Dijana Tošić završila je osnovno i srednje obrazovanje u Čačku. Fakultetsku diplomu sa zvanjem diplomiranog filologa iz oblasti srpskog jezika stiče u Kragujevcu 2016. godine. Nakon toga se seli u Novi Sad, radi usavršavanja profesije, sticanja veština i zasnivanja radnog odnosa u oblasti koju danas obavlja. 2019. autorka je za priču Ne ruži me, majko nagrađena prvom nagradom u kategoriji proze na konkursu Verbumlandi Art Caserta. Ostani kod kuće i čitaj!
Tog jutra sam, majko, pala na najvažnijem ispitu u životu. Ne može mi izgovor biti to što se održao mnogo pre zakazanog termina. Ne mogu da se pravdam, jer si me za njega temeljno i odlično pripremila još dok sam dete bila. Pala sam isto onako svesno, kao kada izvučem kviticu sa pitanjima kod profesora i odlučno je vratim jer sam sigurna da nisam sve savršeno spremila. Ti me jesi perfektno ovog puta pripremila, ali svesno i samovoljno sam pala. Razbila sam se u paramparčad, majko. Odgurnula sam tvoje ruke da me ne zaštitiš, jer nisam zaslužila.
Nisam plakala kao ti, onda kada si hodnicima bolnice bežala noseći mene u utrobi. Nije bilo tajanstvene ženu na putu koja bi mi, kao tebi što je, rekla da će jedan mali život ipak doneti smeh i radost ovom tmurnom životu. Nisam bila jaka kao ti, da se i kroz suze, što nećeš muško roditi, ipak osmehujem i radujem.
Smejala sam se na drugačiji način, majko, klečeći na podu pred oltarom u crkvi. Preplavljena grehom, zahvalna što sam bez posledica prošla, što je telo jako i mlado. Okupana tuđom krvlju, smejala sam se. A on? Plakao je majko, kao što danas plačem ja. Nije me osuđivao, ni kleo. Samo je urlikom praznio napaćenu dušu, lečio iskidano srce i oplakivao, klečeći, oduzeto mu potomstvo.
Dok mi kofere pakuješ ne mogu ti odgovoriti na brdo postavljenih pitanja. Ne bih mogla da gledam kako nestaje svaki ponos kojim me obasipaš. Možda ti od nabujalih suza ne bih ni stigla sve reći. Zapela bih na današnjem datumu… Nisam se, mati draga, od vere odmetnula, ni leđa crkvenim vratima okrenula… Štaviše, sve češće ih prizivam. Tim padom sebe sam podsetila na onog repatog sa kandžama što pre nekoliko eona u ambis pade. Te počeh da sve češće mislim o tom ništavilu, limbu i čistilištu… jer duša će mi se tu negde zakočiti, bojim se…
Naslednicom me svojom zoveš – a ja te izneverila na najvaženijem zadatku. Tamo gde si ti istrajala u borbi, ja sam svetlosnom brzinom ruke digla i predala se. Plašim se bola koji bih u tvojim zenicama videla ako bih ti rekla istinu.
Moj si svaki dan omogućila, obezbedila svaki miran san, gutljaj vode, zalogaj hrane – zar sam ti to ovako vratila? Kada me otac nije želeo gutala si ponos, „savijala kičmu“ i spuštene glave išla utočište da nam nađeš tamo, odakle si nekada bežala. Tamo, gde te više svojom ne smatraju. Bila si uz mene i kada nas je Gospod iskušavao… borila se da preživim te prve dana kada su me svi otpisali… Borila se da me od tebe ne odvoje svojim podlim, lopovskim rukama. Verno pratila svaki moj izlazak iz bolnice i čekala da me tebi vrate. Kao lavica borila se da prodišem. Snagom molitve spas si mi podarila, od smrti izbavila.
