski položaj?“ Petar je sada munjevito razmišljao. Znao je da radio poseduje mogućnost prenosa geografskih podataka na daljinu, ali nikada nije upotrebio tu mogućnost i čvrsto je verovao da neće ni morati. Ali kako kaže stara poslovica „Nužda zakon menja“, pa je stoga uključio bežični odašiljač i u mikrofon rekao. „Trebalo bi da ste ga upravo dobili.“ „Jesmo.“ Odgovori glas iz radija. „Poslaćemo spasioce.“
Petar nije znao kome pripada taj glas, ali bio mu je neizmerno zahvalan. Gledao je nepregledno ledeno prostranstvo i mislio je da će se zamrznuti pre nego što bilo koja spasilačka misija stigne do njega. Svuda oko njega su bili masivni blokovi leda koji su pretili da ga zdrobe pri najmanjem pokretu. Minuti su prolazili kao sati, a svakog minuta bilo je sve hladnije. Mesec se povlačio ustupajući mesto zori, koja je kasnila. Petar začu krčanje radija i isti onaj glas.
„Gospodine Jovanoviću?“ „ Da čujem Vas.“ Procedio je kroz stisnute zube. Očekivao je loše vesti.
„Vidite li crvenu zastavu na nebu?“ „ Vidim,“ potvrdi Petar.
Dalja uputstva mu nisu bila potrebna. Dograbio je iz ranca signalnu lampu i poslao signal ka helikopteru. Motor mu je sada zujao tačno iznad glave. Pilot ga je najzad primetio i spustio merdevine, na kojima su se za tren oka našla dva čoveka. Zatražili su konopac od pilota, a kada im ga je dao, ukrcali su Petrovo telo u letelicu.
U letelici je bila čitava Petrova grupa. Kristin i Jan nadneli su se nad njim. Bilo je očigledno da nije disao. Jan se ispravio i turobnim glasom objavio. „Mrtav je.“
Helikopter je leteo punom brzinom i pretio je da se sruši. Ispod njih je bilo more sa talasima visokim preko šest metara. Hans je stezao kontrole, dok se helikopter tresao. Lujiđi je sa kopilotskog sedišta gledao divovske talase. Sergej je sedeo i sa čudnom smirenošću gledao šta se dešava. Ostalo troje je sedelo u nečemu nalik dremežu, kad se Jan trže. On probudi devojke i privuče pažnju ostale dvojice momaka. Ali bilo je prekasno.
Helikopter svom težinom tresnu o stenje i nestade pod talasima noseći svoj teret na dno Severnog ledenog okeana, gde ga je pronašao desetogodišnji dečak šezdeset godina kasnije u toku bezazlene igre gusara.