Dragana Lisić: PET PESAMA

Dragana Lisić rođena je 19.10.1998. godine u Novom Sadu, gde je završila Gimnaziju “Jovan Jovanović Zmaj”, a potom osnovne i master studije Srpske književnosti na Filozofskom fakultetu. Trenutno je doktorand i istraživač-pripravnik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pored toga, studira i Teatrologiju na Palama, na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu, gde i živi. Objavila je zbirku poezije Tragovima… 2022. godine u Brankovom kolu u Sremskim Karlovcima i bila laureat nagrade koja postoji već pola veka, Stražilovo, kao i poetsku zbirku Memento vitae 2024. godine u Poetikum izdavaštvu iz Kraljeva. Dobitnica je i nagrade Vojislav Despotov Scene svih kreativnih. Objavljivala je poeziju u: listu Vesna, Noema, Kulturnom dodatku Večernjih novosti, Omladinskom listu Dnevnika, zborniku Dimenzija pjesme Udruženja Nova Svjetlost iz Sarajeva, zborniku Sinđelićeve čegarske vatre udruženja Branko Miljković iz Niša, zborniku Rosa u podne Dragana Markovića, na portalu Poenta i dr. Pesma Biografska iz prve zbirke prevedena je na francuski jezik, a prevod je objavljen u zborniku Nouvelle Poésie BCMS 2023. godine. Bila je jedan od organizatora Novosadskog festivala knjige Nofek 2017-2019. godine. Kao saradnica Brankovog kola, Sajma knjiga u Novom Sadu i u samostalnoj organizaciji, moderirala je brojnim književnim događajima. Vodila je Youtube i Instagram serijal Putevima književnosti. Osim poezije, piše i prozu, eseje i kritiku. Kritika joj je objavljivana u časopisu Trag iz Vrbasa i Književnim novinama iz Beograda, a eseji u kragujevačkim Koracima i Liparu, zborniku Philologia Serbica u Banjaluci, Kultura komuniciranja u Mostaru, Savremena proučavanja jezika i književnosti u Kragujevcu, Nauka i nastava danas u Bijeljini, Stvaralaštvo Nenada Grujičića u Sremskim Karlovcima. Bila je i učesnica brojnih naučnih skupova i konferencija u zemlji i regionu.

Biografska (iz zbirke “Tragovima…”)

Mene je majka umalo rodila
U kombiju na pola puta do porodilišta
Dok je vozio stric
Jer je bio trezniji od tate
I jedini kod kuće

„Je l’ muško?“ pitala je komšinica
„Muško s greškom!“ rekao je tata
Eh tata, da znaš da si bio vidovit
Od ženstvenosti i danas imam
Samo tu grešku – žensku pišu

Nije se osvrtalo na oktobarsku kišu
Pilo se tri dana u moje ime
Iako ga tad još niko nije znao
Pa četvrti nije bilo šta da se jede
Al kad je bal nek je bal, beg nije cicija

„Zvaće se Dragana
Po mojoj babi Dragici“
Odluči tata, a mama obori pogled
„Nek bar bude draga i mila“
Prozbori, al nije ni snila

Da ću da radim isključivo ono
Što mi je srcu drago
Da ću biti drska i preka
Umeti stati i ostati
I pobeđivati i nemilo i nedrago

Nisu imali za Pampers
„Peri pelene u ledenoj vodi sa bunara
Ili je grej na smedervcu, snašo
Kad si se jebala bilo ti je slatko
A posle jebanja zalud kajanja”

Al šta zna baba s jezikom zmije
Ima kajanja, ima bola, ima i depresije
„Htela sam da te uzmem
I da skočim u onaj bunar
Da skratim muke i sebi i tebi

Jer ne pada iver daleko od klade
A para se na paru lepi
I tebe čeka čemer i jad
Za druge je mir, sreća i sklad“
Beše i majka vidovita

Al’ ja za sudbinu ne marim
Dajem svaki atom snage
Da budem srećna kad ostarim
„Ona je prva od nas koja ima fakultet
Ona je jedina koja može da obiđe svet“

„Nas dvojica sami s tobom
A ti plačeš, muči te tiba,
Malo čaja, pa malo mleka,
Opet čaja, mleka pa piva
I kad se ukakiš – kô nova

A bila si lepa ko anđeo, Dado“
Moj stric je znao lek za sve
I umeo da prepozna lepotu
Pekao mi pomfrit i vodio me na pecanje
Šteta, samo četrdeset godina osta u životu

Tetke su me poljubile u obraz
Pa zato sad imam rupice
Kažu deformitet nekog mišića na licu
Al’ nauka priča koješta, to je
Da sahranim suzu u tu jamicu

Zato nemoj da lažeš sebe
Da možeš da mi lomiš srce,
Mamiš suze i skidaš krunu
Ja nosim u tim plavim očima
Teret poslednjeg izdanka loze

