Dobitnici Nagrade Biljana Jovanović za 2024. godinu su Nadežda Purić Jovanović za knjigu Erlangenke i Dragan Bošković za knjigu Evo me! saopštilo je Srpsko književno društvo.
Nagradu Biljana Jovanović dodeljuje Srpsko književno društvo radi afirmacije književnih vrednosti koje su bile deo autentičnog književnog govora Biljane Jovanović: modernog i urbanog senzibiliteta i duha pobune protiv malograđanskog morala, konvencija i normi, tabua i zabrana svih vrsta, društvenih i književnih.
Na konkurs za Nagradu Biljana Jovanović za 2024. godinu pristiglo je 203 knjige. U širi izbor uvršteno je 20 naslova, a u uži sledećih devet:
Nadežda Purić Jovanović, Erlangenke, Društvo za afirmaciju kulture – Presing, Mladenovac, 2024.
Dragan Bošković, Evo me!, Sumatra izdavaštvo, Šabac, 2024.
Nikola Mladenović, Jasni izbori, Partizanska knjiga, Kikinda, 2024.
Katarina Mitrović, Sve dobre barbike, Enklava, Beograd, 2024.
Dragica Stojanović, Mala smrt, Centar za turizam, kulturu i sport, Svrljig, 2024.
Mensur Ćatić, Djeca iz Torina, Plavi mak, Novi Sad, 2024.
Zlatko Paković, Dodekalog: Dvanaest dramskih komada, Zepter Book World, Beograd, 2024.
Vladimir Kopicl, Između trudova, Čarobna knjiga, Beograd, 2024.
Dragan Velikić, Bečki roman, Laguna, Beograd, 2024.
Na sednici održanoj 7. maja 2025. godine, žiri Nagrade BILjANA JOVANOVIĆ, u sastavu Tijana Matijević (predsednica), Danica Vukićević i Saša Ćirić, jednoglasno je doneo odluku da Nagradu BILjANA JOVANOVIĆ za 2024. godinu dobiju Dragan Bošković za knjigu poezije Evo me! i Nadežda Purić Jovanović za roman Erlangenke.
Obrazloženje žirija:
Kako (i zašto) pisati o kulturnoj i političkoj istoriji kao o alternativnoj istoriji koja je istovremeno kontra i kanonska, kritička i patriotska, biti s one strane uvaženih i iznošenih književnih odgovora na pitanja prošlosti pokazuje u svom romanu Erlangenke Nadežda Purić Jovanović. Da postoji ne samo veza roda i žanra, već i kroz ovaj kompleks mogućnost jedne nekodifikovane, pre tropične nego narativizovane istorije, razigrane a na faktima i arhivama strukturirane priče, otkriva autorka pišući paralelnu, dvojničku povest smeštenu na prelazu stoleća, i pred sam Prvi svetski rat, čije su protagonistkinje (neistorijska?) Janisija Drača i Nadežda Petrović. Od autofikcionalne (ja-nisi-ja) junakinje u avanturističkoj potrazi za južnoslovenskom usmenom poezijom, pjesnima razlike – koja je istovremeno i njen odisejski put – do zaboravljenih ili kanonizovanih (kao što je Nadežda), sve protagonistkinje, Erlangenke, junakinje su ovog (Bildungs/devojačkog) romana, kao ginokritičkog, feminističkog odgovora na književne namere istoriografske metafikcije. To (devojačko, sestrinsko) kolo koje se ljulja u vazduhu figura je „spasilačke istorije“, koja umesto opsednutosti krajem i katastrofom otvara mogućnosti potencijalne, pozitivne istorije, usmerene ka budućnosti. Tako i na samom kraju romana, pitanje o planovima za budućnost upućeno mlađem Nadeždinom bratu otvara polje budućnosti (koja se nije desila, ali se mogla desiti), projektujući otvoreni kraj romana u kome se i Rastkova sudbina poistovećuje sa sudbinom protagonistkinja koje kreću na putovanje, a na mogućnost kraja odgovaraju iščezavanjem. Baš na književnost i književnu tradiciju kao mesta takvih šansi upućuje Nadežda Purić Jovanović upoređujući sudbinu (Erlangenskog) rukopisa i ljudsku sudbinu, jer „kao što postoje varijante pesama, tako postoje i varijante njihovih životnih priča“. Kroz ovo vraćanje činjenici postojanja (jasno je, ne samo književnih) varijanti, autorka postavlja (ključna?; kome?) pitanja originala i identiteta, nenametljivo dajući odgovor književne strukture.
