Prikaz pesničke zbirke: „Pariz, Teksas“, Vladan Krečković, Enklave, Beograd, 2020.
Naše prisustvo u ovom „grešnom“ dvadeset i prvom veku je vrlo tanano. Sve više imamo osećaj da nas virtualitet nadvladava, da se odmičemo od črvstog „sada“ i „danas“ i da sve više prizivamo prošlost kako bi bili sigurni o svojoj prisutnosti. Vladan Krečković u svojoj pesničkoj zbirci „Pariz, Teksas“ govori upravo o toj prisutnosti, o jednom fenomenološkom naporu da se naša slika unutar fragilnog pejzaža današnjice izoštri kako bi ostali svesni i naše socijalne kategorije, našeg društvenog osmišljavanja. Njegovi stihovi se bore sa ovovremenskim socijalnim i elektronskim konstruktima iza čijeg podteksta se kriju redundantne postrojke smrti, one duhovne smrti od koje se najviše plašimo. Krečković govori o nemoći ljubavi da ostane netaknuta, organičena i uticajna, o prekinutoj nitj genetske naslednosti i o zastrašujućem rastu laži i mutnog virtueliteta. Pesnička zbirka od trideset i šest pesničkih ushićenja je jedan vid reflektivnog manifesta u kome se svode računi posle bitke ljudskog duha da ostane u kanonima fluida i racionalnosti. Ova poezija proniče u filozofiji dana i noći kao kategorije straha i ljubavi, ovi se stihovi suprostavljaju kovanju tehnoloških supstrata na ljudsku logiku, njena melanholija upozorava, a u isto vreme i podstiče na razmišljanje kako da sačuvamo naš spiritualni kod i kako bismo preživeli u vreme signala i poruka:
„Rekao si: zaboravi razglednice, Duge SMS poruke i poklone, Ne ljuti se kad olako kažu Ljubav ili prijateljstvo.“ (Ako psi budu lajali)
Krečković za naslov pesničke zbirke uzima naslov čuvenog remek dela Vima Vendersa „Pariz, Teksas“, filma koji govori upravo o samoći i fatalnom nesporazumu kao produktu vremenskog sklopa okolnosti. Krečković tu fenomenološku konekciju nadgrađuje blagom distopijskom komponentom kako bi nam otvorio vrlo važna pitanja ljudske virtuelne nemosti. I pored svog melanholičkog raspoloženja, stihovi ove sjajne pesničke zbirke su natopljeni metaforom i, pored toga što upozoravaju i inspirišu, oni oduševljavaju svojom mudrošću imajući u vidu da dolaze iz pera mladog i talentovanog pesnika.
Urbani kontekst ljudskog postojanja je permanentna okolnost stihova Vladana Krečkovića. Tamo iza betona i ulica gde viri samo delić zalaska i svitanja sunca čovek odigrava svoj ples opstanka i borbe sa lažnom nadom i samoćom. Pesme ovog mladog pesnika se izvijaju kao stihovane duge, sa lingvalnim koloritom čija čvrsta organika i kompaknost oduševljavaju. Krečković u svojim stihovima podseća na buntovnost Alena Ginsberga ali i na distopijsku morničavost Margaret Atvud. On opisuje i dopisuje, taloži i razlaže, opovrgava i slaže se, konstatuje i postavlja pitanja i sve to konciznim stihovima i semantički čvrstim strofama koje grade pesme na koje se uvek vraćamo postavljajući sebi pitanja o smislu svog postojanja:
„Posmatram Pucanje kože zidova, Armaturu iz koje raste Novo telo grada Monohromatski lik anime Na naslovnim stranama.“ (Anima, kretanje betona)
U ćutnji koja vri između Džejn i Trevisa Hendersona u antologijskom filmu Vima Vendersa, Vladan Krečković je našao dah vekovnog nesporazuma i duhovnog davljenja i od toga je on razvio izvanrednu pesniču zbirku razglabajući te zastrašujuće čestice samoće:
„Postoje ljubavi Nalik na veliki prasak. Njihov epilog stane U dugi telefonski poziv, Crnu rupu slušalice Takvi monolozi su različiti, Ali uvek počinju rečima: Znao sam te ljude To dvoje ljudi.“ (Pariz, Teksas)
Urbana konstelacija dvadesetog veka nosi sa sobom spiritualne bolesti od čijih se nuspojava razvija upravo taj duhovni nesporazum o kome priča Vladan Krečković. Sva ta ontologija emocija, rekoncipiranje ljubavnog strujanja i nameštena intaktnost sintetizirana u jednu reč koja glasi single su kreativna opsednutost ovog pesničkog manifesta od čijih se stihova sublimira mudrost i egzaktnost. “Pariz, Teksas“ govori i o tehnološkom preovladavanju kao o jednoj od najvećih opasnosti za ljudski rod. Upravo zato i ta melanholičnost u stihu Vladana Krečkovića. Melanholičnost ne mora uvek da označava nemoć. Melanholija je indikativna i kao podstrek, kao inspiracija, a u značenskom smislu ona pokušava da otkrije latentnu destruktivnost sa kojom se u principu bore svi kreativci u svim književnim rodovima.
Zorica Bajin Đukanović: Pet pesama iz rukopisa PANONIKA
Vladan Krečković upozorava da je ipak priroda naše zadnje utočište i da se jedino ona preobražava nekim logičnim i organičnim putem i da tehnologija i beton nisu zamena za njenu povezanost sa čovekom:
„Tvoja kosa otkriva Prisustvo vetra. Leđa si okrenuo Pacifiku. Uzalud se pretvaraš Da te ne zanima Tolika usamljenost.“ (Fotografije moga oca sa Zapadne obale)
Margaret Atvud u svojoj „Priči o robinji“ u jednom trenutku kaže: „Ja sam oblak, stisnut oko centralnog predmeta, oblika kruške, koji je tvrd i stvarniji od mene i svetli crvenom bojom u svom prozirnom omotaču. Unutra je prostor, ogroman poput neba noću i mračan i tako zakrivljen, mada crno-crveni nego crni. “ Krečković se u svojoj pesničkoj zbirci kreće upravo tim preobraženjem, duboko zabrinut za budućnost duha on se u svojim stihovima zalaže za dublji i pronicljiviji pogled čoveka unutar samog sebe, pogled u svoj fatalizam i svojih nada kojih je u ovom „grešnom“ dvadeset i prvom veku sve manje i manje.
Pesnička zbirka „Pariz, Teksas“ je dobitnica prestižne nagrade Struških večeri poezije za mladog pesnika „Mostovi Struge“, a Vladan Krečković kao mudri mladi pesnik sa svojim kompleksnim stihovima ima još mnogo toga da kaže ovom svetu i ovom čoveku koji i ne primećuje svoju patnju i žudnju.
Autor: Sašo Ognenovski
