Dijana Čelić završila je osnovno i srednje obrazovanje u Čačku. Fakultetsku diplomu sa zvanjem diplomiranog filologa iz oblasti srpskog jezika stiče u Kragujevcu 2016. godine. Nakon toga se seli u Novi Sad, radi usavršavanja profesije, sticanja veština i zasnivanja radnog odnosa u oblasti koju danas obavlja.
Pojavila se. Ona, pred kojom su svi moji demoni pali na kolena, oborenog pogleda i pognutih krila. Njoj su se sve moje prognane seni zaklele na vernost. Lilit. Bludnica i svetica. Haos i red. Moja i tuđa.
Novost dana: Đavo nad đavolima se zaljubio. Zaveden grešnim dodirima lepooke progoniteljke iz Raja. Sluđen veštim poljupcima ženskog Ahasvera. Opijen mirisom požude koji isparava sa njene kože. Krila mi narasla, još veća i svetlija jer sam ljubav ka njoj osetio. Prema lukavoj i pokvarenoj, goroj od mene.
Arhanđeli i sveti na granici Raja odmahuju glavom. Bio sam simbol za zlo, sada je ona preuzela titulu. Bio sam crn i podmukao, ona je još crnja i čemernija. Prevazišla me na svim poljima, a mnogi joj ime ne znaju. Misli ljudski rod: Sve je Đavo zakuvao, zabiberio čorbu pa im dao da je kusaju. Slepci jedni! Lilit je to! Žensko prokleto! Prevrtljivo i premazano. Menja obličja brže nego vi čarape. Od lepotice to starice, dok trepneš. Zavela mene, iskusnog Sudiju. Zaslepela izmišljenom lepotom.
Bio sam gladan ženskog dodira, žedan toplih pogleda. Znala je, rekli su joj demoni izdajice, sada razvejani u ništavilo. Prodali me za šaku srebrnjaka da podmite Haruna čamdžiju. Bestidnici, on je lakom na hranu i vino, džaba vam novci. Hteli ste preko, u ljudski svet. Idite sad! Izdala me i ona, otpadnica. Izdala je i Oca, što li sam mislio da mene neće. I ja slepac, kao da nisam video šta je uradila Adamu kad bi stvorena pre nekoliko eona. Ostario je ovaj đavo pa smetnuo sa uma zašto smo joj zamenu našli.
Dođe, podseti me ko je gospodar pravi, pa opet nestane. Napravi mi haos među podanicima, uzbuni ih i pobaca u najudaljenije delove Pakla, isisa mi energiju kojom se napaja pa pobegne. Ostavlja meni da zavodim red, i trpim ismejavanja. Pobesnim pa ih razvejem, da ih nema nigde. Vratim ugled i ime dok je nema. Pojavi se, pa ponovo iznova. Okrutna je i smela.
Došla je pod noge ovom zlom rogonji. Pre dva eona tačno. Prela kao malo mače, tepala i mazila se uz ove moje noge. Na vernost se klela, dok mi nije izmamila iskru svetlosti u srcu. Baš onom koje se zamračilo kada sam borbu izgubio i pao u ovaj ponor. Tepala mi najlepše reči dok krila ponovo ne postaše bela i sjajna. Sumnjao sam da ju je Otac poslao, da mi nekadašnju prirodu, davno pohranjenu i zatrpanu gorčinom vrati, pa da se vratim u stare redove. Mislio sam, da želi oprost da mi dariva i da se nagodi, da je uvideo da ne može bez svog prvenca. Pogrešio sam. Ona se nije micala od mene, danima i noćima. Nije jela ni pila sve dok me nije omekšala kao pamuk, oblikovala prstima prema svojoj potrebi. Dobila je vernog psa. Slugu u figurativnim lancima. Dobila pa šutala kad joj se ne dopadne. Odlazila i ostavljala me da umirem kukajući za njom, uzvikujući bolno njeno ime.
Pobegla je preko, kučka. Podmitila Haruna da je preveze. Pokrala sve zalihe vina koje sam imao, pa ga darivala raskošno svaki put kada se uželi zemaljskog tla i svetla. Mogao sam ja za njom da krenem, da je stignem, no plašio sam se naraslog besa u rukama. Probio bih joj, tako ljut, rogovima telo zavodljivo, šapama bih rascepao tu dušu kvarnu.
Sve sam više podsećao na moje mlade, neuke demone. A nisam mogao protiv klice koja se ponovo primila u meni. Klica zanesenosti. Klica proklete ljubavi. Proklet bio i onaj ko je izmisli. Pune su mi podzemne dvorane mladih demončića koji se samokažnjavaju. Po drugi put pali, sunovraćeni. Jauci su im nesnosni. Svaki od reda pati za nekom kao što je moja Lilit. Malo je nedostajalo da im se pridružim. Ali ne! Gospodar se ne sme tako ponašati.
