Donal Rajan je autor romana Srce na kapiji. Pred vama je priča o Bobiju: uvod u roman koji podseća na istorijski objektivnu sociološku studiju. Knjigu možete naći na sajtu >> Heliksa.
Ostani kod kuće i čitaj!
MOJ OTAC i dalje živi dole niz put, iza brane, u kućici u kojoj sam odrastao. Odlazim tamo svakodnevno da vidim je li umro, i on me svaki put razočara. Ne prođe ni jedan jedini dan a da on ne izneveri moja očekivanja. Osmehuje mi se; ima taj grozan osmeh. Zna da dolazim da bih proverio da nije slučajno umro. Zna da ja znam da on zna. Smeje se naglas, onim svojim iskvarenim smehom. Pitam ga da li ima sve što mu je potrebno, a on se samo smeje. Gledamo se tako neko vreme, i kad više ne mogu da podnesem njegov vonj, ja odem. Srećno, kažem mu, vidimo se sutra. Vidimo se, uzvrati on. I ja znam da ćemo se videti.
Usred niske kapije ima jedno crveno metalno srce, nataknuto na šarku koja se vrti oko svoje ose. Oljuštilo se već; crvene boje gotovo da više i nema. Trebalo bi ga ostrugati, išmirglati, pa ofarbati i lakirati. I dalje se okreće na vetru. Dok odlazim, čujem ga kako škripi, škripi, škripi. Oljušteno srce koje se vrti i škripi.
Kad on umre, meni će pripasti kućica i dva jutra zemlje, koliko je ostalo. Davno je on još propio dedino gazdinstvo. Pošto ga sahranim, spaliću kuću, popišati se na zgarište, a ona dva jutra prodaću onom ko dâ najviše. Svakim danom koji on poživi, cena će padati. I on je toga svestan; ostaje u životu da meni tera inat. Srce mu je ogrezlo u gnoj, pluća su mu sparušena i crna, ali on i dalje uspeva da usisa vazduh i da ga šišteći i kašljući ispljune iz sebe. Ima dva meseca kako sam ostao bez posla, a za njega boljeg leka od toga nije bilo. Život sam mu, cenim, produžio za šest meseci. Ako ikad sazna kako me je Pouki Berk sjebao, sigurno će se potpuno oporaviti. Onda bi već Poukija mogli da proglase za svetitelja, pošto bi to čudo bilo pripisano njemu.
A kakav sam ja razlog uopšte pa i imao da ne poverujem Poukiju Berku? Bio je mlad kad sam počeo da radim za njega – tri godine mlađi od mene – ali cela parohija radila je pre toga za njegovog matorog, i niko nikad o njemu ružnu reč nije rekao, ne računa li se uobičajeno buškanje. Pouki Berk je ime dobio po papi: Šon Pol, tako su ga roditelji krstili. Ali njegovom bratu Ejmonu još nisu bile ni dve godine kad su roditelji doneli kući novu bebu, i upravo je Ejmon odlučio da će ta mala beba biti Pouki, i svi su to prihvatili, i tako je mali Šon Pol doveka ostao Pouki. Doveka, pa i duže od toga, ukoliko iza Poukija pretekne iko živ da ga pamti ili govori o njemu kad njega ovde više ne bude.
TREBALO JE DA NASLUTIM da se nešto dešava onog dana kad se pojavio Miki Brajars i počeo da se raspituje za svoju penziju. Znate li vi, momci, da bi svi mi trebalo da primamo pravu penziju? Ne znamo, Miki. Da, da, to daju neki tamo što se zovu SIFF. Prava penzija ti je to, ne samo državna. Ekstra penzija. Mikiju je leva ruka bila ispružena dok je to govorio. U njoj je držao nevidljiv teret onoga što je trebalo da dobije, a nije. Lupkajući koščatim prstom po koži spečenoj od sunca, kao živim krečom zatrpanoj, izneo je spisak svega onoga što nije dobio. Njegove žute oči bile su pune suza. Dobio je šut-kartu. Opelješen. Da ga je bar čovek opelješio, a ne taj mali kurac na biciklu. To nije mogao da preboli.
