Prikaz knjige: Ema Klajn, Devojke. Izdanje: Laguna, 2016. (Orig. The Girls)
„Slatka ptica mladosti” možda nikada nije pevala zanosnije, ali ni zlokobnije, nego šarenih šezdesetih, na toliko načina prekretničkih godina. Dokaz su mnogobrojni pokušaji da ih do danas, barem vizuelno, neki novi poklonici ožive i iznova učine modernim. Mada naslovom pre asocira na kakvu tinejdžersku razbibrigu sa „čik-lit” predznakom, ili možda nešto odrasliju, urbanu verziju sličnu istoimenom TV-čedu Lene Danam i sitkomu „Seks i grad”, roman prvenac mlade američke autorke Eme Klajn, „Devojke” (The Girls, Laguna, 2016),sasvim je drugačija priča. Uostalom, bolje osmotrene, njegove korice otkrivaju psihodelični potencijal, kroz krupni plan lica ženske osobe, većim delom pokrivenog lenonkama (u čijim se staklima odražavaju prepoznatljive kalifornijske palme), blago čulno razdvojenih usana i sve kroz „purple haze” izmaglicu. Šta krije ta pozivajuća dimna zavesa?
Pre svega, jednu neočekivanu (i tematski i po načinu realizacije), intrigantnu priču o letu pozne hipi-decenije, jednom od onih kada se za mlado biće nežnijeg pola svašta dešava i gradi ili ruši. Glavna junakinja je Evelin „Evi” Bojd, koju upoznajemo na osnovu veštog preplitanja dve narativne perspektive: okvirne i uvek dominantnije sadašnje, sa jezgrom priče sačinjenim od povratka u tinejdžerske dane koji su sve promenili. Zapravo, prolog već markira trenutak kada je Evin svet doživeo preokret, a to je prva pojava devojaka, poluvilinskih-poluklošarskih figura čija je izrazita nekonvencionalnost zaustavila i poremetila sve u parku, tog običnog, provincijskog popodneva. Njihov izgled i ponašanje, složeni od mešavine zapuštenog i privlačnog, zlokobnog i divotnog, dočarani su veoma poetičnim stilom pisanja koji ostaje obeležje i najveći kvalitet romana.
Evi upoznajemo kao već zrelu i pomalo istrošenu ženu koja čuva kuću na plaži svog prijatelja Dena, svesno se opredelivši za društvenu izolaciju, proganjana nemilosrdnim avetima minulih dana koje naročito plaše u samotnim noćima. Tako će jednom prilikom, upravo od strane neočekivanih posetilaca – Denovog odraslog sina Džulijana i njegove maloletne devojke Saše, biti posećena i slučajno podsećana. Naime, Džulijan u njoj prepoznaje onu devojku, nekadašnju pripadnicu kulta koji njegova generacija poznaje tek iz priča, uzdižući sve baš kao i ona nekada devojke, privučena prvenstveno bizarnim aspektima. Upravo su urođena povučenost i njene tadašnje godine, a bilo joj je tek četrnaest, Evi obezbedili anonimnost u istorijatu stravičnih aktivnosti grupe. Nažalost, ne i zaborav svega čemu je uz njih prisustvovala. Bezazlena Saša nema predstavu o čemu njen momak i tajanstvena žena govore, ali zato Evi razume njenu adolescentsku zbunjenost, dok se intenzivno priseća sopstvene, ništa manje. Otvara se staza sećanja, pravo do omađijane ženstvenosti koja se tek budi, uticaja neobične Suzan i njenih pratilja, iskustva obeleženog ambivalencijom: istovremenošću kajanja i čežnje.
Iako su imena, okolnosti i pojedinosti izmenjene, jasno je da kao direktna inspiracija služi čuveni slučaj ubistava izvršenih od strane sekte Čarlsa Mensona, čija je smrt 2017. podigla prašinu i podstakla brojne polemike (podsetimo se, među žrtvama njegovih kultista našla se i Šeron Tejt, lepa holivudska glumica u usponu, prva supruga reditelja Romana Polanskog, dve nedelje pred porođajem). Pa, ipak, ovo nije roman o samom zločinu, koliko povest odrastanja na stranputici. Pogled naivne devojčice Evi istovremeno osvetljava događaje sa strane i iznutra. Današnja nužnost samoće podrazumeva i strah od nje, sve pod teretom svesti o mladalačkom dobu.
Ono obuhvata leto 1969, neposredno uoči Evinog odlaska u strogi internat, kao presek dotadašnjeg odrastanja na kalifornijskom ranču u ruralnoj Petalumi. Uživajući nasledstvo babe, bivše holivudske zvezde, Evi stasava između uvek zauzetog, zahtevnog, kreativnog oca i majke koja predstavlja otelotvorenje američke očajne domaćice, budeći prezir ćerke, pripadnice nove generacije željne buđenja samosvesti. Pošto joj se roditelji razvedu, a odnos sa najboljom drugaricom Koni bude uzdrman, ionako pomalo asocijalna i jednako pažnje gladna Evi podleže iskušenjima jednog slučajnog susreta.
Šta ju je, zapravo, privuklo Suzan i ekipi? Njihova nemarna seksualnost, očigledno prkošenje svim društvenim normama, egzotični rituali poput slavljenja solsticijuma, obesmišljavanje privatne svojine ili neskraćivanje kose? Lična, dugo potiskivana želja za izuzetnošću i izdvajanjem, podupirana tipično pubertetskim nesigurnostima i opsednutošću telom? Ili, naprosto, usamljenost?
