David Grosman je napisao tekst povodom pandemije koronavirusa. Tekst predstavlja piščev pogled na trenutnu situaciju i na moguće posledice ove pandemije na naše živote i vrednosti. David Grosman je trebalo da polovinom marta boravi u Srbiji, povodom srpskog izdanja svog novog romana Život se sa mnom mnogo poigrao, ali je to otkazano zbog pandemije koronavirusa. Grosmanov tekst premijerno je objavljen u petak u engleskom izdanju izraelskog lista Haaretz, a ovih dana se objavljuje u nizu svetskih medija. Srpsko izdanje ovog teksta ekskluzivno objavljuju sajt Grosmanovog srpskog izdavača Arhipelaga (www.arhipelag.rs) i Arhipelag magazin, kao i portal Nova.rs.
… Za mnoge od nas epidemija bi mogla postati sudbonosan i formativan događaj u nastavku života. Kada konačno nestane, a ljudi nakon dužeg zatvaranja izađu iz svojih kuća i stanova, mogu se artikulisati nove i iznenađujuće mogućnosti: možda će to dotaći same temelje našeg postojanja. Možda će opipljivost smrti i čudo spasenja od nje uzdrmati i rasplakati žene i muškarce. Mnogi će izgubiti svoje najmilije. Mnogi će izgubiti radno mesto, sredstva za život, dostojanstvo. Ali kada se epidemija završi, možda će biti i onih koji se neće želeti da se vrate u svoje ranije živote. Biće onih – onih koji to mogu, naravno – koji će napustiti posao koji ih je godinama gušio i sputavao. Neki će odlučiti da napuste porodicu. Da napuste svog partnera. Da donesu dete na svet, ili da definitivno odustanu od toga. Biće onih koji će izaći iz nekog ormara (iz svih svojih ormara). Neki će početi da veruju u Boga. Pojaviće se vernici koji će postati otpadnici. Verovatno će svest o kratkoći i krhkosti života podstaći muškarce i žene da uspostave novi redosled prioriteta. Da mnogo više insistiraju na razlikovanju žita od kukolja. Da mnogo bolje razumeju da je vreme – a ne novac – njihov najdragoceniji resurs.
Biće nekih koji će se prvi put pitati o izborima koje su napravili, o onome od čega su odustali i o kompromisima koje su napravili. O ljubavima na koje se nisu usudili. O životima koje se nisu usudili da žive. Muškarci i žene će se pitati – kratko vreme, verovatno, ali ta mogućnost će se ipak ukazati – zašto su svoje dane zamaglili vezama koje njihov život čine siromašnim. Tu će biti i onih čija će politička budućnost odjednom izgledati nemogućom, jer su zasnovani isključivo na strahovima ili na vrednostima koje su se raspale tokom epidemije. Možda će neki iznenada posumnjati u razloge zbog kojih se njihova nacija generacijama bori protiv neprijatelja i veruje da je rat božanski nalog. Možda će prolazak kroz ovo teško životno iskustvo navesti ljude da odbace nacionalističke poglede, na primer, kao i sve što održava podele, otuđenost, mržnju i ušančenost. Verovatno će se naći i oni koji će se prvi put zapitati, na primer, zašto se Izraelci i Palestinci i dalje ratuju jedni protiv drugih, unštavajući svoje živote već više od sto godina u sukobu koji je odavno mogao biti rešen.
Sam čin vežbanja mašte usred dubokog očaja i straha koji sada vlada poseduje snagu. Mašta ne može samo da vidi propast, već može da sačuva slobodu mišljenja. U parališućim vremenima kao što je ovo naše, mašta je poput sidra koje bacamo iz dubina očaja u budućnost i onda se počinjemo spasavati. Sama sposobnost da zamislimo bolje okolnosti znači da još nismo dozvolili da epidemija i uznemirenost koju ona izaziva obuzmu celo naše biće. Otuda možemo da se nadamo da će, možda, kada epidemija prestane, i sam vazduh biti ispunjen osećanjima izlečenja, oporavka i zdravlja, drugačiji duh će prožeti ljude; duh lakoće i nove svežine. Verovatno će se kod ljudi primetiti da, na primer, pokazuju znake nevinosti bez imalo cinizma. Možda će pristojnost odjednom postati, makar neko vreme, uobičajeni način komunikacije. Možda ćemo shvatiti da nam je ubilačka epidemija pružila priliku da odbacimo od sebe slojeve prekomernosti i svinjske pohlepe. Grozne i nedostojne misli. Obilje koje je postalo suvišno i već je počelo da nas guši. (I zašto smo u svetu oko nas sakupili toliko predmeta? Zašto smo gomilali svoje moguće živote sve dok život nije sahranjen ispod planina predmeta koji nemaju nikakvu svrhu?)
Možda će ljudi uvideti sve te vrste izvitoperenih proizvoda društva obilja i viška, pa će jednostavno poželeti da sve to odbace. Možda će ih iznenada pogoditi obična, naivna svest da je apsolutno strašno što postoje toliko bogati ljudi, dok su drugi ljudi toliko siromašni. Da je apsolutno strašno što tako bogat i nahranjen svet ne daje svakoj bebi koja se rodi jednake mogućnosti. Svakako, svi smo mi jedno zarazno ljudsko tkivo, kao što to sada otkrivamo. Sigurno je, međutim, da je dobro svakog čoveka na kraju dobro svih nas. Dobro planete na kojoj živimo svakako je i naše dobro, to je važno za našu dobrobit i čistotu našeg disanja, kao i za budućnost naše dece.
A možda će se i mediji, čije je prisustvo gotovo totalno, dok pišu priče o našem životu i o našem vremenu, iskreno zapitati kakav je bio njihov udeo u osećanju opšte zgađenosti u kojoj smo umarani pre epidemije. Zašto smo osećali da su ljudi samoživih interesa neumoljivo manipulisali nama, ispirajući nam mozak i pljačkajući naš novac. I da su nam mediji cinično i grubo pričali našu komplikovanu i tragičnu priču. Ne govorim o ozbiljnoj, istraživačkoj, hrabroj štampi, već o „masovnim medijima“ koji su se odavno preobrazili iz medija usmerenih na mase u medije koji ljude pretvaraju u masu. I nimalo retko, u rulju…
Autor: David Grosman
Prevod sa engleskog: Marija Jovanović
Ceo tekst pročitajte na stranici Arhipelag magazina >>
