Duša kao izgnanstvo: o romanu NEVIDLJIVI SATI Dejvida Mičela

Dejvid Mičel. Foto: Mariusz Kubik

Dejvid Mičel: Nevidljivi sati, Laguna, Beograd, 2016.

Slavni pisac britanskog porekla koji je deo svog profesionalnog života proveo u Hirošimi kao profesor engleskog jezika podario je književnoj publici sedam vrlo interesantnih romana. Kombinovanje vremena i prostora, kao i kontraverze imaginativnog panoptikuma ovog ingenioznog i originalnog autora glavne su odlike njegovog opusa sa jezički i retorički neviđeno gustim i intrigantnim štivom.

Lutajući svetom sa pričama koji se detaljima prožimaju jednu u drugu u svom prvom romanu „Sablasno napisan“, kao i tekućom pričom po virtualnim svetovima devetnaestogodišnjaka Edžija Mijakea u romanu „San broj 9“ Dejvid Mičel otvara jednu čudnu galeriju likova koji sa sobom nose prokletstvo konzumerske sadašnjice, ali i identiteskog ludila sa furioznim scenama od kojih zastaje dah. Ovim se prvim romanima Mičel nametnuo književnoj publici kao pojava koja ima moć da zaviri u mrak uvrnute rukavice XXI veka, ali i vremenski mnogo dalje, u jednoj mogućoj ne tako dalekoj od nas distopiji.

Taj kreativni terk Mičel produžava i sa sledećim romanima koji (ako u međuvremenu isključimo njegov poluautobiografski roman Black Swan Green) se razvijaju u trilogiju ne toliko po događajima, koliko po likovima koji se sreću u sva tri romana, a to su: „Atlas oblaka“ (po kojem je snimljen i film), „Hiljadugodišnje jeseni Jakoba de Zuta“ i „Nevidljivi sati“. I pored toga što sva tri romana imaju različitu konstrukciju, oni u svojim pričama impregniraju imaginativnu i distopijsku stvarnost sa jednom fantastičnom preciznošću. U „Atlasu oblaka“ likovi i priče putuju kroz vreme i sa praistorijskih doba završavaju ne tako daleko od sadašnjosti, u kasni dvadeset i prvi vek, dok se „Hiljadugodušnje jeseni Jakoba de Zuta“ vraća nekih tri vekova natrag u trgovskom centru Dedžima na ostrvu Nagasaki u Japanu i fokusira se na jednu tragičnu ljubavnu priču koja isto tako ulazi u jedan rigidan imaginativni vrtlog.

„Nevidljivi sati“ ima, s druge strane različitu konstrukciju od ostala dva romana ove trilogije, ali na neki način je i simbioza tih dveju konstrukcija: sledeći život Holi Sajks sa njenih 15 godina u osamdesetim godinama prošlog veka pa sve do njene duboke starosti sredinom XXI veka u pogubnoj distopiji koja je zavladala celom planetom. Na početku ove nedokučive priče, čitalac ne može da prepozna do kraja imaginativni svet Dejvida Mičela zato što u prve dve priče on ubacuje samo deo tih tzv. „horologa“ koji bi da zavladaju dušom smrtnika. Zato on i negoveštava da je ovo roman sa povremenom „smesom“ irealiteta. Priča je podeljena na šest dela koji se događaju u različnim periodima XX i XXI veka, tačnije u 1984, 1991, 2004, 2015, 2024, 2043 godini.

Holi Sajks preživljava celu Odiseju od male buntovne devojčice koja beži iz kuće i tom prilikom preživljava svoje prvo ljubavno razočaranje, pa preko traumatskog braka sa ratnim žurnalistom Edvardom Brubekom i gubljenjem svoje jedine kćerke Ife. Ona, u stvari preživljava celu tragediju jednog veka koji se matematički kreće kao po putanji školske godine, prelazeći sa jednog u drugi vek. Borba tzv. „horologa“ i „anhoreta“ čije je jezgro čak u petoj priči „Lavirint Horologa“ dešava se kao pozadina za sve vreme dok teče intimna tragična priča Holi Sajks i tu Dejvid Mičel razvija jednu fantastičnu filozofsku anahronu teoriju – teoriju dijalektičkog potcenjivanja duše. Ovu zadnju sintagmu sam sklopio samo kao izazov kako bi otvorio tu slojevitu Mičelovu „Pandorinu kutiju“ koju punctum u ovo vreme otvaraju političari ubeđujući sebe da rade za dobrobit čovečanstva. U celini ova priča uspeva, na izvanredno komplikovan način (ali sa ozbiljno razrađenim sistemom): da ovozemaljsku egzistencijalističku istoriju potčini imaginativno restruktuiranom hipokrizijom koja neminovno vozi u smrt.