Miki je onda počeo da lupa po vratima montažne kuće, dok ih Pouki nije samo odškrinuo, bacio mu neku kovertu i opet zalupio vrata, upravo u času kad je Miki pognuo glavu i hteo da se zaleti na njega kao stari jarac. Mikijeva tvrda, stara glava dobro se zabila u ta vrata, ova su napukla i umalo popustila. Pouki se unutra sigurno usrô od straha. Daj mi penziju, ti, barabo jedna, urlao je Miki. Penziju hoću, i sve da mi potpišeš. Zajebi više te laži, ili ima da te ubijem. Na kraju je Miki podivljao i krenuo da ruši sve oko sebe, da prevrće kolica i odvaljuje oplatu, a kad je dohvatio lopatu i počeo njome da vitla, mi smo svi uhvatili tutanj. Svi sem sirotog bezazlenog Timija Henrahena: on je stajao kezeći se od uha do uha, faca.
Matori Miki Brajars raspalio je Timija Henrahena dvaput po njegovoj nedužnoj mladoj glavi, prvo s jedne, onda s druge strane, i ovaj je zamuknuo. Zatvorili smo Mikija u tojotu hajas Šonija Šejpera, dok se nije malo prizvao pameti. Onda smo ga ostavili tamo, pa odvukli uplakanog, okrvavljenog Timija do Sis na pivo, pa ga lepo napojili. Miki Brajars je za to vreme kalio viski suzama te se izvinio Timiju, da, oduvek mu je bio drag, sjajan je momak, nego se njemu na trenutak učinilo da se on to njemu smeje. Ne bih se ja tebi smejao, Miki, rekao je Timi. Znam da ne bi, sinko. Znam da ne bi.
Pouki je, kad smo odlazili, doviknuo da prvu turu stave njemu na crtu. Cele večeri niko od nas ruku u džep nije zavukao. Jadni Timi se ispovraćao još na početku, a mi smo ga zezali – dobroćudno, naravno – i on se smejao, onako balav i uplakan, i krv na glavi mu se zgrušala, pa smo je skinuli kao tanku krastu pre nego što smo ga pustili kući samog, s porcijom pomfrita, tri smežurane kobaje i potresom mozga koji je lako mogao da ga ubije.
Do dana današnjeg jedno oko mu je čudno usporeno, kao da nije u stanju da sustigne ono drugo. Ali Timi za to ne haje; ako u njegovoj kući uopšte ima ogledala, svi su izgledi da on na njih ne obraća pažnju. A ako sad i jeste nešto nedotupavniji nego što je bio, ko to pa i vidi? Koga briga za to? Ne moraš da imaš mozga da bi prevrtao govna lopatom, nosio cigle i slušao naređenja pacolikih čovečuljaka koji te povazdan izrabljuju, a noću ti se smeju, i nikad ti ne uplaćuju doprinose.
To je najgore od svega. Jednom svi tako došli da vidimo šta je s doprinosima, a ovi nas ismejali. Doprinosi? Kakvi doprinosi? Nije za nas bilo doprinosa; ni onih čaršava iz platne službe. Plavušici za pultom pokazao sam poslednji obračun. Lepo se videlo za šta su me sve zacepili: PRSI, PAYE, porez na prihod, penziono. Ona se zagledala u onaj papir, a nabrala nosić, kao da sam joj pazuho pod njušku poturio. I, šta bi – upitah je ja. Šta bi – šta? Pa šta se dešava? Pa ništa se ne dešava, gospodine. Nisam ja sedela kod Poukija Berka za kompjuterom, ni kod njega ni kod bilo koga drugoga. Kako to da niste tražili P60 od poslodavca? P… šta? Ma, ti si obična budaletina, kaže ona meni pogledom. Znam da jesam, uzvraćaju moji obrazi, crveni kao bulke. Mislim da se u tom trenutku sažalila na mene. Ali kad je pogledala u onaj red likova što su stajali iza mene – Šoni Šejper, bezazleni Timi, debeli Rori Slateri i ostali momci, a svi s onim prljavim obračunima u rukama – tad je, već, više samu sebe sažaljevala.