Ti si ona koja je sa suzama gutala svaku očevu pijanu uvredu i psovku, na tvojoj nežnoj koži lomile su se nedužne staklene činije. Svaki primljeni šamar gutao je po milimetar tvoga osmeha. Pogled pun plamteće vatre zamenile su oči preplašene srne. Grlila si me drhtavim rukama, ljubila krvavim i oteklim usnama od očevih udaraca, slana od suza uverljivo lagala da će biti bolje. Ćutanjem i verom si sebe jačala i gurala me dalje u svet, učila predano da ne padnem na istim greškama. U toj snazi i nesebičnosti leži naša suštinska razlika.
Rađanjem mene dušu si svoju osvetlila… Ja sam svoju, na današnji dan u gorki čemer i crnilo zavila. Ne pitaj me još uvek što pričest ne primam… što grehe ne ispovedam i sklanjam se pred igumanijim pogledom. Sramim se pred njom… Pred Gospodom, Majkom Božijom, tobom… Stidim se i krijem sramotu iz nesmotrene mladosti. Krijem se pa bez suza oplakujem. Kidam svakog dana deo srca, ali preko usana ipak neće taj jed… Rasporila bih kožu samo da ovaj vrisak izađe, ali ne umem, ne smem.
Ne pitaj me hoću li se udati i kada to mislim da rađam. Ne govori mi da biološki sat otkucava. Ja sam svom baterije izvadila, mehanizam razbila. Ne pitaj zašto se ne radujem što je on ćerku dobio. Ne gledaj me prekorno jer sam zbog toga mnoge zore dočekala vrišteći, gomile ispijenih čaša razbila pa bosa hodala preko hrpe stakla samo drukčiju bol da osetim. Ne krivi ga majko. Ne znaš da sam mu jednu ćerku već surovo oduzela. Odbacila i zabranila da mi o tome ikada govori. Ne govori ružno o njemu, slomila sam ga. Na kolena bacila, srce mu izvadila, izgazila pa ponovo, nevešto u grudi zašila.
Previše sam greha na ovu dušu nakalemila. Tamna je. Gorka kao čemer. Ojačala pa ne ume da se raduje. Mnogo puta krpljena pa ne zna da li ikome može da pripada. Rasuta po tuđim posteljama u žudnji da smiraja nađe.
Ne pitaj me ni što belu boju odbijam, nisam ja nje dostojna. Klečala sam danima i noćima, pred Gospodom, pred ikonama, kidajući kosu sa glave, noktima ostavljajuću brazde po telu oprost iskajući. Nem je Gospod još uvek. Presušila sam slane izvore, grlo mi je živa rana, tek shvatih konačno taj moj pad.
Kako da ti kažem, majko, da sam ubila i trčeći ti u zagrljaj nasmejana došla? Da me na grudi priviješ i pohvališ. Kako da ti kažem da sam uspehe nizala, tebe ponosnom činila, prelazeći preko leša najmanjeg koji videh? Ubih, da ne bi imala sudbinu moju. Da me ne gleda, kao što sam tebe ja, sklupčanu i krvavu u ćošku sobe, nemoćnu da se odbraniš od gujinog ujeda. Ubih, da ne bih lagala i bežala samo glavu da nam sačuvam, obema. Ubih, da se ne bih večito pitala da li sam je rodila kako bi žensku okrutnu istoriju proživljavala kao sve one pre nje, da ne isplače okeane suza, da joj žensku kletvu rođenjem ne prenosim. Ubih je, da ne kuka što nije muško rodila i klela zlu žensku prirodu.
Slobodno me na krst razapni, majko. Zapravo, ne na krst, ne taj sveti predmet da skrnavim. Stub srama je za mene.
Ne traži mi objašnjenje za ćutanje i prividni mir pokreta. Ne želiš da znaš cenu tog lažnog spokoja. Ne prizivaj moje nesanice i sve dočekane zore.
Kako da ti saopštim, majko, da si, umesto što meni danas kofer pružaš, zajedno sa mnom, njoj trebala školsku torbu na leđa prvi put da stavljaš?
