– Svet polako zaboravlja. Polako i sigurno.
– I nastavlja da jede svoj sendvič zavijen u masnu hartiju.
“Drveni sanduk Tomasa Vulfa” je televizijska drama koju je Danilo Kiš napisao po narudžbi kada ga je Filip David, tadašnji urednik dramskog programa, pozvao da sa sedam pisaca napiše dramu o sedam smrtnih grehova. Pored Kiša bili su pozvani: Borislav Pekić, Mirko Kovač, Bora Ćosić, Dragoslav Mihailović i Živojin Pavlović. Kiš je za temu izabrao lenjost.
Od 1965. do 1968. Danilo Kiš je radio kao dramaturg Ateljea 212. Iz iskustva koje je stekao kao dramaturg nastale su kasnije tri njegove televizijske drame – “Noć i magla”, “Papagaj” i “Drveni sanduk Tomasa Vulfa”, i dramatizacija pripovetke “Grobnica za Borisa Davidoviča”.
“Drveni sanduk Tomasa Vulfa” je priča o dva čoveka, jedan je bivši logoraš a drugi ratno siroče, koji pokušavaju da od zaborava sačuvaju ono što ne bi smelo da bude zaboravljeno, pri čemu ponovo prolaze kroz isto mučenje i nemoć upravljanja sopstvenom sudbinom.
“Na početku dramske igre “Drveni sanduk Tomasa Vulfa” stoji srećna zamisao – ili nesrećno odsustvo boljih ideja – nekog od urednika televizije, koji je predložio sedmorici pisaca, među kojima i meni, da napišu dramsku varijaciju na temu jednog od smrtnih grehova. Pošto sam već imao gotov model u ličnosti koja mi može poslužiti kao paradigma lenjosti, to sam predlog prihvatio. Anegdota o drvenom sanduku je, dakle, autentična, kao što je autentična i ličnost nesrećnog pisca koji provodi život čekajući nebeske znake nadahnuća. Za model mi je poslužio moj negdašnji prijatelj, kojeg sam upoznao u Strazburu, i čija se oblomovska figura nadvija kao senka nad celom tom edukativnom dramom. Volju su mu bili ubili u nekom od nemačkih logora, gde je bio odveden kao dete, preživevši pre toga pakao varšavskog ustanka. Živeo je od skromnih ratnih reparacija i u svetu svojih košmara. Verovao je, naivno, da je za literaturu iskustvo stradanja dovoljno.
Što se tiče druge ličnosti u drami, doktora, ona je nastala kontaminacijom dveju stvarnih osoba, koje sam takođe poznavao: jednog starog dobrog Rusa i jednog starog dobrog profesora keramike i crtanja, poreklom Mađara iz Češke, koji mi je, negda, uplatio sumu za tečaj francuskog jezika. Mada u ličnosti pisca iz drame ima bez sumnje deo i mog smrtnog greha – pošto je moj odgovor na pitanje iz Prustovog upitnika: Koju manu najlakše praštate? upravo lenjost – nadam se ipak da te dobre ljude nisam sasvim izneverio i da nisam povredio njihovu uspomenu”.
– Danilo Kiš, “Noć i magla”, Predgovor –
Ono što povezuje dva glavna (i jedina) lika u drami jeste njihova usamljenost, jalovost i očajnička želja da se ne zaborave događaji i ljudi koji su u jednom momentu bili deo nečijih života, i s druge strane ideja da se učini neko veliko delo.
Povodom 80 godina od rođenja Danila Kiša drama “Drveni sanduk Tomasa Vulfa” biće prikazana u Domu omladine Beograda, u okviru retrospektive Književnost na filmu na 4. Beogradskom festivalu evropske književnosti, 24. juna u 21 čas.