NE OSUĐUJE MENE TRIONA, tako kaže, što su me izigrali. A zašto bi, ljubavi, pa i proveravao takve stvari? Nije samo tebe prešao. Sve vas je prešao. Divna moja, divna Triona, baš se zakopala kad se za mene udala. Mogla je da uhvati bilo kojeg od onih pametnih momaka što su se dobro ovajdili od ekonomskog buma: arhitektu, ili advokata, ili nekog što vodi aukcije. Takvi su je i jurili. A ona pošla za mene, ćelavog, kao njima u inat. Jedne noći, kad smo izašli iz diska, uhvatila me za ruku, i to je bilo to; otada me ne pušta. Videla je u meni nešto za šta ni ja nisam znao da postoji. Ona me je stvorila, jeste, bogami. Čak je i mog oca uspela da smekša. Kako li si ti ovu zbario, pitao me stari. Neće ona ostati s tobom. Previše je dobra za tebe. Ti si za nju đilkoš, pokupila te da se malo iživi, tako mi je rekao. Sve žene prođu kroz tu fazu. Da, pomislio sam ja tad u sebi, kao i moja majka, s tim što je kod nje ta faza potrajala do smrti, dok nije ostala sva onako iskrivljena, i kvrgava, i istrošena, iscrpljena, dok je on nije skroz sagoreo.
Sad ne mogu ni sms da platim. Pa ti vidi, brale. Nekoliko godina sam se baš kurčio, mnogo sam jak bio, ono, bogzna kako. Poslovođa, jes’, mažnjavao soma nedeljno. U stilu, miran doživotno. Ljudi će uvek morati negde da stanuju. Idem ja tako, vidim bepče neko, kao naše, moje i Trionino, guraju ga u kolicima u selu, i pomislim: milina jedna, eto posla za budućnost, i ovima malima jednog dana će trebati krov nad glavom. Svi smo mi znali da je Pouki bitanga, ali niko od nas za to nije mario. Šta ima veze kakav je čovek, sve dok mu banka daje pare da gradi i gradi? Kad su malog Kanlifa sahranili, ima tome već i-ha-haj, i kad je njegova matora tetka uzela zemljište i podelila ga budžama, svi smo znali da smo mi glavni, jebote.
Taj jadničak je znao više nego bilo ko od nas. Sećam se kako su ga odneli na Vis, i kako su Penrouzovi izveli, u kolicima, malog jednonogog Judžina na ulicu dok su onoga vozili da ga polože između majke mu i oca, i kako je Judžin pljunuo na mrtvačka kola, i kako je njegova krupna, štrokava šlajmarica klizila niz prozor. Nije, eto, mogao da prestane da srozava tog dečka, čak i mrtvog. Dobro ga se sećam. Svi su ga šutirali, a ja sam se na to samo smejao. A bio dečko nečujan, ne vidiš ga, ni da te popreko pogleda, ni reč ružnu da ti kaže, a ubili ga kao besnog psa. I svi se radovali. Svi smo ga mrzeli. Svi smo verovali novinama, više njima nego svojim rođenim očima, ušima i svemu onome zašta smo oduvek znali da je istina. Želeli smo da ga mrzimo. Za njega nije bilo nade.
BIO SAM pametan kao i bilo ko od one bogataške dece u školi. I u engleskom, i u geografiji, i u istoriji. Kapirao sam ja i sve te jednačine u fizici i matematici. Nisam, međutim, smeo da pokažem da sve znam, jer za ekipu s kojom sam se družio to bi bilo isto kao da sam izvršio samoubistvo. U matišu sam se nekako provukao, iako je činjenica da sam mogao da budem među najboljima. Na engleskom nisam hteo ni da beknem. Neki dečko iz sela napisao je jednom kao neki esej i Pouzi Rodžers ga je bogzna kako nahvalio; rekao je da ima veliki talenat i maštu. Šutirali su ga usput sve do sela.
