David Mašado je portugalski autor koji piše kako za odrasle tako i za decu. 2015. godine David Mašado dobio je prestižnu Evropsku nagradu za književnost za knjigu Prosečna vrednost sreće.
Roman Prosečna vrednost sreće, u prevodu Vesne Stamneković, objavila je Izdavačka kuća Heliks u okviru projekta Spajanje: književna potraga za zajedničkim evropskim iskustvom.
Bila je to samo književna i psihološka vežba u kojoj sam pokušao da razdvojim veoma specifične odlike sebe samog, od kojih su neke međusobno suprotstavljene (kao što se to obično zbiva sa svakim ljudskim bićem). Nije bilo teško, bio je to način da samog sebe bolje upoznam. Ja sam, pre svega, želeo da pišem o običnim likovima, o prosečnim ljudima, sa kakvima bi čitalac mogao da se identifikuje – rekao je David Mašado o svom nagrađenom romanu u intervjuu koji je pred vama.
Pišete književnost za decu, otkuda poriv da napišete jedan ovakav roman, da tako kažemo, za odrasle? Da li je teško menjati žanrove ili se osećate udobnije u beletristici?
Još od samog početka osećao sam se sasvim prijatno radeći u oba ova žanra. Međutim, kad se osvrnem na svoj rad u poslednjih dvanaest godina, ako se izuzmu neke teme koje se poklapaju, nema mnogo veze između moje književnosti za decu i mojih romana. Iskreno, pristupam im na potpuno različit način i iz svakog od njih izvlačim nešto drugačije. Kad je u pitanju književnost za decu, okrećem se sebi, pre svega svom detinjstvu. Kad pišem romane, gledam napolje, prema svetu koji me okružuje, prema drugima. Te dve stvari međusobno se dopunjavaju, te na taj način uopšte nije teško prelaziti sa jedne na drugu.
Za dečju književnost nagrađeni ste nekoliko puta, veoma prestižnim nagradama. Da li osećate veće zadovoljstvo zbog EUPL nagrade i šta ona znači za vas?
Nagrade se uvek razlikuju i svaka je posebna. Nagrada EUPL mi je bila veoma značajna, pre svega zato što sam je dobio u trenutku kada su moje knjige za decu već imale nekog uspeha, ali ne i romani. Osim toga, u pitanju je nagrada koja ima praktične posledice, budući da promoviše prevođenje nagrađenih knjiga. U ovom slučaju, Prosečna vrednost sreće objavljena je već na dvanaest jezika.
Vaš roman Prosečna vrednost sreće obuhvata tri veoma različite sudbine, a vaši junaci su, iako bliski, suštinski veoma različiti, svaki u sopstvenim problemima. Koliko je bilo teško stvoriti te autentične likove, toliko slične nama samima, obične a opet posebne?
U stvari, to su za mene uvek bila tri junaka: Danijel, Šavijer i Almodovar. Sva trojica su deo mene. Bila je to samo književna i psihološka vežba u kojoj sam pokušao da razdvojim veoma specifične odlike sebe samog, od kojih su neke međusobno suprotstavljene (kao što se to obično zbiva sa svakim ljudskim bićem). Nije bilo teško, bio je to način da samog sebe bolje upoznam. Ja sam, pre svega, želeo da pišem o običnim likovima, o prosečnim ljudima, sa kakvima bi čitalac mogao da se identifikuje.
U istoriji književnosti poznati su autori inspirisani depresijom, tugom, teskobama, crnilom. A vi pišete o sreći. Otkuda fascinacija ovim fenomenom? Kako pronalazite inspiraciju u ovom i ovakvom svetu?
Tema sreće uvek me je facinirala. Oduvek sam za sebe smatrao da sam srećan, i upravo zato već dugo sebi postavljam pitanja u vezi sa tim. Na primer: zašto osećam da sam srećniji od drugih? Ili: šta bi trebalo da mi se dogodi u životu da bih se osećao manje srećnim? Prosečna vrednost sreće polazi od tih pitanja. Međutim, upravo zato što živimo u teškom, crnom svetu, i što smo toliko ranjivi i osetljivi na tu tamu, želim da shvatim na koji je način ljudsko biće, uprkos svemu tome, i dalje u stanju da bude srećno, ili da se barem tako oseća. U tom smislu, iako ovaj roman govori o sreći, on ne govori o srećnim ljudima. Bilo bi vrlo dosadno i arogantno pisati o nekome kome je dobro. Između ostalog i zato što, kad nam je dobro, ne razmišljamo o sreći. To se događa upravo u najcrnjim trenucima.
Kako se vaša profesija ekonomiste uklapa u život književnika? Da li se zapravo bavite ekonomijom, osim u privatne istraživačke svrhe koje koristite u romanesknom obliku?
Ekonomija već dvadeset godina nije deo mog života. Rekao bih i da nije imala nikakvog doprinosa u mom književnom radu, ili barem ne direktno.
Vaš junak Danijel je, uprkos svim nedaćama koje ste bacili na njega (ostao je bez posla i porodice i gotovo bez prijatelja), uspeo da zadrži osmeh na licu. On je večiti optimista. Mislite li da nam je u današnjem svetu potrebno više takvih likova? Da li bi svet bio bolje mesto?
To je pitanje koje postoji samo na teorijskom planu, jer je optimizam nešto što se teško uči. Ali optimizam (ili nada) jednako je važan kao i nezadovoljstvo i pesimizam. Upravo je ta ravnoteža koju je ljudsko biće uspelo da postigne ono što nam omogućava da budemo ovde gde jesmo. Sa druge strane, moja je lična teorija da smo, u dubini duše, svi mi optimisti, da svi živimo u čvrstom uverenju da je moguće da će sutrašnji dan biti bolji od ovog danas.
Nasuprot njemu je Šavijer, junak depresije i melanholije, a opet svojevrsni genije. Da li bi u današnjem svetu bilo zaista moguće napraviti statistiku kakvu je napravio Šavijer? On je zapravo napravio tabelu zemalja prema indeksu sreće. Gde bi tu bilo mesto Portugalu, a šta mislite gde je mesto Srbiji?
Ta tabela prosečne vrednosti sreće sasvim je stvarna, nije je izmislio Šavijer (a nisam ni ja). Može se pronaći na internetu, na stranici World Database of Happiness. Ja volim da stvari prikazujem brojčano, posebno onda kad nam to omogućava da posmatramo velike grupe ljudi. Međutim, kada je u pitanju unutrašnja, lična analiza, ljudska bića na raspolaganju imaju jedno drugo, veoma efikasno sredstvo: jezik. Reči su najkraći put da spoznamo sami sebe i da pomognemo drugima da nas upoznaju.
Kako biste ukratko opisali iskustvo ekranizovanja vašeg romana? Kako ste se snašli u promeni medija? Koliko je pisanje scenarija slično pisanju romana?
Napisao sam scenario zajedno sa jednim svojim prijateljem koji je scenarista, i od koga sam mnogo naučio. Bilo je to odlično iskustvo. Razlike postoje, naravno. Ali, u suštini, sve se svodi na pričanje priče. Treba samo biti svestan ograničenja svakog medija. Voleo bih da to iskustvo ponovim, ali sa originalnom pričom.
Intervju vodila: Vanja Radaković
Prevod s portugalskog: Vesna Stamenković