Jakov je mladić, odrastao kao ratno siroče, on je gledao kada su mu majku i sestru odvodili u logor, u njemu je 10 godina razmišljanja, mora i nesanica koje želi da pretoči u knjigu u kojoj će se ogledati iskustvo miliona. Doktor ga podržava u tome očekujući knjigu u kojoj će biti sažeto njegovo iskustvo i sudbina njegovih bližnjih – želeći na taj način da sačuva od zaborava njihovo postojanje. Njega potresaju zločini koje je preživeo, ali i ravnodušnost ljudi koji zaboravljaju na te zločine.
Knjiga (i umetnost) jedino su u stanju da sačuvaju ljude i događaje od zaborava, ali za njeno nastajanje nije dovoljno samo iskustvo. Jakov bez griže savesti nalazi opravdanja za svoju lenjost i beskonačno odlaganje pisanja, tražeći na kraju od doktora da mu obezbedi drveni sanduk u koji će, poput pisca Tomasa Vulfa (roman “Pogledaj dom svoj anđele”), stavljati svoje rukopise. Međutim, Jakov i Tomas Vulf su stavljeni u kontrastni položaj, oni su različiti, a u toj različitosti jalovost mladog neostvarenog pisca biva još veća. Oblomovski lik Jakova otkriva da je za nastajanje umetničkog dela potrebno daleko više od samo volje i iskustva – sve što je on na kraju napisao, bila je posveta koju je pročitao na grobu svoga prijatelja. A jedini način da doktor sačuva uspomenu na svoje najdraže je da na njegovoj urni uz njegovo ime stoje još tri imena, čije je duše udahnuo kroz crni dim koji je dolazio iz logorskog krematorijuma.
Prijateljstvo Solomona i Jakova, koje počiva na doktorovom utisku kako je jedino Jakova u bioskopu potresao film o Jevrejima, prožeto je obećanjima, nadanjima, lažima, a njihov odnos podseća na odnos između oca i sina, učitelja i učenika. Doktor je iskustvo, on se nada da će biti napisana knjiga o njemu, dok je Jakovu prepušten talenat, i njega vodi sujeta da će napisati tu knjigu. I jedan i drugi maštaju o nemogućem.
Drama “Drveni sanduk Tomasa Vulfa” je priča o lenjosti, ali i priča o odsustvu čuda. Kiš je prihvatio definiciju umetničkog dela po kojoj je umetničko delo “plod truda i čuda”, a Jakov je u neprestanom iščekivanju čuda koje ne dolazi, niti će doći s obzirom na njegov otpor prema delanju, izostanak truda i greh lenjosti.
U jednom intervjuu iz 1973. povodom ove drame, Kiš je rekao:
Smatram da je to prava stvaralačka lenost. Ulogu Jakova pisao sam specijalno za Zorana Radmilovića, jer mislim da u njemu ima ponešto od jedne takve ličnosti. Ulogu doktora Singera nisam pisao za Slobodana Perovića, ali kao da jesam. Stvar je, dakle, krenula od lenosti, mada se u drami pojavljuje nekoliko ključnih pitanja mojih literarnih preokupacija: odnos otac sin, detinjstvo, pitanje smrti, smrti kao svođenja računa. “Drveni sanduk” izišao je iz arsenala mojih ličnih sećanja.
Drama “Drveni sanduk Tomasa Vulfa” premijerno je emitovana 26.10.1974.
Uloge: Zoran Radmilović, Slobodan Perović.
Scenarista: Danilo Kiš
Direktor fotografije: Tomislav Pinter
Reditelj: Branko Ivanda (Nagrada na Festivalu JRT, Portorož ’74)
Veoma sam zadovoljan ekipom. Dolazim često na snimanje da bih nešto naučio od Ivande. Mislim da je rediteljski posao, zbog kolektivnog rada lišen one tragične usamljenosti koju ima pisac. Ako mi Ivanda otkrije tajnu režije, ili ako sam nešto ukradem od te misterije, prestaću da pišem knjige.
– Danilo Kiš, 1973. –
Sinhro.rs / B. Ilić