Ja sam prvi među palima. Ja sam najsvetliji među svetlima. Osuđen na pakao jer sam blistaviji od Oca. Mrze me jer sam se pobunio, što sam svojoj slobodnoj volji prvo mesto obezbedio. Preziru me zato što sam ljubav odbacio. Zato mi i bestidnica dolazi. Da me potčini jedinom vladaru kome ne znam da se oduprem. I požudu ukrotim kad poželim, ali ljubav… Od te kukavice spasa nema.
I koja je svrha postojanja mene? Besmisleno je okrivljivati me kad i ja padam pred tim osećajem. Podvale i meni starom, oronulom, eonima namučenom tu ljubav. I to niko drugi do jedna Lilit. Baš ona koja je bežala na otoke da požudu utoli sa mojim demonima. Sa mojom decom kojoj sam posle nje čupao duše i udove.
Sad je pobegla među ljude. Čujem joj glas, mami me znajući da ne napuštam svoje utočište. Uzela je telo smrtnice, osećam. Beži na Zemlju ioako je tamo ranjivija, svaki minut koji tamo provede, njeno oholo srce prima u sebe sve više emocija. To i hoće od mene. Da pođem za njom, srce da mi promeni, telo smrtno da uzmem.
Rastrzan sam između želje da udovoljim sebi i njoj i želje da zadržim ulogu okrutnog Sudije. Mogu ja i da srušim Pakao kada bih hteo. Mogu ja na Zemlju da se popnem i promenim se. Ali znam, prevrtljiva je. Na prevaru će mi krila odseći i trgovati njima za ponovno mesto u Raju. Koliko god da se pripremim na njene podvale, uvek će me iznenaditi i dočekati nespremnog.
Ispekla je zanat u mom ponoru. Sve je moje cake naučila i usavršila. Učila se ona u tri dimenzije. Ne krivite mene. Bio sam zaveden. Bio sam slep. Bila mi je potrebna. Ne postoji odbrana od nje. Nema štita koji bi odbio njena milovanja, vešte poljupce. Nemam vizir koji bih mogao da spustim preko očiju da ne gledam tu vatru u njenom pogledu. Pali biste svi mnogo pre mene. Izgoreli bi u sekundi, a da vas nije ni dotakla. Ja se još junački držim. Vidite kako sam kandžama ostavio brazde na izlaznim vratima? Vidite li mi noge zakopane da ne bih preko praga prešao? Najjače sam krilate vojskovođe postavio da me vrate ako krenem za njom. Odupirem se svim vama znanim i neznanim silama. Teško je.
A ona… Peva kao sirena. Neumorno me doziva. Istrajna je. Pomislio bih na tren da joj to i nedostajem zapravo. Da me želi, kao što ja kao očajnik želim nju. Poda mnom, nada mnom. Podatnu i pitomu. Veštu. Nežnu i divlju. Pohotnu i nezasitu. Neka mi podvali, neka mi iščupa rogove, neka otkine krila. Naći ću je. Daću joj se. Predati joj tajno oružje da me u prah pretvori, da vam bolje vreme dođe, bez vladara zla. Da pevate jer sam pobeđen.
Pročitajte i Dijana Tošić: LJUBAV DESPINE
I evo, dok stojim pod svodovima ove dvorane, prilazi. Stigla je otpadnica. Uništiteljka moje egzistencije. Smeši se, zrači nakupljenom zemaljskom energijom, pokradenom od smrtnika. Prevrtljivica, došla je vatrenih očiju, lepljivih prstiju, naoštrenih zuba. Da me pogledom zacementira, u naručje privuče pa u paučinu umota, da mi ostavi još ugriza po telu i vratu. I zna, odlično zna da ću joj dozvoliti. Dok stoji tako izazvički preda mnom, u toj crvenoj svili, toliko topla, da se od vatre tresem, vidim kako sprema novu laž.
„Čemu grobni izraz lica, dražesni?“, bezobrazno pita.
„Jer je sam sejač smrti.“
„Ah, ne. Ti je žanješ, ti si kosač. Ali najvoljeniji moj, došla sam ti.“
„Ne laskaj mi. Jer ću tvoj život pokositi danas“, pretim u prazno.
Smeje mi se. Svesna da joj je oprošteno, još sigurnija u svoju vlast. Stavlja ruke na moja krila i čeka. Čeka da poletimo, da je popnem do odaja svojih i pružim ono što nigde nije uspela da dobije. Da joj dam lance da me veže i kažnjava. Da je pustim da grmi i oluje podiže. Samo ona ne zna… Haruna više nema. Glomazna, metalna vrata, zapečaćena su. Sa žrtvenika ovoga puta nema bežanja.