Kralja Lira sam skapirao u startu, mnogo pre nego što je nastavnik počeo polako da objašnjava stvari onim duducima: taj je bio glup kao konj. Imao je sve, ali je hteo više od toga, hteo da ga ceo svet ljubi u bulju. Gonerilu i Reganu sam otpisao kao kučke, i odmah sam znao da ga jedino Kordelija stvarno, istinski voli. Ona nije mogla da ga slaže, koliko god on želeo da ga slaže. Ti si samo čovek, govorila mu je ona, savršen nisi, ali ja te volim. Kordelija je bila čista u srcu. Nema mnogo Kordelija na ovom svetu. Triona je od takvih. Nisam ni bio svestan da se plašim da izađem na crtu Džoziju Berku, a ona je to videla. I plašio sam se, zamislite, iako sam bio u pravu.
Pouki Berk je prepustio ocu i majci da počiste za njim. Matori mi je rekao da ne zna gde je Pouki, ali ja sam znao da stari laže. Duguje mi novac, Džozi, rekao sam. Ma je l’ stvarno? Zar nisi kod njega imô lepu platu? Gledao me je odozgo, s trećeg stepenika, s vrata svoje kuće. Malo je falilo da skinem kapu i oslovim ga s gospod’ne. Moji doprinosi. Moja penzija. I otkaz što sam dobio. Čuo sam kako mi glas podrhtava. Kad neko skikne, država preuzima brigu o svemu, rekao mi je on. Otidi do grada, u socijalno. Ni reč više nije rekao, samo me je gledao, preko nosa. Vala, hoću. Hoću, vala. Nisam mu rekao da sam već išao u socijalno, da smo svi išli u socijalno, i da se ispostavilo da nas je Pouki nasankao i ostavio nas na cedilu. A trebalo je da mu kažem da sam išao kod inspektora, i u poresku i u socijalno, i u sindikat da sam išao, i da će oni uskoro pritegnuti Poukija, ali niti sam ja bio išô kod inspektora, niti sam to rekao Džoziju, nego sam se samo okrenuo, i srce me je bolelo što nisam čovek kakav sam mislio da jesam.
Triona mi je rekla: pusti ih, ljubavi, ne razmišljaj o njima, Berkovi su oduvek koristili ljude, oduvek su to prevaranti prerušeni u najveće pravednike. Svi su sad videli njihovo pravo lice. Celo selo zna šta su uradili. Ti si radnik, i to svi znaju. Ljudi se na tebe ugledaju. Svi će se oni otimati da priđu tebi kad krene talasanje. Svi ovde znaju da jedino ti možeš da zauzdaš te ludake. Ko bi još ovde mogao da bude poslovođa? Ko bi još mogao da natera debelog Rorija Slaterija da radi od sabajle do mraka? Ko bi još Šonija Šejpera uspeo da zadrži kad ovome dune da zbriše? Ja sam se smejao na te Trionine reči, kroz nevidljive suze. Nisam mogao da podnesem samoga sebe. Nisam mogao da podnesem ni taj njen osmeh, ispod kojeg se video strah, dok je pokušavala da me oraspoloži kao da sam veliko, nadureno dete. Boga molim da jednoga dana počnem da razgovaram s njom kako bi to ona želela, a ne da je stalno teram da nagađa šta mi je u glavi. Kako to da mi uvek zafale reči?
Da, da, da. Zamislite vi to: da čovek bude takva kukavica, a da toga čak nije ni svestan. Zamislite da se najednom osetite potpuno beskorisnim.