Kao i Erlangenski rukopis koji ostaje nedovršen, tako i ono što je „prekinuto, znači da nema kraja“, i zato upravo varijanta, fragment, postaje strukturna karakteristika ovog teksta, šifrujući, s jedne strane, nedostupnost, nečitljivost prošlosti, a sa druge prepisujući istorijsku fikciju kao avangardistički tekst. Međujezik je jezik komunikacije u ovom romanu u kome i čitaoci ostaju u tranzicijskom prostoru između epoha, zvaničnog i imaginarnog, intimnog i patriotskog, srpskog i/kao jugoslovenskog, sve do – u ovom tekstu nesvakidašnje ubedljivo materijalizovanog – međuprostora likovnog i verbalnog (kao još jednog avangardističkog znaka). Autorka naglašava drugog/drugost kao kategoriju ne samo društvenog, već i istorijskog i tekstualnog, konstitutivnu za literaturu kao pjesan razlike.
I Dragan Bošković u svojoj knjizi poezije Evo me! piše graničnu „God friendly poetry“, svoju liturgičku pank pjesan (razlike), tipik tropa, himnični ekspresionizam, poeziju s (kritičkim) pogledom, stihove ljudskog smeha, pesme introspekcije, jezičke molitve. Poezija Boga i besa, čiji je kȏd pank/Sveto pismo, ne kao ekstravagantni (književni) hibrid, već kao dvostruko i stostruko iskustvo/iskušenje postojanja: daleko od/blisko subverziji i autoritetu, humoru i svečanosti, raščupanom i blaženom, radničkom i farisejskom, ljudskom i božanskom, što već je preblizu klišeu, a poezija Dragana Boškovića je napisana (i) da raskrinka sve ono što nije prošlo, kako kaže Biljana Jovanović, opštu reviziju vaših (naših) mogućnosti, posle čega ni pesnik, ni pisac, jer „u svakom piscu čuči tiranin“, ni srpska književnost kao „savršeno mesto za gluvu smrt“ pa ni srpski jezik, „skoro ugljenisan,/ šampion lingvističke roštiljade“ ne ostaju bez krivice. Krivi (kažnjeni?) tiskamo se svi u kuli vavilonskoj („Beograd na vodi: Vaistinu na vodi“) poštapalica i fraza, medijskih poruka (medij je poruka!), asonanci i nonsensa, smisla više nema, to je bio zvuk.
Bog se u ovoj poeziji ispoveda jer peva, „Otac moj koji je na nebesima/pevao je i pevaće“, ali i bogovi panka (Ramones, ili ipak The Clash?), jer i oni pevaju, zazivaju se pank-liturgijskim „one, two, three, four“, koje se u ovoj poeziji čita i kao „U ime Oca i Sina …“. Kao formula koja otvara i autentifikuje svetu liturgiju tako i ovo odbrojavanje znači početak albuma, nove numere, koje umesto distorzije i larme pokreću unutrašnji glas, koji recituje davno naučene stihove Svetog pisma, pevuši tropare, peva Matejeva blaženstva, po svome, „blaženi gejmeri koji o displej ruku poseku,/jer oni žive tajnu iako je ne razumeju“. Ta tajna gejmera, tajna je i kuvara, kao figure pobožnosti i sladokusja, šefa-stvaraoca, što pesnik priželjkuje da postane, da bi kuvao „sve ono ništa sebe i sveta,/ i gledao kako se na visokoj vatri moje biće raspada/ do čestica manjih i od atoma, do onog ništa poezije“. Ali, kao što i pesnik stavlja na sebe (Hrista/poezije/humora…) radi maske propovednika, teoretičara, jezičkog kuvara, paradoksalnu masku pesnika – evo me! – tako i nema ničeg poezije, kojoj ni jezik u dvostrukoj negaciji ne dozvoljava ukidanje, i koja je najbliža/ista što i tajna evharstijska, tiho središte svega postojećeg. Od osporavanja, preko razočaranja, sumnje, do neuništivosti duha (duhovitosti) poezije i pisanja poezije, metan(OI!)iše pesnik, osvrnuvši se oko sebe: Ecce me!