Besmrtnici su „zli dusi“ naše distopijske budućnosti, tačnije oni su razlog za ceo taj budući pogubni period. Recimo, kao što su dinosaurusi razlog za hiljadugodišnje periode prapočetka civilizacije. Tu se stvara epika ovog veoma glomaznog, ali izuzetnog romana. Dramski naboj koji počinje tek u drugoj priči sa runaway istorijom Džona Penhalogona samo nas upoznaje sa tzv. „anhoretima“ čiji prvi i indikativan predstavnik Imakule Konstantin postaje lajt motiv, ali i izuzetno važan epilog cele epopeje sa mirisom lavirintske čarobne prašine. U ovoj unikatnoj epopeji Mičel interferira ovozemaljaku priču sa fantazmagoričnom borbom „horologa“ i „anhoreta“ i sve to samo zbog „duše“. On je proročki izdvojio zadnje nešto ka čemu srljaju i smrtni i besmrtni ljudi – duša. Gde vode ta milenijumska sukobljavanja besmrtnih bića koji se stidljivo i jezivo pojavljuju u životu smrtne napaćene „duše“ Holi Sajks? Ka isceđenoj i izmrcvarenoj civilizaciji gde je ta duša ostala da označi beskrajno izgnanstvo upravo smrtne predstavnice suludog rata bez razloga.

Mnogi su se pisci u svojim delima zanimali besmrtnošću i večnim životom. Jedna od njih je i Virdžinija Vulf koja je u besmrtnost ukomponovala i androgenost. Tačnije, u njenom „Orlandu“ glavni lik ne menjajući svoje ime menja svoj pol, ali ostaje večan. On luta vekovima menjajući mesto samo da ne ostane zatočenik prokletstva svoje besmrtnosti. Tako se, valjda bolje oseća, a verovatno se i Virdžinija Vulf bolje osećala žudeći za tim dok je stradala u jalovim brakom sa Leonardom Vulfom, misleći na, u to vreme mediokritetsku spisateljicu Vitu Sakvil – Vest. Navodim ovaj primer zato što besmrtnost je nešto o čemu današnji naučnici veruju da će uskoro biti moguća, a prokletstvo tog stanja oseća vrlo bolno jadna Holi Sajks koja gubi svoju Ifu, a zauzvrat ne dobija večnost. Samo podvalu Marinusa koji i u zadnjem delu ovog fascinantnog romana viri iz nekog prikrajka. Unakrsnu požudu Virdžinije Vulf kao ličnost koja je stvarno postojala i Holi Sajks kao izmišljene ličnosti, nalazimo u vrtlogu životne sreće koju Mičel poklanja svojim likovima u pakovanju gorke strasti koja im, sa druge strane opet nudi smrt kao izlaz. Zato je ovaj roman neverovatno žestok. Nabijen akcijom i furioznim tempom navodi vas da uživate u vrtoglavici koju lagano dobijate dok jurite stazama njegovog unikatnog narativa.


Pročitajte i >> Knjige o putovanjima zbog kojih ćete odmah spakovati kofere


Dejvid Mičel u svojim romanima zna da pogleda u srž stoleća. Zna da odvoji civilizacijsku traumu i da je epistolarno prezentira kako bi dobila na doživljaj i kako bi otvorila demonsku filozofiju uzaludnog preživljavanja. On ni u jednom trenutku ne plasira besmrtnost kao plod potrage. On je nudi kao varijantu i ne samo Holi Sajks, (koja je ne primećuje zagrcnuta svojim nesrećnim životom), nego to ne uspeva da primeti ni zaljubljeni do ušiju Jakob de Zut, niko, čak ni suludi Adam Juing u „Atlasu oblaka“. Mičel opovrgava večnost detaljno je analizirajući. On se ciklično vraća na apoteozu zagrobnog života ostavljajući da se logika večnosti udavi u svojoj nekoherentnost. Zato „Nevidljivi sati“ su vreme koje prolazi pored nas i u zavisnosti od životnih događaja ono nas povremeno oštro okrzne i mi izlazimo sa naše vremenske putanje ne bi li se prepustili tom vremenskom obruču da nas malo prodrma i promeni životni balans.

Holi Sajks je Orlandova duša u izgnanstvu gde je Mičel ostavlja zauvek. Tu, u tim potocima suza i tuge klija njena večnost, ona besmrtnost na koju nas Mičel upozorava sve vreme dok čitamo njegov roman u ovoj u prvi mah nedokučivoj trilogiji. Zato je ovaj roman antologijski, upravo zbog nesuđene dijalektike duševnog progona, potraga za mestom gde u stvari nema ničega (kao što u zadnjem delu romana „Šips Hed“ posle užasnog rata nema elementarne uslove za život), gde je duhovno oboljeni homo sapiens ostavljen da sam sebi smisli novi početak.

U formalnom smislu, Dejvid Mičel se povremeno poigrava konstrukcijom glavne priče koja je negde tekuća, a negde ih je više koji se preklapaju i nadopunjuju, ali sve u svemu to je nova poetika koju treba bez ostatka probati shvatiti. Ja pomno verujem da taj ukus u našem promišljanju neće skoro iščiliti.

Sašo Ognenovski

Share