Idući stazama Andrićevog života i tragajući za pojedinostima kojima bih upotpunila mozaik književnog rada jedinog nobelovca sa našeg jezičkog područja, naišla sam na knjigu profesorke Zlate Bojović „Stari Dubrovnik u srpskoj književnosti“ i u njoj tekst pod naslovom „Zanimanje Ive Andrića za dubrovačke teme“.
Iz ovog teksta se saznaje da su Dubrovnik i Dubrovčani bili predmet Andrićevog interesovanja o čemu svedoče zabeleške nastale tokom Andrićevih istraživanja ovih tema. Pre svega, Andrić je čitao dela dubrovačkih renesansnih i baroknih pesnika, a portretima nekih od njih (Đorđe Dragišić, Đorđe Radojević Gizdelin, Ivan Fran Jukić) bavio se u doktorskoj disertaciji „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Takođe, Andrića je interesovala i istorija odnosa između Dubrovnika i bosanskih vladara, kao i između Dubrovnika i Turaka. Prikupljao je građu o hercegu Stjepanu i Ruđeru Boškoviću i vremenima u kojima su oni živeli.
Andrićevo interesovanje za Dubrovnik i Dubrovčane imalo je odjek i u njegovim pripovetkama. Pripovetke sa „dubrovačkim temama“ povezuje vreme nastanka, a to su poslednje godine Andrićevog života i rada: „Predvečernji čas“ (1961), „Dva zapisa bosanskog pisara Dražeslava“ (1963), „Susret“ (1965), „Dubrovačka vejavica“ (1968-1969), „Ranjenik na selu“ (1971-1972).
Ove pripovetke, izuzev poslednje, povezuje i lik bosanskog pisara Dražeslava kroz koji Andrić iznosi zapažanja o specifičnoj naravi i navikama Dubrovčana. Bosanskom pisaru Dražeslavu je bilo suđeno „da se do poslednjeg dana svoga boravka u Dubrovniku očarava i razočarava, zanosi i trezni, sve naizmence; ukratko: da se stalno objašnjava i razračunava sa ovim gradom i sa svim onim što u njemu vidi, oseti i doživi“ („Dubrovačka vejavica“).
Andrić u navedenim pripovetkama, pišući o Dubrovčanima, stavlja u prvi plan nepremostive razlike između njih i Bosanaca. Njihovoj „primorskoj veštini i uglađenosti“ suprotstavlja bosansku „grubost i nespretnost“. To su dva sveta koja se povremeno, onda kada potrebe zahtevaju, dodiruju i prožimaju, ali nikad ne mogu da se u potpunosti shvate i trajno prihvate. Pisar Dražeslav opčinjen lepotom mlade Dubrovčanke, kćerke Marina Lukarevića, bolno, ali trezveno konstatuje: „Svakako, to se gore, u našim krajevima, ne bi održalo dugo“; „To cveta i docveta ovde, ali to se ne presađuje“ („Susret“). Takođe, bolovanje ranjenog Dubrovčanina u malom i siromašnom hercegovačkom selu Dubac događaj je koji je uredio sticaj okolnosti, a na koji niko od meštana nikada nije mogao ni da pomisli („Ranjenik na selu“).
Dubrovnik i dubrovačko zaleđe i ranije su u književnosti predstavljani kao susret dva sveta čiji se stanovnici bitno razlikuju po mentalitetu, shvatanjima, načinu života. Primer je „Novela od Stanca“ Marina Držića, najznačajnijeg predstavnika dubrovačke renesansne književnosti. U ovoj farsi, obesni gradski mladići koriste Stančevu starost, uplašenost, nesnalažljivost u gradu i naivno verovanje u podmlađivanje da sa ovim seljakom vlaškog porekla učine „novelu“ (šalu).
Za bosanskog pisara Dražeslava Dubrovčani su dvosmisleni i dvolični. Ovo njihovo dvojstvo je uslovljeno životom i na kopnu i na moru. Otuda, iako je kod njih sve „moćno i snažno“, ipak je „nekako kolebljivo, neuhvatljivo i neshvatljivo“.
„Stalnost se utvrđuje zakonima, a ti njihovi zakoni su stalno u službi prilagođavanja promenljivoj stvarnosti“. („Dva zapisa bosanskog pisara Dražeslava“)
Jedina stalnost i „mera stalnosti svih stvari i odnosa“ za Dubrovčane je novac. Oni, poput Rajke Radaković, glavne junakinje Andrićevog romana „Gospođica“, brinu o novcu toliko da se može reći da za njega žive.
Dubrovčani se izdvajaju i po sklonosti ka ulepšavanju stvarnosti: „…sve nešto tutolje, kriju i zamazuju, pa čak, evo, ni svoju zimu neće da nazovu pravim imenom“ („Susret“).
Dubrovčane iz Andrićevih pripovedaka čitalac doživljava kao kolektivni lik subjektivno prikazan iz ugla bosanskog pisara Dražeslava. Iako njegova zapažanja o Dubrovčanima nisu laskava, pisar Dražeslav zna da će, odlazeći iz Dubrovnika, zažaliti za tim blagim podnebljem i za ljudima koji nisu tako rđavi.
I u liku bosanskog pisara Dražeslava, kao i kod Dubrovčana, zapaža se dvojnost. On je „bolno tuđ svom rodnom kraju“, a stranac i usamljenik „u zemlji pod južnim nebom“. Zato nisu samo Dubrovčani kolebljivi, neuhvatljivi i neshvatljivi. Ove osobine su deo ljudske prirode i prisutne su u svakom čoveku u većoj ili manjoj meri.
Autorka: Jelena Skrobić
Literatura:
Z. Bojović, Stari Dubrovnik u srpskoj književnosti, Službeni glasnik, Beograd, 2010
I. Andrić, Zatvorena vrata i druge priče, Sezam book, Zrenjanin, 2012.
Z. Bojović, Istorija dubrovačke književnosti, Srpska književna zadruga, Beograd, 2014.