JUČE SAM CELOGA DANA razmišljao o tome kako da ubijem oca. Postoje, znate, načini da ubijete čoveka, naročito starog, krhkog čoveka, a da to ne liči na ubistvo. Ne bi to, uostalom, ni bilo ubistvo, samo ubrzavanje prirodnog toka. Njega samo zloća održava u životu. Mogao bih da dohvatim jastuče, ili veliki jastuk, i da mu poklopim usta i nos. On bi mlatarao rukama, ali ja bih ga blagim stiskom primirio. Nikakvog traga ne bih ostavio. Njega je snaga već napustila. Ne bih želeo da ga gledam u oči dok ga ubijam; on bi mi se smejao, znam dobro da bi. I tad bi mi govorio da sam beskorisna bitanga, obična pišaćka od čoveka, da me se stidi, čak i sad, dok umire. Ne bi molio za milost, samo bi mi se smejao onim žutim očima.
Oduvek sam zavideo Šoniju Šejperu na njegovom detinjstvu. Kad god bih navratio do Šonija, već kad stignem do okuke pre njihove kuće, čuo bih kako se smeju on i njegovi. Urlali bi od smeha, pošto se njihov otac stalno glupirao, a majka bi kuvala i govorila im da zamuknu već jednom, da prestanu, ali se pritom i sama smejala. Ponekad bih ostao kod njih na ručku ili večeri, a Šoni, njegova braća i sestra razvukli bi s jelom u nedogled, jer nisu stizali da jedu od smeha. Otac im je bio vitak, dobroćudnog izgleda. Imao je divan osmeh. Ogreješ se kad ti se nasmeši. Odmah vidi čovek da u njemu sem dobrote ničeg drugog nema. Imao je gomiletinu starih časopisa Ireland’s Own koje bi se uvek latio za večerom. Čuvao ih je zbog reči pesama. Oni bi svi počeli da kolutaju očima, kao da im je muka od toga, ali bi ipak pljeskali rukama i s njim uglas deklamovali „Retlinsku močvaru“, „Mesec se diže“ i „Na videlo, crno-mrki“. Duša bi me zabolela od radosti kojom je ta kuća odisala, od te topline i smeha; bilo je maltene nesnosno sedeti tamo i sve vreme u sebi osećati i hladnoću, sumornost i neprobojnu tišinu koja je vladala u našoj kolibi. Mrzeo sam Šonija Šejpera što ima takvog oca, a da nije ni svestan koliko mu se u životu posrećilo.
MOJ OTAC kap alkohola nije popio do dana kad je završena ostavinska rasprava za dedino imanje. Poli Džekman je istog dana poslao ček za porez na nasledstvo u upravu prihoda. Mom ocu uručio je ušteđevinu u gotovini. Potom je moj otac otišao do Sis i poručio viski džejmison i kriglu piva, sasuo ih u sebe i sve odmah ispovraćao, a onda ga je Sis, koja je tad još bila u punoj snazi, iskusna kakva je bila, pesnicom raspalila po nosu. Meseci su morali da prođu pre nego što je naučio da pije. Ali je bio postojan u postizanju tog cilja. Nije obraćao pažnju ni na molbe ni na ograničenja. Stara garda za Sisinim šankom smejala mu se, ogovarala ga i gledala u čudu; među njima je sedeo čovek koga su oduvek znali, a kojega jedva da su poznavali, tihi sin sitnog poljoprivrednika koji se nikad nije isticao kao neumereni galamdžija, sladak jedan kuronja, sve u svemu, a gle ga sad, rešio da propije imanje. Drag im je bio, ili im je bar draga bila predstava o njemu, a evo kako su ga oni videli: kao čoveka koji je lako mogao sebi da priušti lagodan život, a on odabrao da živi kao oni, u pizmi i gorčini, sred izgrebanih čaša punih razvodnjenog viskija, u tami seoskih kafana premreženih paučinom, u usranim nužnicima, s mokraćom u krvi, i tako do prerane smrti. On je mogao nešto da preduzme da to spreči, ali nije to učinio. Bio je kralj gubitnika. Častio je ljude koji mu se nisu sviđali, i onda ih slušao kako raspredaju svoje pijane priče. Mračnim pogledom, koji se mogao pomešati s požudom, propratio bi žene, za koje je, inače, mislio da su obične kurve i ništa više. Onoga dana kad je potrošio i poslednji nasleđeni peni, prestao je da pije. Bezmalo punih pet godina bilo mu je potrebno da propije imanje, a kad je s tim konačno završio, nikad više ni gutljaja nije uzeo. On uopšte i nije bio prava pijanica. Staroj gardi je slomio srca kad se povukao. Ništa im nije bilo jasno; nikad ih više ni pogledao nije.
