Dejan Šimurda je rođen 1978.godine u Somboru, gde živi i radi. Objavljivao muzičke recenzije, kratke priče, rane poetske radove u časopisima Avangrad, Pogon i internet sajtovima.
DOMAĆI ZADATAK
Niko nikad nije umro.
Nema poruke nema poklona. Nema šume nema širine. Nema tajne nigde se ne ide. Nema je nevina žrtva koja nikad nije umrlа. Smeje se u sebi. Ove reči naravno nisu moje reči.
Ranjenike nisu ubili sve su žene poštedeli.
Netačne su nejasne vesti o nesrećama. Epidemije su samo masni poljupci.
Otmičari su nas vratili porodicama nakon par minuta. Hteli su da nas pogledaju izbliza
dodirnu nam kosu. To je sve.
Rat je samo mekani pohod nad povečerjem. Izgnanstvo je dobra prilika za nov početak u novom gradu punom negovanih drvoreda.
Ja sam neuništiv.
Naravno to nisu moje reči.
Istim hodnikom u istom svetlu isti smeh iste opomene. Moja mladost je savršena ja sam netaknut.
Ja sam već u novoj zemlji novom gradu.
Bolesti nisu opasne niko nikad nije umro niti će umreti i sve što govore nije tačno jer atlasi tumora su zastareli i barokni.
Oni su deo zavere protiv kretanja protiv disanja protiv pevanja protiv mene protiv gradonačelnika Patkovgrada.
Deca ne mogu da dobiju rak.
Sve je objašnjeno ali niko nije znao jer
niko nikad nije umro
niti će ikad umreti.
To su nečije reči ne mogu da se setim čije. Ja nisam kući već trideset godina. Ne znam put i možda ne bih ni prepoznao kuću.
Sećam se
na stolu otvoren udžbenik
sveska grafitna olovka
već trideset godina.
Domaći zadatak nikad završen.
ZLOBILJE
Kruženje vode je samo jedan od procesa. Procesi umaraju. Stvari se tako odvijaju. Dovoljna je jedna noć za preokret. Život uvek nađe put. Ćelije se namnože. Nešto uraste. Dođe zimsko doba pa se zalomi. Ponekad počesto pogrešno. Plašim se za život. Šta ako vode narastu jer
utroba je voda
i šta ako voda naraste
pa ostanem bez vazduha
postanem zemlja.
Tup bol dok hodam je slutnja. Postajem deo mape. Deo njive. Mikron u ataru svakako. Ruševan u hektarima sravnjen sa zemljom. Rastresit pod tupim bolom koji nastavlja svoj hod iznad mene uvek iznad mene. Crnica pod sivim žarom. Sagorelih creva ugarak želuca patrljak jetre u sivoj vatri ja sam deo procesa.
Kad postanem zemlja moraću da hranim lekovite biljke. Da im uzvratim za sve dobre dane. Kad budem procesuiran iz mene će rasti puno novih mucavih ja. Rašće
teratome ja i svet će biti bogatiji u svom zlobilju.
Sve prepričavam Kamilici Majčinoj Dušici. Njene oči već postaju vodnjikave. Sve je to od promene vremena
nije od tuge
DIVLJE REKE
Vikend je pun divljih reka. Prošle subote sam se vratio kasno kući i zatekao
namešten krevet. Ćebe pažljivo savijeno po rubu. Nije mi bilo jasno kako je to moguće
jer ja živim sam.
Pre spavanja sam pogledao snimak
ogromna životinja napada i komada čoveka u nekoj dalekoj zemlji. Ljudi su u smrti voštane lutke u kovitlanju sazvežđa a mlečni put bdi
vulvu svoju maglom čuva.
Kosmosu pri pubisu tetovirane parole vektori jednačine. Dva jednako nula jedan
plus jedan je jedan. Legao sam u krevet
ubrzo
sve daleko.
Sledećih nedelju dana niko nije mogao da me dodirne. Niko nije smeo da mi se obrati.
Onda je došao vikend pun divljih reka ponovo.
UČINIO SAM PUNO ZLA
Učio sam reči učinio puno zla. Tukao sam te varao sam te.
Pojeo puno dobrih i glupih životinja.
Poplave su razarale našu zemlju nosile kuće ljude pse mačke
a ja sam se skrivao
u zagrljaju tuđe žene
u mutnom sjaju
pod velom vode.
Onda je difterija pala sa neba. Došla je zima. Pao sam u krevet.
Prestao da učim reči. Došli su snovi
krvoliptanje u Novosibirsku
rat u Arhangelsku. Cink so kalijum
izliveni iz mene
po govnjivoj kaldrmi.
Šapat gline
utešno mucanje pijanog prijatelja
(učinio si ti ponešto učinio si šta si mogao
nakon zalaska sunca nastupa takozvani plavi sat
pre deset godina pre nego što si učinio puno zla imao si dobar plan
naučiti reči pričati o porodičnoj avanturi
međutim
u potrazi za pravim osvetljenjem
još se nisi probudio)
Da prijatelju
još se nisam probudio.
