Prikaz romana „Mravinjak” Anike Norlin; izdanje Dereta, 2025. Orig. Stacken, 2022. Prevod sa švedskog: Igor Solunac
Počinje kao još jedna varijacija priče o grupi ljudi izmeštenoj van urbanih sredina, serija „Lost”, rijaliti „Survivor” ili čak distopično-postapokaliptični scenario. Kroz neku vrstu dnevničkih zapisa, našavši se u svojevoljnom terapijskom bekstvu iz grada do severa Švedske i divljine još netaknute civilizacijskom rukom, Emeli uviđa da joj se u neposrednoj blizini nalazi čudna skupina. Zajednica od sedmoro osoba različitih godina i profila, spojenih nepoznatim interesom, spolja gledano bizarnim ritualima i očito potpunom slobodom ponašanja, provocira Emelin pogled uperen izdaleka. Sekta, komuna, zadruga? Njuejdžisti, ekološki odmetnici, eksperimentatori? Približiti im se ili ne narušavati zagonetni poredak?
Dok teče uvodni, opservacijski deo priče, upoznajemo (početnu) naratorku i njene razloge za napuštanje gradske sredine. Sve prisutniji „sindrom sagorevanja” na poslu odaje hroničnu usamljenost, površnost komunikacije, prazninu iza uspešne karijere i pritisak, stres, nenadoknadivu nervozu koja raste nakon više godina takvog života. Privremeno, ali radikalno presecanje svih veza donosi osećaj slobode, koji posle izvesnog vremena i naročito nailaženja na sedmoro stranaca ipak biva podvrgnut preispitivanju. Distancu konačno ukida slučaj u vidu neposrednog kontakta sa najmlađim od njih, tinejdžerom Lokeom, uvek nekako izopštenim i korak iza ostatka grupe.
Ipak, još pre toga se putem upliva ostalih (ne uvek direktnih) perspektiva stiče uvid u istoriju društva nazvanog „Mravinjak”, shodno profesiji i opsesiji jedne od članica. Time ne samo da se pokazuje kako Emeli nije glavni pripovedač (štaviše, ona samo uvodi u priču), već se ispoljava sva složenost motivacija i odnosa unutar sporo, decenijski, ali čvrsto formirane zajednice. Svako od njih je dospeo sa različitim razlozima, istovetnom nuždom i, postepeno, uz nju spojenom željom. Svi su izgnanici iz sistema, prestupnici i(li) marginalci po konkretnom činu protiv zakona ili unutrašnjem osećanju neuklapanja. Veze su im složene, negde rodbinske, drugde neposredno saučesničke, a s vremenom uspostavljeni odnosi dodatno komplikuju i problematizuju pitanje postavljanja granica, međuzavisnosti, socijalizacije, seksualnosti…
Jožefa i Saru je spojila potreba za ljubavlju, Saru i Agni sapatništvo u zatvoru, dok potonja kao negovateljica i povratnica u društvo postaje Ersmova zamena za surovu majku, a Sagne – naučnica (entomolog) oduvek više zainteresovana za mrave nego ljude, kao žrtva silovanja ne može da prihvati sina rođenog nakon toga. Poslednji pridruženi član je Zakarija, biseksualni redar u noćnom klubu i slučajni ubica. Njihova lančana, saučesnička savezništva protežu se na petnaest godina, tokom kojih su uspostavljena interna pravila, nametnuta („spiritualna”) vođstva i dodatno onemogućen povratak u zakonima regulisan svet…što traje do Emelinog upada unutar njihovog. Ona je Tuđinka, dojučerašnji deo ozloglašenog, okorelog Društva, pretnja koja bi mogla da im rasturi sistem, ili se lako integriše u njega.
