„Cvetovi agave“ kao alegorija o unutrašnjoj metamorfozi

Prikaz knjige: Ana Todorović-Radetić, „Cvetovi agave“, Prometej, 2022.

Kratki roman „Cvetovi agave“ autorke Ane Todorović-Radetić sve je samo ne „klasičan“ prvenac. Najsažetije rečeno, doživela sam ga kao romansirano tumačenje jezika simbola i snova, kao alegoriju o metamorfozi jedne žene ili putu jednog umetnika, sa metafizičkom dimenzijom.

Iz ugla strukture, fabula je na prvi pogled poprilično jednostavna. Međutim, građena je na psihološkoj osnovi koja je zapravo mapa po kojoj se likovi kreću. Upravo ta višeslojnost može da zavara čitaoca, i neće mu dozvoliti da se komotno ušuška u narativ i lagano okreće stranice, ne mareći gde će se zaustaviti jer je kraj ionako izvestan.

Dakako, sama višeslojnost romana je takva da dopušta čitaocu da zaroni onoliko duboko koliko je spreman ili, drugim rečima, da prati ono uže radnje kome je trenutno najviše sklon. Naravno da će, u konačnici, biti uskraćen za celinu, ali pitkost same priče, filmski zaplet, gotovo ranjiva autentičnost i živopisnost glavnih likova koji se već posle nekoliko stranica „uvlače pod kožu“ i postaju stari znanci, prosto vas uplićući u svoje sudbine, čine da i nehotice postajete čas učesnik, čas posmatrač, čas – glavni akter. Na toj tački već ste, i nesvesno, zakoračili u onaj dublji sloj romana – psihološki, psihoanalitički, simbolički.

Glavna junakinja Milena, mlada, ali još neiskusna slikarka „koja obećava“, bori se sa teretom prošlosti koji, kako se odvija radnja romana, polako otkriva svoju tamu, težinu i sve mračne i subverzivne posledice po krhku Mileninu psihu. Milenin život je samo naizgled običan. Ona zapravo luta kroz duboke lagume svoga nesvesnog, osvetljene opskurnim svetlom samospoznaje, često nepovezanim i škiljavim, kao raspršeni delići sna, tražeći odgovore. Umesto odgovora, dobija nove i nove znakove kraj puta, koji je vode u još dublji vilajet zamršenih pitanja. Ipak, ona ne odustaje. Navikla da živi sa bolom, da bude drugačija, čak i „čudakinja“ ako je to potrebno, polako se oslobađa konvencionalnih kočnica i ličnih strahova i ulazi u ono što bi psihoanalitičari i mistici nazvali „podzemnim svetom“ svesti ili duše. Njen svetlonoša na tom putu je snažna Intuicija, sposobnost da u trenutku sagleda neobičnost u običnosti i mamac u trivijalnom. No, njena motivacija, ono što je uistinu čini jakom i hrabrom na tom putu svakako je – Ljubav. Ljubav prema zagonetnom muškarcu koji je ostvarenje njenih najsmelijih snova, koji joj se, naizgled, nudi na tacni, a opet, o kojem ne zna gotovo ništa. Šta je on? Spasitelj? Vodič? Dar Univerzuma? Ili neko ko će je gurnuti u još dublji mrak? Njena mračna strana, dijabolični Animus? Milena je odlučna da ne odustane dok ne dobije odgovore na ova pitanja.

No, potreba za ljubavlju, tako raskošno prisutna u Mileni, nije svedena samo na odnos između muškarca i žene. Milena očajnički želi da postane majka – i to je njena najveća bol, najveća rana, ali i najveći izazov. Usput se vezuje za devojčicu koja ima jednako očajničku želju da pronađe svoju majku. Ova čudna, a opet prirodna veza, zasnovana na dvema kompatibilnim potrebama, čini dve mlade žene saveznicama i gotovo zavisnim jedna od druge. Kako će se ovo savezništvo uklopiti u Milenin burni ljubavni život sa slikarom Urošem? Hoće li u njemu biti mesta za sve troje? Ili će se, usput, pojaviti i neko četvrti, kao rešenje i prirodan odgovor?

Ne treba zaboraviti još jednu Mileninu veliku ljubav, koja čini samu okosnicu romana, ali i paradigmu oko koje se plete i na kojoj se najbolje odslikava njen najpre somnabulni, a potom sve jasniji put samospoznaje ili individuacije – a to je umetnost. Nesigurna i mlada, već dovoljno ranjena i poražena tragedijom koja joj se dogodila, Milena skuplja hrabrost da načini svoje prve korake u svetu umetnosti, odvažujući se da se pojavi na zapaženim izložbama. Ona je skrajnuta, u senci, bez dovoljno samopouzdanja i u sebe i u svoje delo. Ipak, slikarstvo nije nešto što bi mogla gurnuti u zapećak ili ga se trajno odreći. Ono je jezik njene psihe, način da se poveže sa tamnim vilajetom svoje podsvesti osvešćujući kičicom opskurne, mitske pojavnosti u snu. Drugim rečima, bez slikarstva nema ni duboke komunikacije sa njenim skrivenim, unutrašnjim bićem – onim istinskim „ja“.

