Zajedno sa Izdavačkom kućom Heliks tokom februara predstavićemo projekat ove izdavačke kuće pod nazivom Spajanje: književna potraga za zajedničkim evropskim iskustvom. Dva naslova iz ovog projekta su već predstavljena sa autorima pred Sajam knjiga. Reč je o romanima Novac od Hitlera Radke Denemarkove i Mora da sam jednom hodala po mekoj travi Karoline Šuti.
Sada nastavljamo sa knjigom Srce na kapiji. Autor je irski pisac Donal Rajan, a knjigu je na srpski preveo Vladimir D. Janković.
Između srpskog i irskog mentaliteta oduvek je bilo izvesnih sličnosti. Ne znajući, Donal Rajan je u svom romanu Srce na kapiji sve te sličnosti opisao i naglasio. Roman Srce na kapiji govori o ruralnom irskom mestu, o malom čoveku i poštenom radniku, o finansijskom kolapsu Irske i o nemogućnosti da se usaglase želje i okolnosti. Zapravo, govori o svemu što pogađa i srpske ruralne predele, te je ovaj roman izuzetno zanimljiv domaćim čitaocima koji se u njemu mogu u potpunosti prepoznati. Poput glasa celokupne generacije odrasle u provinciji, autor učitava u tekst arhetipske asocijacije i strepnje mračnih i potresnih likova i sudbina. Ali, osnovna vrednost ovog dela i talenta autora ne leži samo u tome „šta“, već „kako“ je rekao i kako je skovao svoj diskurs.
Neko bi možda primetio da je ovaj roman zastrašujuć, ali on je zapravo zastrašujuće istinit. Radnja je smeštena u neimenovanu palanku, a glavnu nit fabule povezuje propast građevinske kompanije u kojoj je većina radno sposobnih muškaraca iz gradića bila zaposlena. Kada vlasnik firme, lokalni „zlatni dečko“, napusti rodno mesto i ocu osim sramote ostavi gomilu dugova i neisplaćene zarade svojim zaposlenima i prijateljima, tenzija, napetost i nezadovoljstvo stanovnika kulminiraju otmicom i ubistvima.
Autor je odabrao veoma pogodan modus da ispripoveda ovu jednostavnu a kompleksnu priču. Polifonija vlada ovim delom. Ne postoji jedinstveni narator ili sveznajući fokalizovani pripovedač, već se naracija gradi kroz dvadesetak disonantnih glasova koji suštinski govore o istom problemu iz različitih perspektiva. Kroz paletu višeglasja čitaocu su predočene ambicije, strepnje, žudnje, razočaranja, nadanja svih junaka, a autorski doprinos je u tome što višeglasje spretno povezuje u jedinstvenu celinu. Kako bi načinio besprekornu kolekciju iskustava i perspektiva, Rajan je namenski infiltrirao pojedine iskrivljene i lažne priče. Baš kao u stvarnom svetu, tako i u ovom fikcionalnom univerzumu palanke ne postoji savršenstvo karaktera, kao ni jedna i jedinstvena istina.
Priču otvara narativna perspektiva junaka Bobija koji priželjkuje smrt svog oca, kako bi prodao zemljište i ugrabio makar neki novac, sad kad je ostao bez prihoda. Mračan i duhovito ironičan ugao gledanja na život pun depresije i lične tragedije, odličan je uvod u ovaj roman koji podseća na istorijski objektivnu sociološku studiju u čijem centru se nalaze ličnosti koje reprezentuju pojedinu društvenu kategoriju. Psihološki, antropološki, svi ljudi imaju nešto zajedničko i upravo od te ideje polazi ovaj realistički roman. Lik u romanu koji je tipski, mora imati prototip u stvarnosti. Stoga, Rajanovi tipovi su individualizovani, a individue tipizirane. Krucijalna je autorska ideja da su svi likovi koji prolaze kroz ovaj roman suštinski određeni sredinom iz koje potiču, da su determinisani socijalnim „miljeom“, fizičkom i moralnom atmosferom u kojoj žive.
Ukazujući na složenost i diferencijalnost u ljudskoj naravi, Rajan se javlja ne samo kao romanopisac, već i kao istoričar, hroničar jednog vremena, kao istinopisac. Po uzoru na stvarnost on „izmišlja istinito“ i u tome je njegovo veliko umeće kao i svesni književni postupak vizionarskog modernizma. On prikazuje svojevrsnu balzakovsku i džojsovsku „istoriju naravi“ prema kojoj zauzima kritički stav. Na relativno malom prostoru autor je izgradio grandioznu sliku irskog provincijskog života. Različite perspektive u romanu dočaravaju gustinu likova: prikazani u raznim životnim fazama putem evociranja uspomena svi likovi dobijaju životnost, a iluzija stvarnosti je pojačana do upečatljivosti.
Rajan opisuje najkarakterističnije odlike jednog sloja društva i gradi tipove ličnosti. Likovi su snažni, ambiciozni, osvajački se hvataju u koštac sa životom i njegovim preprekama, ali sa druge strane oni su suštinski nesrećni. Oni se bore da pronađu smisao u oskudici i jedino im ostaje međusobni kontakt, nada u ljudskost i pomoć od strane drugog bića. Osnovna priča zapravo i prati Bobija, uvodnog naratora, i postepeno se otkriva njegova porodična tragedija, mračna istina ispričana autentičnim, liričnim i humorističnim različitim glasovima. Zato nam se ponekada čini da zločin u Rajanovom svemiru ima notu zavodljivosti, kao svojevrsna milost koja čoveka uzdiže kao izabranog, privilegovanog, koji ima izgleda na slavu i nakon života.
Naratološka posledica ideje da sredina određuje karakter ogleda se u tome što spoljašnji uslovi određuju na koji način će se likovi razvijati. Tipičan je postupak opisivanja mesta radnje, ulica, kuća; nikako nije artistički već svrsishodan postupak u ovom slučaju. Svi opisani detalji, sve što jedan lik poseduje, njegova fizionomija, mimika, hod… sve to, zapravo, odaje karakter pojedinog lika. Opisi su ovde semantički opterećeni i relevantni i nalaze se u funkciji predočavanja glavnih zbivanja. Tako, opis srca na kapiji već na prvoj stranici ovog romana predstavlja empirijski i simbolični ključ celokupnog dela.
