O zbirci priča „Deseti decembar“ Dordža Sondersa u izdanju Lagune, Beograd, 2019.
Razmišljajući kako bih nazvao prozu Džordža Sondersa, jednog od najuticajnijih američkih prozaista dvadeset i prvog veka, nametnuo mi se termin „prozna akupunktura“. Upravo tako, ovaj beskrajno talentovani prozaista dotiče ljudsku traumu svojim pripovedačkim bodežom, dezintegriše je u nekoj nedokučivoj lingvalnoj igri reči da bi je na kraju sintetizirao u gusti rezonerski tekst. Zbirka priča „Deseti decembar“ je sastavljena od deset priča koje govore o tankim rubovima ljubavi i smrti. Naime, Sonders, kao i u njegovom romanu „Linkoln u Bardu“ bavi se eksperimentom tumačenja ljubavi i smrti putem njihovog preformulisanja/prepričavanja. Ove priče se odvijaju u savremenom žrvnju svakodnevice gde se likovi u svakom trenutku preispituju da li je njihova ljubav otelotvorena ne sluteći da oni, na neki način preko svojih trauma i grešaka krče sebi put do smrti.
Čitajući ovu vrlo inspirativnu zbirku priča imate utisak da svaka priča započinje neki novi život, da se sudbine likova ne prepliću, ali da u isti mah oni pripadaju jednoj civilizaciji kojoj pripadamo svi mi time što su detalji njihovih života fatalni i govore o jednoj destrukciji koje postajemo svesni tek kada zatvorimo stranice knjige. Naslovna priča „Deseti decembar“, priča o „bledunjavim dečakom sa nesrećnim Princ Valijant šiškama“ je na neki način glavna koordinata cele atmosfere u knjizi. Naime, turobna atmosfera bolesnika od raka koji u šumi sreće momka je tkivo od kojeg su satkane sve druge priče. Tama koja izvire iz pokušaja ljubavnog čina u priči „Beg od Paukove glave“, i iz nasilnog seksualnog čina u „Moj viteški fijasko“ je duboka duhovna distorzija koju Sonders analizira želeći da pronađe duboko vrelo ljudske pervertnosti. Njegove su priče takođe i satirična prozna akupunktura gde su likovi deo igre reči koja mahom dolazi najviše sa njihovih podteksta. Sonders vrlo često govori i misli kao njegovi likovi, ali stvarajući distancu koja sa svakim pripovedačkim bodežom u tajnovitost emocija i trauma zagovara filozofsku problematiku same teme.
Sama pomisao na to da je „Deseti decembar“ svojevidna borba erosa i tanatosa, pomislim na plejadu malih ljudi koji kod Sondersa stvaraju čudnu komunu neshvaćenih i to ne zbog traumatičnosti njihovih života, nego zbog nesnalažljivosti koja je generalno pragmatična bolest dvadeset i prvog veka. Miris Dejvida Linča skoro u svakoj priči osvetljava put fenomenološkog promišljanja modernog načina života koji producira sve novije i novije nesporazume, a koje su ovde inicirane preko gorepomenutih detalja ili sitnih događaja.
Jedna od najtužnijih priča je priča „Dnevnik o Semplika devojkama“ gde je socijalna distorizija na neki način inicijacija za zločin. Ili možda neki unutrašnji, komprimirani bes prouzrokovan od razlike u staležima, kako i da bude shvaćeno, ovaj natopljen tugom dnevnik je satkan od krikova i ridanja, od jedne emotivne konvulzije čija tragika preti i prstom i pogledom. Sonders i pored toga što pripoveda o različitim temama, on tom svojom proznom akupunkturom ograđuje svet u kome njegovi antiheroji pokušavaju da se prilagode. Onako kao što Džef pokušava da se prilagodi eksperimantalnom zatvoru, kao što vojnik Majkl u priči „Dom“ pokušava da se prilagodi u kući njegove majke, a i kao što Tod u priči „Opomena“ pokušava da prilagodi sve one koji ulaze u Sobu 6, tako i sam pisac pokušava da to prilagođavanje pripiše nekom novom vremenu za koje imate utisak da je satkano od ostatka prošlosti koja je svim likovima nadohvat ruku, prošlosti koja kao da proceđuje tugu na same likove i obremenjuje ih kako bi oni u nekoj fluktualnoj sadašnjosti bili samo gubitnici.
