Prikaz knjige „Dejvid Bouvi: Slava, zvuk i vizija” Nika Stivensona, Clio, 2007, prevod sa engleskog: Mila Atanasković
* Povodom godišnjice rođenja velikog muzičara, 8. januara 1947.
Počev od raznobojnih očiju najpoznatijeg kameleona moderne umetnosti, kod Dejvida Džounsa/Bouvija sve je funkcionisalo u znaku diverziteta. Prva asocijacija na njegovo ime većini je svakako stalna promena, fluidna ličnost u dinamičnoj potrazi, koja svoje eksperimente izvodi sa jedinstvenom elegancijom. Nikad isti, a uvek ON – i svoj.
Zaista, ko je bio Dejvid Bouvi? Lik sa maminih postera i intrigantnih omota ploča? Multitalentovani stvaralac čije je svako pojavljivanje predstavljalo doživljaj godine i kome je nemoguće osporiti vrednost? Za života uveliko legenda? A šta je sve bio? Ziggy Stardust, Aladdin Sane, Halloween Jack, Thin White Duke, Goblin king, Screaming Lord Byron, Monti, Pilat, Vorhol, Tesla. Suprug divlje Endži, zatim lepotice Iman. Dankanov i Aleksandrijin otac. Prijatelj i saradnik Igija Popa, Brajana Inoa, Merkjurija, Džegera, Tine Tarner. Androgin ili seks simbol, bizaran ili uglađen, Arlekin ili rok zvezda. Flertovao sa nacizmom, borio se protiv kulturne asimilacije. Muzičar, glumac, slikar, vajar. Vanzemaljac sa dobrim osećajem za biznis. Hiperaktivan i hiperproduktivan. Izaberite koju vam drago opciju, bićete u pravu.
Sa stanovišta studija kulture, Nik Stivenson želi da pronikne u tajnu harizme i uticaja svestranog umetnika, naročito akcentujući pitanje pronalaženja glasa i pozicije sopstva u obezličenom svetu opšte relativizacije. Njegova knjiga nije biografija, niti preterano iscrpna i detaljna analiza Bouvijevog lika i dela, mada sadrži elemente oboje. Autor se unapred ograđuje od takvih očekivanja, što je logično s obzirom na kompleksnost i obimnost građe: neminovno bi nešto moralo da izostane, stoga je neophodno suziti izbor. Kao sociolog, ujedno objektivni fan, polazi sa stanovišta konteksta vremena koje je začelo, menjalo i oblikovalo sve Bouvijeve transformacije. Odlučivši se za kulturološki pristup sa naznakom kategorija identiteta i stvaralačkog integriteta u potrošačkom društvu koje sve brzo sažvaće i ispljune, gde su brzina i nepostojanost usmerenosti pažnje postale žalosni imperativ, Stivenson se bavi ključnim postupkom dekonstrukcije svake norme ili („)vrednosti(”).
U tom smislu je slučaj Bouvi, neumorno hvatajući korak sa vremenom po pitanju aktuelnosti i fleksibilnosti, a istovremeno još snažnije plivajući protiv struje, interesantan kao žestok klinč mejnstrima i avangarde, koji istovremeno podseća na zagrljaj. Sopstvenim traganjem za formom i izrazom, on ohrabruje i dokazuje da možemo biti bilo šta, bilo kada, a istovremeno sačuvati osovinu iz koje polazi vrteška raznolikosti. Ambivalentnost koju je ponudio usvajala je, preoblikovala i dalje pronosila brojne uticaje, ostajući nedodirljiva (barem iole uspešnijem) podražavanju. Može se reći da čitava novotalasna, novoromantičarska i uopšte stilsko-izvođačka lepeza osamdesetih (od Madone i Sindi Loper, preko Majkla Džeksona i Prinsa, do naših Slađane Milošević, Olivera Mandića, Bebi Dol) i današnja alternativno-hipsterski-progresivna scena, duguju Bouvijevim kreacijama i kreaturama.