ČITANJE MISLI U DOBA SIGNALA: O zbirci Vladana Krečkovića

Autorka vešto upliće više različitih likova u tkanje svog romana, prateći razvoj njihovih sudbina, što čitaocu daje svojevrstan odušak od prilično intenzivne priče glavne junakinje. Pojavljivanje Luke i Nevene pravo je pravcato osveženje, koje potpuno menja ton i boju čitavog narativa. Poput Milene, i Luka je tragalac. Ne oseća se dobro u svojoj koži; posađen je u pogrešnoj zemlji; ne miri se sa postojećim stanjem. Kao stari prijatelji i večiti tražitelji, Milena i Luka su srodne duše; jedno drugome daju onaj preko potrebni osećaj da nisu sami na ovom svetu sa svom tom zapitanošću i nemirom koji nose ispod kože. Njihove sudbine se ukrštaju i raskrštaju, idući različitim tokovima, jer svako od njih prati svoju crvenu nit. Ono što je za Milenu umetnost, kao način ispoljavanja sopstva i vidljiva manifestacija evolutivnih faza i puta lične individuacije, za Luku je traženje primalnog, izvornog života – pronalaženje Izvora Stvari, neokaljane čistote, praishodišta; život u skladu sa prirodom i njenim sokovima. U tom smislu, njegova Anima je slična Vesni, boginji proleća, ili nekoj prastaroj paganskoj šumskoj boginji ili čuvarki ognjišta. Njegovo hodočašće je zapravo put ka njoj, svijanje gnezda na njenom oltaru.

Milenino traganje je daleko zamršenije, pre svega zbog dubokih unutarnjih konflikata sa kojima će morati da se suoči. Za nju je transformacija nužna koliko i bolna. Skidanje starog je kao skidanje kože. Metamorfoza je bolna, jer je ostavlja golu i ranjivu, poput puža bez kućice. Ono na čemu se autorki mora odati izuzetno priznanje je spretnost vođenja ove metamorfoze koja, kako se radnja odvija, uspeva da poveže u jedno sve tri ravni – ljubav, metafizičku dimenziju svesti i umetnost, kroz krajnje izazovan proces suočavanja sa starim ranama, poklanjanja poverenja nepoznatom čoveku i potpunog puštanja uzdi i kočnica u umetnosti.

Cvetovi agave

No, bez upečatljive upotrebe jezika simbola, pre svega snova, ali i vidljivih pojavnosti, bez tog čitanja i tumačenja mitskog, primalnog, hadskog, roman svakako ne bi dobio upravo onu treću dimenziju koja ga i čini toliko kompleksnim i „naprednim“ za jedan prvenac. U tom smislu, nimalo nije neskromno reći da čitav narativ podseća na starogrčke, etrurske ili egipatske misterije u čast pojedinih bogova, gde učesnici – adepti, prolaze kroz svojevrsnu „tamnu noć duše“ da bi se izborili sa sopstvenim demonima i strahovima, i izašli na svetlost pročišćeni i inicirani. Roman „Cvetovi agave“ verno prati ovu dinamiku, darujući nam na kraju, kao krunski dokaz okončanja ovog mračnog misterija, kao svedočanstvo okončane individuacije – upravo cvet agave, viđen u snu glavne junakinje.

Svi ovi elementi – grčke misterije, jungovsko tumačenje snova i simbola, osvešćivanje nesvesnog i znalačko korišćenje intuicije – važni su činioci „Cvetova agave“ i nešto bez čega ovo delo svakako ne bi uspelo da se probije na svetlost dana i da zablista pred očima čitalaca sa tako raskošnom lepotom. Lepotom oboženja.

Na kraju, Ana Todorović-Radetić je napisala roman koji je mali samo po broju stranica; onoliki koliko to alegorijska forma zahteva, da bi se pohvatali svi konci i zatvorio krug. Čitalac ostaje tiho zadovoljan, a opet i pomalo zbunjen i zapitan: šta je tu san, a šta java? Šta se zaista zbilo, a šta je san u snu? Nema konačnih odgovora u romanu, kao što nema konačnih odgovora ni u životu – i time je Ana zaista izbegla kliše. A „sve je kliše dok se ne dogodi nama samima“.

Autorka: Jelena Gavrilović

Podelite sa prijateljima:
Share