Norlinova je izradila sjajnu studiju ljudskih naravi i oblika ponašanja u krajnosnim uslovima (potpunog negiranja uobičajenih pravila), uzajamno isključujućim suprotnostima prirode i društva – ravnomerno sagledajući obe mogućnosti kroz promenljive tačke gledišta većeg broja aktera. Stil pisanja predstavlja mešavinu ispovednih beležaka, toka svesti, poetskih crtica ili otuđenih, hladnih pogleda na proživljeno iskustvo, u skladu sa ličnošću iz čijeg se ugla progovara. Vodeća metaforika preuzeta iz biologije/sveta insekata omogućava da prividni red pokaže praktičnu neodrživost takvog ustrojstva kod bića složenih kao što su ljudi, upravo jer na delo stupaju čula koliko i razum, a isključivanje jednog od toga nikako ne daje dobre rezultate.
Moralna ambivalencija većine likova i činjenica da se lome između žestoke potrebe za pripadanjem ili vlastitih želja koje postepeno, usled prevlasti ovog prvog, uče da duboko potisnu, dovode do kulminacije i brutalnog, istovremeno katarzičnog raspleta. Preispitivanje koje se, između nekoliko ključnih, postavlja kao glavno za priču, jeste ono o psihologiji grupe i načinu na koji se vođa nameće i(li) bira, o donošenju „kolektivnih” odluka i sivoj zoni pojedinačnih ubeđenja u ispravnost svega što činimo za opšte dobro. Nameće se zaključak o poremećenoj ravnoteži kao univerzalnom razlogu svake krize, bila ona prirodna (ekosistem) ili društvena (raskol među ljudima). Bilo koji ekstrem, zastranjenje ili grupisanje takvih osobina i primera izvan epicentra poroka, što za izopštene predstavljaju gradovi, vodi novoj vrsti katastrofe.
Mada pojedini likovi (Sara, Jožef, Agni) ispoljavaju jasne karakteristike socijalne disfunkcionalnosti, istovremeno su posesivni i željni pažnje. Neki u te svrhe izmišljaju biografije, preinačavaju identitet i čitavo svoje novo ja, dok se drugi u potpunosti razotkrivaju. Jedni simuliraju hrabrost budući da svet nije naklonjen „iracionalnoj” osećajnosti, a drugi jer je to najsigurniji način dominiranja kao oblika borbe protiv instrumentalizacije (Sarina hiperseksualnost zamaskirana je duhovnošću). Najmlađi članovi grupe su prisilno odsečeni od „zle, devijantne civilizacije”, što prihvataju kao datost, najbolje rešenje izabrano od „dobronamernih” iskusnih saplemenika. Saučesništvo se zasniva na uzajamnoj zavisnosti, ali i vidovima pritajene kontrole, pa je jasno da iza prividne ravnopravnosti postoji nemi autoritet čije odluke ne uzimaju zaista u obzir dobrobit svih.
- Boje straha i boje bola: Prikaz romana „Ova rana puna riba”
- „Ovo nije Majami“: univerzalna slika naličja sveta
I time se stvari iznova svode na okvire začaranog kruga. Bežimo iz društva, pa ipak nam je očajnički potrebno, makar i kroz prisustvo svega nekolicine ljudi. Protivimo se pravilima, ali u pokušaju potpunog odbacivanja onih „konvencionalnih” ne primećujemo da smo razvili neka druga, svoja, možda ne toliko različita, čak ograničavajuća. Težimo emocionalnoj nesputanosti i slobodnoj volji, kojih se nesvesno odreknemo istog trenutka kada nam je do nekoga previše stalo. U mravinjacima svaka jedinka ima ulogu čija usklađenost čini da čitava mašinerija uopšte funkcioniše: sve se raspada dođe li do pitanja individualnih potreba i težnji. Čovek biološki jeste kao i svako drugo živo biće, ali na drugim planovima (bi trebalo da) prevazilazi čisto animalne instinkte. Roman Anike Norlin odlično naznačava koliko su osetljive i zapravo nepremostive, iako uvek prisutne, granice između Boga i životinje.
Autorka: Isidora Đolović