U njima svi moji preci trunu
I svi oni sa mnom svetu prkose
I štagod kogod kaže, ja oca čujem
„Ti si ćerko tatin sin,
sa tobom se ponosim“

Poslanica bratu (iz zbirke “Tragovima…”)

Kako ti je moj veliki brate
Tamo gde te niko
Rođenim ne zove
Tamo gde u prikrajku sediš
I glumiš sinu i oca i majku
Kako ti je tamo
Gde te za siroče smatraju
Bez igde ikoga
Tamo gde ni pomena nema
O tvojoj porodici
O tvojoj majci
Tamo tuđu sestru zoveš svojom
Kako ti je kada krvariš ruke
Na poslu
Radeći sa staklom
Krv pomešana sa prljavštinom
Crveno-crna
To je tvoja boja
A ja te u belom pamtim
Sa dvadesetak kila manje
Bez brade
Bez bora
Sa širokim bisernim omehom na licu
Doteranog
Još i danas osetim tvoj parfem
Kada neko prođe
A tako je gušio
I smetao
I nervirao
Kao i ti.
Sećam se kada sam se ljutila na tebe
Jer bi mi pojeo pavlaku
Ili ostatke fila za oblatne
Jedini kolač koji nam je majka pravila
I to dvaput godišnje
Opet veju snegovi
Setiš li se da ti se majka zove
Snežana
Ujutru kad žuriš na posao
Po ovoj hladnoći
Zna li tvoj sin da kaže tetka
Setiš li se da se neko rodio
Šesnaest godina nakon tebe
Da ti kvari život
Setiš li se da si se sa nekim derletom
Dodavao balonom
I nikad nije bilo dosta
Sećaš li se da si tom derištu
Donosio picu sa posla
Pica više nije tako ukusna
Kao nekad
Ništa više nije kao nekad
To derle se sada udaje
A na svadbi nema brata
Nema zaštite
Nema utočišta
Plačeš li jer se udajem
Od sreće ili tuge
Što bi plakao
Još jedna glupost u nizu
To derište samo pravi greške
Udara glavom o zid
I posle se kaje
Kaje se i jer nije bilo uz tebe
Kad je trebalo
Kad se očekivalo
A ipak sada sebično očekuje
Da ti budeš tu
Krajnje nezahvalno
Ali u mislima si uvek tu
Svaki naš razgovor
Proživljavam hiljadu puta
Premda se nije desio
Nijedan
Od onda
Tako bih ti pohitala u zagrljaj
I isplakala u njemu okean
Ali ne mogu
Ne želim
Ne smem da kaljam tvoju belinu
U njoj želim da te pamtim
Crveno crna nije tvoja boja
Ne želim da joj dozvolim da bude

Aleksandra Vujisić: Dve pesme iz rukopisa IGROKAZ

Odakle crpe snagu te žene (iz zbirke “Memento vitae”)

Odakle crpe snagu te žene
Od života izudarane
I povijene
Iznurene i zatočene

Odakle crpe snagu te žene
Boginje majke
Ratnice hrabre
Što tiho svoju bitku vode

Odakle crpe snagu te žene
Neshvaćene
U svojoj borbi usamljene
Samci u braku, u mrklom mraku

Odakle crpe snagu te žene
Od Meseca ili Sunca
Iz vazduha ili vode
Gde im sav taj teret ode

Na licu im blagost sija
U očima iskra vere
Te njihovo društvo prija
I tvoj se bol u trenu spere

Ne volim krastavce (Iz zbirke “Memento vitae”)

Kao puž, da ne bih bila golać
Tamo gde odlazim
Tovarim u ranac i što treba i što ne treba
(Ako niko kifozu nije rešio teretom
Biću pionir u toj kineziterapiji)
Na sav taj tovar
Tata tura i svoje krastavce
Punu kesu, da mi se nađe
Domaći su, kaže
Ali, tata, ja ni ne volim krastavce
Ovde mi svekrva sadi papriku i krompir
Od toga mogu da živim
Ovde bolje razumeju moje potrebe
Nikad to nisi umeo
Mrzela sam te zbog toga

Sada gulim onaj krastavac
Obazrivo, kao da ću raseći
I tvoje prste
Koji su ga vredno zalivali
Čupkali travu da ga ne ometa u rastu
Eh, da si bar mene negovao tako
Meni je uvek bila suša
Ljubav – ko kapi za oči
A čupalo se žito mesto kukolja
Potkresao se svaki komad
Talenta i samopouzdanja
Nema veze, tata,
Konačno sam otpustila
Koliko se da
(Komad traume uvek ostaje negde duboko)
Žvaćem onaj krastavac I
znam da je značio:
Volim te, sine, možeš ti to