„Deset decembar“ se ne bavi samo ljubavlju i smrću, temama prošlosti i sadašnjosti. Ova vrlo pronicljiva i posve inovativna zbirka priča govori i o fundamentalnim pitanjima ljudskog postojanja, koliko i da zvuči ova formulacija otrcano. Naime, u ovom do pola distopijskom realitetu kojeg živimo svakodnevno, ono što sve nas održava u životu je ta „jasna i čista prisutnost“. Likovi u ovim pričama su levitacijski prisutni zato što se njihove karakteristike naziru od onog što oni izgovaraju, a to je veliki deo priče. Dakle, nemamo neki posebni narativ koji opisuje same likove. Sonders se bavi kolokvijalnošću u direktnim rečenicama najviše zbog crte koje su namerno „kroki“. Ta, titrajuća prisutnost koja skoro na svaki kraj priče vodi u smrt ili u gubitak, je prostranstvo gde se postojanje svodi na pretpostavku, a lik na nešto što bi „možda“ bilo deo čitaočevog života. Sonders pretapa likove jedno u drugo i time gradi jezgro postojanja koje se održava na temelju svoje oštre negacije. Time on otvara velika pitanja naše prisutnosti. Nas, koji čitamo ovu sjajnu zbirku priča i pokušavamo da stvorimo distancu ka likovima. Čitajući „Deseti decembar“ nemate simpatički most sažaljevajući jadne Lili u Semplika devojkama. Vi u Sondersovim replikama (tj. njegovim likovima) unosite sebe i jednostavno se preznojavate želeći da sebe opravdate od negacije kojom ste se bavili u nekim trenucima svog života. Takva je povremena atmosfera u njegovom romanu „Linkoln u Bardu“ gde se „ogovaranje“ pretvara u mučno prepričavanje neke zaumnosti uvijene u realitet sa introspekcijskom oštrinom.
I pored toga što ova vrlo dinamična i uzbudljiva proza Džordža Sondersa nalikuje na tok svesti, ona to zapravo nije. Sonders ima dijalog ravan dramskom. To znači da se on ne bavi nekim svojim introvertnim preispitivanjem, nego se bavi konkretnim i suštinskim likovima i situacijama. Ono što nalikuje intenzivnom pripovedanju i povremeno smirenje je umešno popunjavanje emotivne mase koja bi stilski vodila u dramu. Sonders roman „Linkoln u Bardu“ piše u dijaloškoj formi, a ovu zbirku priča piše u proznom hibridu koji podrazumeva dramu, ali je ne ispisuje. Pokidane epizode iz života likova su deo životnog ciklusa koji je bez početka i kraja i savršeno nalikuje na grozomornu neodlučnost sa kojom korespondira ovaj, poročni dvadeset i prvi vek.
„Deseti decembar“ odiše mračnim i depresivnim raspoloženjem izraženim dijametralnim narativima i dijalozima. Čitajući priče, mi se ne podsećamo naših mračnih epizoda, nego sećajući se njih mi ih ponovo preživljavamo i pored toga što ne konstatujemo simpatički most. Nas rastužuje jadna Lili, nama je žao jadnog Ebera u šumi, ali nam je još više žao očaja naše prisutnosti u vremenu koje protiče pored nas, a ono što nas dotiče je samo sublimat prošlosti i tamne strasti od kojih se nikada nećemo osloboditi. Sonders govori jezikom nesreće i upozorava na to da je racionalan razlog njenog postojanja. Utoliko više je, rekao bih i pararalelno prisustvo straha od smrti kod svih onih koji su svoj životni ciklus zaključali time što su napravili kardinalnu grešku u svojim životima i stali na sred puta ne znajući gde bi dalje.
Autor: Sašo Ognenovski