Imanje je propio da bi terao inat pokojnom ocu. Deka je govorio da toliko zna: moj otac nikada neće propiti imanje, pa je zato otac upravo to uradio. Ako ništa drugo, govorio je deka, mogu makar da se uzdam u to da mi neće propiti imanje. E, to ako ništa drugo razjarilo je mog oca, meni se bar čini. To je, u isto vreme, značilo i sve i ništa; deka je hteo da kaže da njegov sin, je li, nije nizašta, da se od njega svakakva opačina može očekivati, ali da, eto, barem ne pije i nikad nije pio, pa postoji, znači, makar ta jedna stvar, jedna jedina stvar koja se kod njega može protumačiti kao dobra. Moj otac je odigrao svoju igru. Ja sam ga otpratio kući s poslednje pijanke. Nemam više žute banke, rekao mi je, i da sad odemo do groba mog oca i iskopamo ga, sigurno bismo videli da leži licem nadole u sanduku. I onda je prasnuo u smeh, i počeo da kašlje, i smejao se tako, i mokraća mu se slivala niz nogavicu, pa se još smejao, i pao ispred vrata, a sutradan se probudio trezan, i nikad se više u životu nije napio.
Mogu da mu oprostim što je gomile novca pretvorio u pišaćku i što je ostavio moju majku u njenom svetačkom paklu, toliko poniženu da na misi ni u zadnji red nije mogla da sedne; kroz selo je hodala brzo, oborene glave, gledajući svoja posla, a sve vreme u strahu da će morati da razgovara s nekim, bilo kim; sedela je u onoj krntiji i ronila suze jeda dok se motor pušio, dete vrištalo na zadnjem sedištu, a on sedeo i ćuteći joj poricao pravo na život. Nikad mu, međutim, neću oprostiti to njegovo durenje i ubitačnu žaoku njegovog jezika. Time je upropašćivao svaki bogovetni dan naših života. Pijan bi se keserio, ćutao i uglavnom spavao. Kad je trezan, pretvarao se u budnog posmatrača, u stravu i užas od čoveka kome ništa ne može da promakne i koji sve mora da komentariše. Niko nikad ništa nije radio kako treba, nikad ništa nije bilo skuvano kako treba, ili rečeno kako treba, ili kupljeno kako treba, ili njemu na pravi način servirano, ili ispeglano kako valja, ili doterano do kraja da njemu bude po volji. Disati nismo mogli kad je on u sobi. Pričati slobodno i opušteno nismo mogli. Majka i ja smo se mnogo voleli, ali smo se pred njim plašili i da se pogledamo, iz bojazni da će pitati da se nismo mi to slučajno opet zaverili protiv njega. I tako smo majka i ja, neku godinu kasnije, potpuno i prestali da se gledamo i da razgovaramo jedno s drugim, a onog dana kad je bila njena sahrana, meni je došlo da skočim u raku i izvučem je, i vičem: vrati se, vrati se, ići ćemo zajedno do prodavnice, i držaću te za ruku, i nećemo na tatu ni obraćati pažnju, i ja ću ubrati buket cveća i ostaviti ih na ormariću za tebe, a ako mi on kaže da sam šonja, mi ćemo njemu zajedno lepo da kažemo: odjebi, i onda ćemo vratiti sve te godine starenja, umiranja i glupe, glupe tišine, i opet ćemo biti mama i Bobi, dva dobra stara drugara.
