Đorđi Krstevski je mladi makedonski pisac, autor zbirke priča Druga strana koju je objavila Izdavačka kuća Begemot. Zbirka je ušla u najuži krug za ovogodišnju Evropsku nagradu za književnost. Priča Ne teraj me da ponavljam objavljena je u zbirci Druga strana, a na srpski ju je preveo Sašo Ognenovski.
Čovek, muž od trideset i nešto godina, sedi na stolu u dnevnoj sobi i masira čelo. Ima jaku glavobolju. Ne zna se da li je to zbog napornog radnog dana ili zbog velikih hladnoća koje su zahvatile grad poslednjih nekoliko dana. Pada mu mrak na oči, a kada ih zatvori priviđaju mu se svakakvi odsjaji. Dok sedi tako, oglasi se zvono na ulaznim vratima. Čovek ne očekuje nikoga. Okreće glavu ka vratima. Zvono se oglasi još jedanput. Čovek polako ustaje i uputi se ka vratima. Otključava, otvara. Na vratima stoji mala devojčica obučena vrlo oskudno.
„Kreni za mnom“, kaže devojčica zapovedničkim glasom.
„Molim?“
„Ne teraj me da ponavljam. Obuj cipele i kreni za mnom. Odmah!“
„Zašto“, pita čovek i oseća da već obuva levu cipelu.
„Kreni za mnom. Ti ideš četiri koraka iza.“
Čovek već oblači jaknu i uzima ključeve od kola. Izlazi iz stana. Koračaju kroz hodnik.
„Idemo stepenicama. Mrzim liftove“, kaže devojčica.
Spuštaju se sa četvrtog sprata. Izlaze iz zgrade, staju ispred njegova kola.
„Ulazi u kola“, naredi mu ona i on je posluša. Još ne može da shvati šta mu se događa. Već uvlači ključ u bravu ispod volana. Devojčica seda na zadnje sedište. Preko unutrašnjeg retrovizora nabrzinu pogleda ka njoj. Sada mu se čini malo starija.
„Vozićeš izvan grada“, kaže ona.
Čovek se napreže i uspeva da savlada ruku koja hoće da okrene ključ i da startuje motor.
„Ne idemo nikuda sve dok mi ne kažeš šta se događa“, kaže on ljutito i okrene se ka njoj.
Ona se namrgodi.
„Vreme teče“, kaže mu. „Ne teraj me da se ponavljam. Vozićeš izvan grada, po autoputu.“
Ruka okreće ključ, i motor počinje da bruji. Prva brzina, kretanje, druga brzina, levi žmigavac, kočnice, pa ponovo prva brzina, pa druga, desni žmigavac, kočnice, opet prva, pa druga, pa treća, pa četvrta. Kreću se po bulevaru ka izlazu iz grada. Kraj radnog dana je napunio sve ulice izlišnim automobilima.
Posle dvadeset minuta izlaz na autoput. Voze se stotinak kilometara, a zatim se prebacuju na magistralni put, voze se još pedeset kilometara, pa zatim se prebace na lokalni put, još desetak kilometara i zatim skrenu ulevo, po zemljanom putu. Kada čovek pogleda u retrovizor sada, vidi odraslu ženu na zadnjem sedištu.
„Vozi do prvog sela“, kaže mu ona.
Vožnja ne ide glatko. Pala je kiša, put je blatnjav, točkovi zaglavljeni u blatu. Smrkava se.
Napokon stignu u selo.
„Vozi do groblja“, kaže mu jedan starački glas.
Čovek pogleda na unutrašnji retrovizor i primeti staricu.
Prolaze desetak kamenih i napuštenih kuća, voze do kraja sela, pored razrušene crkve.
„Zaustavi se ovde. Ostani u kolima. Šta god da se dogodi, ne izlazi odatle.“
Pročitajte još neke priče iz rubrike Književni periskop >>
Starica otvara vrata, izlazi, polako se uputi ka vratima koja vode do groblja. Čovek sedi u autu, ne zna šta da misli. Oseća jaku glavobolju, čini mu se da će mu glava pući.
Posle pola sata čekanja, rešava da izađe iz vozila. Napolju je tiho, nema zvukova, samo hladni vetar koji tiho vrišti.
Čovek ulazi u groblje. Primeti iskopanu raku. Na nebu svetli pun mesec. Primakne se pažljivo i pogleda. Rupa je prazna.
Vraćajući se do auta, shvata da neko sedi na vozačevom mestu. Zagleda pažljivije u vetrobran i shvata da vozač liči na njega. Motor zabruji, pale se prednja svetla. Čovek se savija, uzima kamen sa zemlje. Auto radi u mestu.
Stoje tako jedan naspram drugog.
Posle nekoliko minuta, čovek ispušta kamen iz ruke i pada na kolena. Prvo stavlja glavu između svoje isprljane dlanove, a zatim podigne glavu i gleda u nebo, ka zvezdama koje se grupišu. Zatim opet spušta glavu između dlanova.
Ne kaže ništa, samo kleči tako, savijen.
Zatim auto počinje polako da se kreće unazad, okrene i iščezne u noć.