Umesto dalekog oca, zaokupljenog zanosnom ljubavnicom Tamar; majke koja traži sebe kroz sve aktuelne trendove, u svojevrsnoj predklimakteričnoj oslobođenosti; otuđene, ljute Koni kojoj pronalazi sve više i više mana; njenog brata Pitera, osamnaestogodišnjaka za kojim Evi (nastoji da) žudi čak i nakon što je pobegao sa svojom devojkom Pamelom…Dakle, umesto svih ovih lica, naprasno ostavljena na cedilu, Evi se sasvim nekritički vezuje za grupu nešto starijih od sebe, nimfi-otpadnica sa obližnjeg ranča na lošem glasu. Okupljene oko Rasela, čoveka mračne harizme i opasnih ideja, koga poštuju kao malo, privatno božanstvo, Evi deluju neobuzdano, zanosno i u tom trenutku očajnički potrebno. Iako je od početka svesna opasnosti, ne može da se odupre i tako ulazi u okruženje koje joj zauvek ostavlja krvav, neizbrisiv trag.
I zaista, sve što se dešava na farmi koju članovi kulta koriste kao boravište nesumnjivo je bizarno, a u isti mah prepuno novootkrivenog osećaja slobode koji neodoljivo preplavljuje Evi. Zbog toga pristaje na neprihvatljivo, doživljava prljavštinu kao sjaj, žmuri na očigledne mane idolizovane Suzan, čak i samog Rasela, preokrećući ih u dodatne kvalitete koji opravdavaju svaku žrtvu ili prestup učinjene za njih i zbog njih. U osnovi svega je više puta istaknuta želja za prihvaćenošću i užlebljenjem negde, gde god, za šta kult pruža mogućnosti po, istina, ceni koja nije mala.
Pored navikavanja na taj čudni svet, od ključne je važnosti Evin odnos sa majkom koji varira između potpune odvojenosti i nostalgične težnje ka vraćanju davne, naivne i nevine harmonije pre otkrivanja očevog neverstva, a majčinog podsticaja usled pasivnosti (kako je Evi vidi) i ispraznosti supruge-lutke. Ne prihvatajući njene kasnije partnere i pokušaje da nastavi dalje sa životom, Evi takođe pribavlja alibi za priklanjanje kultu, ali i kompenzovanje potrebe za bliskom ženskom figurom, kroz divljenje Suzan.
Drugi presudan, ne manje složen odnos, uspostavljen je između današnje Evi i mlade gošće Saše. Ovoga puta, relacije su obrnute i kroz empatiju, probuđen nagon blizak majčinskom, junakinja kao da pokušava, uspostavljanjem razumevanja i bliskosti prema Saši, nadoknaditi vlastitu propuštenu šansu sa majkom. Istovremeno, provučen je blagi homoerotični, mada znatno više naprosto ženski solidaran momenat povezanosti, doživljene i sa Suzan. Otuda naslov romana možemo dvostruko tumačiti: kao upućen divljim nimfama iz uvoda, koje su Evi zavele na stranputicu željom da im bude nalik; ali i pokušaj uspostavljanja solidarnosti i komunikacije između nekoliko žena (Evi – majka, Evi – Koni, Evi – Suzan, Evi – ostale; naposletku, Evi – Saša), pri čemu kidanje jedne veze vodi jačanju druge, uglavnom sa fatalnim posledicama.
Dok priča kroz ritual i nenaglašene, neminovne pripreme, klizi prema kobnom epilogu koji je zauvek uništio Evine iluzije o zajednici čiji je kratko bila deo (ali je, s druge strane, možda stvorio još snažnije utemeljene varke zbunjenosti pred uspomenama), njeno ograđivanje od zločinstava ostalih članova ipak ne prati nepokolebljiv otpor. To je nemi znak one preostale podvojenosti srca, nostalgije za periodom pripadanja, makar i lažnog, makar i zloupotrebe maskirane u zahvalnost.
Kao što sam već spomenula, primarni kvalitet proze Eme Klajn predstavlja lirični, vrlo čuvstveni, sugestivni stil. Rečenicama uspeva da dočara najdublje u psihologiji mladog bića koje se tek suočava sa svetom, emotivnim zavrzlamama, obmanama i pretvaranjem, seksualnošću, zatomljenim instinktima. Boje epohe jasne su, uverljive i očaravajuće, baš kao i mirisi, zvukovi, sitne pojedinosti na kaleidoskopu čija nam je predstava manje-više poznata, ali uvek joj se može dodati ponešto novo. Oduševljava autorkin smisao za osluškivanje junakinjinog neprestanog nemira, kao i umeće prebacivanja iz iskustvom opterećene svesti u mlađu, iako ne manje uzdrmanu poziciju izgubljene (duhovne) nevinosti. Način na koji večito zamišljena Evi doživljava ljude oko sebe i njihove zamršene veze, greške i bekstva, izuzetno je živ, prožet introspektivnim (snažna potreba da sagledamo sebe u očima okoline), društveno-kritičkim (naravno, na način mlade i neiskusne osobe sklone zabludama), pa i humorističnim elementima (npr. kod opisivanja „flerta” i ostalih Koninih i Evinih poduhvata, kao simulacija odraslosti). Stasala Evi, baš kao i mi dok čitamo, ima potrebu da svoje mlađe JA pri osvrtanju upozori, zaštiti, mada ne i po svaku cenu spreči da srlja – jer, tada ne bi ni bilo priče.
Sve u svemu, tražite li laganu (i lagodnu) tinejdž-pričicu, ovo nije roman za vas, kao ni za isključive ljubitelje svedočanstava o samom kultu, jer neće dobiti više od uvida sa ruba jedne pomućene svesti. Međutim, zainteresovani za studije karaktera, posebno ono patološko u ličnosti(ma), a najviše za lep stil koji obazrivo, znalački i precizno dočarava promene u krhkim dušama, pročitaće ga brzo i sa uživanjem.
Autorka: Isidora Đolović