ODUVEK SAM JA ZNAO da me se Pouki Berk malčice plašio. Triona kaže da sam, kad smo se upoznali, odisao pretnjom. Ume ona na divan način da sroči stvari. Nema toga koji bi nju prešišao u engleskom. Kaže Triona da sam stajao u baru u varoškoj diskoteci i samo tako gledao u nju. Drugarica s kojom je izašla rekla joj je: jebote, gle onog ludaka što te gleda, ali Triona je znala da je drugarica, u stvari, besna što ne gledam u nju. O, nemoj da gledaš u tom pravcu, nemoj, ako Boga znaš, ubeđivala ju je drugarica, on je iz užasne porodice, žive u straćari, otac mu je čudak, a majka samo ćuti – ali Triona je ipak pogledala u mom pravcu, i kad sam joj se ja namrštio, ona je istog časa znala da ja to pokušavam da se nasmešim, a kasnije, dok sam je pratio kući i s mukom pokušavao da sastavim neku rečenicu, ona je, u dubini duše, znala da sam ja prestravljen zbog tog svetla što se širi oko nje i zbog njene lepote, i kad mi je rekla: hoćemo da se poljubimo, ja sam pomislio da sam se tu i toga časa ukopao i da više neću moći da se pomerim s mesta.
Pouki Burk je ludovao bio za njom; i s njim se Triona ljubila, nekoliko nedelja ranije, ali on je bio grub, ugrizao ju je za usnu i pokušao da joj strgne grudnjak, i ja mu nikada neću oprostiti što ju je dodirnuo. Čak i kad mi je saopštio da sam sad ja poslovođa, i kad mi je svake nedelje davao kovertu sa po dvadeset pedesetica, Pouki me se plašio, a ja sam se pak pribojavao da ću ga ubiti. Ali ipak, i pre svega, ja sam mu bio potreban, i rugao sam mu se, i svi smo govorili da je kreten, ali sad nam je izmakao, i sunča se boktepita gde, krije se od banke i od Poreske, i verovatno pokušava da smesti nekim tamo inostranim jadnicima. A ja ostadoh ovde, kao siroče, ucveljen, i strah me davi kao što voda plavi bušan čamac.
SJAJNO JE TO kad si oženjen. Ženi možeš da kažeš stvari za koje nikad nisi ni znao da su ti u glavi. A to sve, prosto tako, izlazi iz tebe kad razgovaraš s nekim ko je, u stvari, kao deo tebe samoga. Išli smo jednom u varoš na predstavu; ne mogu da se setim naslova. Ne možeš u pozorište bez žene. Zamislite samo šta bi se desilo da se pročuje da si, tako, sam otišao u pozorište! Kad si sa ženom, imaš opravdanje za svakojake te stvari za mekušce. Predstava je bila o mužu i ženi; oni su samo sedeli na pozornici, jedno s jedne, drugo s druge strane stola, licem okrenuti publici, i govorili jedno o drugome. Čovek je bio kao moj otac, samo ne tako rđav. Žena je bila lepa; bila je već iscrpljena od njegovog sebičluka, ali je ipak istrajavala. On je sedeo, pio viski koji je, u stvari, bio crveni sok, i palio pljugu na pljugu, s kezom od uva do uva, dok mu je ona, pred publikom, držala vakelu. Na svaku njenu kritiku on je imao pametan odgovor. Na sceni su zajedno i starili, tako, u razgovoru. Ne znam kako im je to pošlo za rukom. Na kraju predstave oboje su bili stari, životi su im bili već gotovo istrošeni, a u samoj završnici čovek se okrenuo i priznao joj da je ona za njega bila čitav svet; da ju je oduvek voleo. Onda ju je pomilovao po obrazu, pogledao je u oči i zaplakao. Bože blagi, glumčina je to. U kolima, na putu kući, suze su mi se slivale niz lice. Triona je samo ponavljala: ljubavi, o, ljubavi.
