Prikaz knjige: Aleksa Krstić, Dečaci istočnog bloka, Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis, Čačak, 2022.
Kao četrdeset prvo izdanje biblioteke „Tokovi” objavljena je prva zbirka poezije Alekse Krstića, dobitnika nagrade „Mladi Dis” za 2022. godinu. Knjiga nosi neobičan, aluzivan naslov „Dečaci istočnog bloka”, jasno sugerišući stil, teme i motive koji objedinjuju trideset četiri uvrštene pesme. Od početka do kraja nemoguće je zaobići intermedijalni plan: istini za volju, lirski glas to ni ne pokušava. Naprotiv, uspela asocijativnost jedna je od vodećih karakteristika Krstićeve poezije.
Ljubitelji sjajno ekranizovanog romana „Zovi me svojim imenom” (Andre Asiman) i filma „Leto ʼ85” (Fransoa Ozon), sintpop zvuka osamdesetih i atmosfere dekadencije velegradskih toposa u širokom rasponu od centra do periferije, inteligentne autoironije sa kojom se beskompromisno progovara povodom veoma ozbiljnih tema, zavoleće poeziju Alekse Krstića. Ona je izrazito urbana i neskriveno angažovana ‒ međutim, spas od skretanja u stereotip i bezvrednu agendu leži u pesnikovoj veštini da sa merom, ukusom, senzibilnim humorom i jasnim poigravanjem svakom unetom referencom neprekidno pravi otklon od sličnog rizika.
Krstićev izraz dodatno usložnjavaju teme (ne)tradicionalno shvaćene maskulinosti, osetljive granice između zadovoljstva i bola, pozicije lirskog subjekta kao istovremeno lovca i plena, mučitelja i žrtve, prikrivenog i transparentnog, muškog i ženskog. U svakom stihu osećamo upadljiv prkos uvijen u nonšalanciju i fluidni karakter pesničkog bića, dok se nižu često međusobno protivrečne slike, a razorno smenjuje sa delikatnim.
- „Kraj raspusta i druge priče“: Veština i svežina stila Ane Miloš
- Estetika i progres: Odbrana trajnosti umetničkog dela
Nemoguće je zanemariti smelost ovakve zbirke. Homoseksualna tematika je poslednjih godina sve zastupljenija makar i samo na nivou pomodnog senzacionalističkog koketiranja, ali pretežno kod ženskih lirskih glasova. Aleksa Krstić donosi mušku perspektivu, povlačeći dugu liniju razvoja od antičkog doba (nagoveštenu već vizuelnim rešenjem korica) do hladnoratovskog Bouvijevog Berlina. Usled toga, njegova poezija miriše na haustore, vinile, zadimljene klubove, predgrađa i pločnike velegrada.
Kako recenzent Sonja Veselinović ističe u pogovoru, veliki kvalitet zbirke počiva upravo na atmosferičnosti, štimungu kao pojmu koji daleko prevazilazi floskulu i prerasta u sasvim opipljivu odliku. Lirski glas vodi kroz različite prostore, ispoveda se iz voajerske pozicije, pred nama otvara svaki ožiljak i ranu, da bi zatim gotovo šaleći se zgazio sopstveno srce i ostavio mrlju na trotoaru („pozorišna sezona u beogradu”). Savremena otuđenost, a s druge strane gotovo asertivnost kojom se stremi ljubavi, dve su krajnosti opevanih međuljudskih odnosa.
Reference na pop kulturu, ali i „treš narative” svake vrste, namerne su, česte i strateški promišljeno razbacane kroz strofe. Nekad služe postizanju humorističnog efekta, drugi put ciničnoj konstataciji stanja stvari ili drskoj provokaciji. Ima stihova koji upadljivo liče na pojedine konstrukcije i poente Radmile Petrović („naučiću te kako se pliva slobodnim stilom/u najvećem ožiljku na mojoj slepoočnici”), što samo potvrđuje pripadnost zajedničkom generacijskom okviru. U pitanju su mladi glasovi koji ne mare za strogu formu i bez ustručavanja izgovaraju stvari dugo zaobilažene kao tabu („sa nepravdama sam se borio prilično neuspešno”, „na ulicama su zveri”).
Delikatno, estetski odmereno otvaranje zbirke pesmom „lov na gradske srne” uvodi jedan od najprisutnijih motiva, shodno kome stil podražava eleganciju i gracioznost pokreta. S druge strane, „podmoskovske večeri” čini spoj referenci na tradicionalno i savremeni trenutak, oboje u ironijski-samonegirajućem ključu, kada se lirski subjekt svesno povlači. Upravo između ove dve krajnosti izrasta Krstićeva poetika lutanja i dezorijentisanosti (te dobijamo neku vrstu novomilenijumskog Leopolda Bluma), evokacije novotalasnog duha (koketiranje sa androginošću odlazi korak dalje, motivima šljokica i glamura), sarkastičnog izvrtanja romantike i pribegavanja poeziji kao sredstvu raskrinkavanja.
Uporedna zastupljenost motiva srna i progorelina od cigareta, retro elemenata i naglašeno urbanog, hipsterske supkulture (izražene kroz polaroide, murale, ali i lule), kućne žurke i prateću duhovnu klonulost, formira unutrašnju tenziju kao načelno raspoloženje zbirke. Štaviše, uvodni citat preuzet iz pesme sastava „Velvet Underground” postavlja ton svojevoljnog povlačenja, klonulosti kao vrste pobune. Ne narušavajući prividnu sveopštu maglovitost, pesniku uspeva da pošalje i te kako upadljive konstatacije društvenog trenutka („alisa iz kruga dvojke”, „boston”, „na putu”), ne štedeći sebe, ali ni druge („svirka”). Istovremeno, u svemu opstaje izvesna toplina sigurnog okruženja („vikend”) koja odr(a)žava kontinuitet traganja za smislom.
Autorka: Isidora Đolović