Kada se nečija karijera protegne na nekoliko šarolikih decenija, u svakoj trajući manje ili više uspešno i sveprisutno, logično pitanje biva: ko je tu koga gradio, on vreme ili vreme njega? Upravo na tome Stivenson zasniva svoju tezu, naglašavajući već naslovom one aspekte koji su ga učinili legendom, koji predstavljaju suštinski kvalitet u njegovom radu: ličnost kao samoizgrađeni mit (slava), naravno – muzika (zvuk) i pojavni, ali i idejni aspekt (vizija – ne samo kao slika, vizuelno, već i nadahnuće, ono nesvakidašnje otkrivanje). Studija pred nama više daje smernice nego konačne odgovore, skicira moguće pravce razmišljanja i podstiče na nova proučavanja fenomena Bouvi. Ne pita se toliko ko je bio, već zašto ga volimo/cenimo, čime fascinira i šta znači.
U uvodnom delu, Stivenson upravo i pozicionira sebe kao istraživača, određenje knjige kao pregled jedne karijere u vremenu i društvu, te njenog predmeta/junaka kao jedne od malobrojnih zvezda (razliku između slavnih i zvezda takođe veoma vešto i argumentovano obrazlaže). U nastavku studije, bavi se Bouvijevom potrebom da se stalno kreće i menja, da identitet zasniva kao sopstvenu tvorevinu, održavajući istovremeno stalnost unutar promene (str. 203) kao distinktivno obeležje. Posebno su razmotrene veze sa postmodernizmom i kontrakulturom, problemi tzv. polnog kodiranja, manipulacija medijima i imidžom, služenje tajanstvenošću i teatralnošću. Skreće nam pažnju na berlinsku fazu kao posebno značajnu, na ostvareni spoj ideja kreativnih ljudi poput Endija Vorhola i Vilijema Berouza, da bi razvio novu estetiku u pop muzici (str.101), na likove dendija i umetnika (istorijske tvorevine, korišćene i ponovo otkrivene u Bouvijevom imidžu i muzici, str.138) koje je jedini pravi princ engleske boemije (str.136) nanovo oživljavao i prirodno nosio. Preispitujući kulturu slave, seksualnost i kategorije identiteta, Bouvi ih provokativno denaturalizuje, pritom vešto povezujući visoku i pop kulturu.
Zanimljiv i neuobičajen, a knjizi znatan dodatak, čini Stivensonovo interesovanje za ljude koje je umetnik pridobio, inspirisao, privukao. U poglavlju „Bouvijevi obožavaoci”, kroz hvale vredno isptivanje sprovedeno putem intervjuisanja osoba različitih profila, a koje spaja privrženost Dejvidovoj pojavi i stvaralaštvu, Stivenson putem tuđe recepcije istražuje samog umetnika. Na taj način ostaje u srži fenomena, ipak održavajući distancu satkanu od divljenja samom izvođaču. Veoma je zanimljiv zaključak da, uprkos stereotipnim ocenama obožavalaca/fanova kao poremećenih i patoloških ličnosti, oni zapravo predstavljaju nomade koji u fragmentisanom svetu svog društva i kulture nalaze smisao na osnovu kulturnih resursa koji su im pri ruci (str.196).
Naravno, knjiga nije bez manjkavosti. Recimo, nedopustivo izgleda da neko ko je očigledno posvetio mnogo pažnje istraživanju i koristio se brojnim izvorima, delo „Mi deca sa stanice ZOO” u čak dva navrata naziva memoarima Kristine X. Ili je možda reč o pogrešnom prevodu, neznanju ispitanika? Zatim, kod priče o rasizmu morao je biti uzet u obzir vrlo interesantan spot i tekst pesme „China girl”, međutim, Stivenson se na periodu osamdesetih, ocenivši ga kao Bouvijev kreativni pad, nije previše zadržavao sa strane samih albuma. I to je, opet, u redu, jer uvod neskriveno ističe da će tekst u nastavku biti rezultat ličnog izbora, kritički tamo gde i koliko to autor nalazi za potrebno.
Ne uzmemo li u obzir takvo, glavno i svesno usmerenje, knjiga bi možda delovala suvoparno, nedovoljno široko. Autor to zna i ograničava se na teren koji procenjuje kao područje lične kompetentnosti. U tom svetlu, reč je o ozbiljnom, jasnom, studioznom i uporednom predstavljanju nesumnjivo velikog umetnika i fascinantne ličnosti. Što je još bitnije, ova studija otvara nova pitanja i prosleđuje ideje, ne dajući (nemoguću!) konačnu reč, već pojedinačnu preokupaciju, na ovaj način razvijenu i artikulisanu. Na nama je da se pridružimo.
Autorka: Isidora Đolović
